Pogled oca Teofana

Najverovatnije nema stanovnika Srbije koji nije makar jednom odgledao, danas bezmalo kultni film, “Boj na Kosovu”. Ako neko i nije, nema straha, taj film se tokom godine na svim domaćim TV kanalima reprizira najmanje 3-4 puta, obavezno na Vidovdan, pre toga na godišnjicu martovskog nasilja nad Srbima 2004. godine, ali i svaki put kada neki novi incident zapreti prividu mira na Kosovu ili na jugu Srbije.

BojnaKosovu

Osim po nizu takozvanih “bau-bau” scena, odnosno grešaka u filmu, pamtiće se i dijalozi i monolozi. I tako, dok jedni ne mogu da zaborave ili oproste onu školjku belog “stojadina” iza Vuka Brankovića, kamion sa natpisom “Coca-Cola” u pozadini najžešćeg dela bitke, ili brojne ručne satove, patike, farmerke i trenerke na statistima, drugi i dan danas “seku vene” nad citatima iz ovog filma, zanemarujući potpuno prizor jednog istog janičara koji umire mislim bar 10 puta u različitim kadrovima, ili pak traktor na 14-vekovnom bojnom polju.

Vojnik seče strašilo 1 vlcsnap-85160

U senci ovih, istina ne tako retkih kinematografskih fenomena širom sveta, nalazi se zaista sjajna glumačka ekipa, svojevrsni krem tadašnjeg srpskog glumišta, ali i katastrofalan scenario, uklopljen savršeno jedino u temelj mitomanije koja se u to vreme gradila ubrzano iznad i oko naših života. Pitanje je koliko je akademik Ljubomir Simović, dramski pisac, pesnik i romansijer po čijoj drami je urađen scenario, zaista zamišljao takvu ekranizaciju, ili je u pitanju bio rediteljski eksperiment in vivo Zdravka Šotre. Da, to je onaj Šotra, čiji je opus kasnije, rekao bih logički nastavljen u ekranizaciji limunada-ljubića poput “Ranjenog orla”, “Greha njene majke” i “Nepobedivog srca”, koji prosečnom gledaocu deluju samo kao prežvakavanje jedne te iste, prilično stereotipne priče…. i čini se da je u pravu…

Šotra01

Tek, istorijski okvir stvarnosti te 1989. godine u kom je film nastao, obeležen ustoličavanjem Slobodana Miloševića kao novog oca nacije, izglasanog gazimestanskom aklamacijom, savršeno je poslužio kao najbolji mogući marketinški potez, koji bi čak i tako loš film, srpski “Ed Vud” doprinos svetskoj kinematografiji, prodao kao hit.

U osvit vremena u kome je “Niko ne sme da vas bije!” sigurnim korakom prelazilo u “Ako ne umemo da radimo, bar umemo da se bijemo!”, ovaj film je dao ostvarenje vlažnih snova za narastajuću nacionalističku populaciju. Nečastan, ali sasvim očekivani pokušaj da se drama zasnovana na epici, a ne na činjenicama, proda kao istorijska priča, ponovo je podgrejala sve naredne podele na Lazare i Murate, Obiliće i Brankoviće, Toplice i Musiće. Istini i činjenicama tu nije bilo mesta, više od krhkih i krnjih okvira, pomalo dubioznog kvaliteta.

Da se razumemo, ja zaista volim žanr alternativne istorije, ali mislim da je fer onda i reći da se film pravi po mitu, a ne po istorijskim činjenicama.

Možda je autorima bilo teško da dočaraju smrt Murata bez istorijski upitnog Obilića. Možda im je bilo teško da objasne propast, bez istorijski sasvim neutemeljene izdaje Brankovića. Možda im je bilo nemoguće da objasne kako su Srbi uvek sami protiv nadmoćnijih protivnika, bez da su “isprozivali” susede tadašnje Srbije. Zaista bi u tom trenutku narastanja nacionalnih strasti u podelama nagriženoj Jugoslaviji, bilo krajnje nepragmatično u tako jasno srpskom epskom filmu reći da je bosanski kralj Tvrtko I Kotromanić poslao 5’000-10’000 ratnika pod vođstvom humskog vojvode Vlatka Vukovića, među kojima su bili i hrvatski vitezovi hospitalci, pod vođstvom bana Ivana Paližne. Dovoljno je reći da su Vukovićeve snage činile trećinu vojne moći Lazareve vojske, pa da “prozivke” iz scenarija, a na račun srpskih suseda, deluju samo kao mizerna pljuvačina. Ali, koga briga za činjenice…

Battle-Kosovo-Polje

Među morem mitomanskih scena koje smenjuju jedna drugu, izdvajaju se dijalozi oca Teofana, u izvođenju uverljivog Predraga Lakovića, i monaha i ikonopisca Makarija, kojeg je požrtvovano glumio Irfan Mensur. Tu slepi Teofan objašnjava Makariju svu lepotu “neveštastvenog” pogleda, onog kojim je on nekako čudesno obdaren kada je ostao bez “očinjeg vida”, onog kojim vidi duhovno, verski, dakako pravoslavno.

Makarije postaje bukvalno izluđen idejom da se može videti ono što biološkim očima nije dostupno, te do kraja filma sistematski i krajnje iracionalno proganja Teofana da ga oslepi i omogući mu da “vidi” kroz slepilo. U današnje vreme bi se to nazvalo verovatno čak i mobingom nad hendikepiranim kolegom, s obzirom da su obojica uposlenici iste firme, a dodatno burleskno deluje to što Makarije proganja slepog Teofana da ga oslepi, umesto da to sam sebi učini.

Gotovo paradigmatski, te scene pokazuju ono isto ludilo koje će zahvatiti Srbiju samo nekoliko meseci kasnije i koje nikako da nas i danas, skoro 25 godina nakon tog filma upitnog kvaliteta ali silnog uticaja, napusti.

Šta više, film je sjajno oslikao “simfoniju” crkve i države koja nas danas u punom jeku vraća u 1389. godinu, priprema za nove bitke i ne dopušta da se odreknemo nečega što odavno nije u našim rukama. Ne shvatajući istoriju kao reku u kojoj nikada ne možete dva puta zagaziti u istu vodu, političari i crkva nam i danas prodaju priče o kolevki srpske nacije, prodatom i izdatom Kosovu, zenici našeg oka, žili kucavici, srcu, duši, srpskom Jerusalimu, ne propuštajući da prokunu sve one koji bi se i usudili da “veštastveno” pogledaju istini u oči.

A šta je zapravo istina?

Mit o Nemanjićima kao rodonačelnicima srpske državnosti, samo je ipak – mit. Prva država slovenskog plemena koje se naziva Srbima, nastala je po svoj prilici negde sredinom IX stoleća, kada ju je zaokružio i njome vladao knez Vlastimir, mnogobožac koji je po uzoru na svoje pretke poštovao kultove i božanstva starih Slovena. Ta država, kao i sve naredne, do vremena u kom Nemanjići postaju vladajuća dinastija, u svom sastavu nije imala teritoriju današnjeg Kosova (osim određenih rubnih delova), niti je bila homogeno hrišćanska, a kamoli pravoslavna.

U tome se verovatno i krije deo potrebe za mitom o Kosovu kao kolevci srpstva i o Nemanjićima kao rodonačelnicima državnosti među Srbima.

Srpske zemlje u IX stolećuBalkans850Central_and_Eastern_Europe_around_950_AD910veksrpskezemlje

Srbija-12vek

Hristijanizacija Srba, kao uostalom i ostalih Slovena, trajala je dugo, bila je mučna i na neki način, nikada nije dovršena. Današnje pravoslavlje kod Srba, ima dovoljan broj specifičnosti koje su preuzete iz prethodne, mnogobožačke religije, da se može smatrati određenom kompromisnom verzijom hrišćanstva, kompromisnom na štetu starih kultova. Dovoljan primer je “krsna slava”, kao preneseni autentični slovenski kult obožavanja mitskih predaka, prilagođen hrišćanskim svetiteljima, kojima su prigodno nadodate određene nove mitske sposobnosti.

Prvi Nemanjići, Stefan i njegov sin Rastko, potonji monah i arhiepiskop Sava i kasniji svetac Srpske pravoslavne crkve (SPC), zaokružili su, krajnje agresivno, hristijanizaciju Srba i prevođenje svoje države u red hrišćanskih zemalja Evrope, pročistivši pri tome iz države “subverzivne” hrišćane, poznate pod imenom bogumili. U isto vreme, pragmatičnom, oportunom i mudrom politikom balansiranja između tadašnjih velikih sila, Romejskog carstva (Vizantija), Ugarske, donekle Franačke i Mletačke države, uspeli su da prošire državu i obuhvate i teritoriju današnjeg Kosova. Na taj način, a naročito nakon proglašavanja Srbije za kraljevinu u vreme Stefanovog sina i Rastkovog brata, Stefana Prvovenčanog, krunisanog krunom koju mu je poslao rimski papa, stvoreni su svi uslovi da se rodi i mit o Nemanjićima kao državotvorcima, hriščanstvu, odnosno pravoslavlju (kasnije, svetosavlju) kao izvornoj srpskoj religiji i Kosovu kao kolevci srpske državnosti, a svakako ili čak samim tim i religioznosti, odnosno duhovnosti.

NemanjinaSrbijadragutinimilutindrzavasrbija_13-14Mapa Srbije za vreme Cara Dusana 1350 g

Central_balkans_1373_1395

U određenoj meri je razumljivo da je taj mit bio neophodan u godinama  kada je Turska vladala ovim prostorom i kada je i religioznost, odnosno duhovnost bila tačka okupljanja porobljenog naroda. Ipak, sasvim je jasno da mitovi treba da završe u knjigama ili u relativno kvalitetnim filmovima onda kada takva pretnja prestane i kada prestanu svi manje ili više racionalni razlozi za baštinjenje takvih mitova kao zbornog mesta ugroženog naroda. Niko u današnjoj Engleskoj ne insistira previše na istoričnosti Robina Huda, kao što ni Švajcarci nemaju potrebu da Viljema Tela izvlače iz konteksta foklora. Da ne govorimo o savremenim junacima stripa i filma, koji prividno borave među nama, ali niko neće zaista krenuti u potragu za Piterom Parkerom, Kal-Elom, Brusom Vejnom ili Tonijem Starkom, niti će oko njih graditi sliku o ugroženosti i posebnosti svog naroda.

Osim u Srbiji…

I osim ako se ne insistira na stalnoj ugroženosti…

Tako je i kosovski mit nasilno rabljen sto godina, od ponovnog osvajanja slobode u I Srpskom ustanku, pa sve do Balkanskih ratova, gde se uporno insistiralo na “osveti Kosova”, uz flagrantno zanemarivanje stvarnosti. Za mitovima opsednute političke elite, a u velikoj meri i sam narod, vreme kao da je stalo 1389. godine, te su samo čekali priliku da se vrate na Kosovo Polje i na istom mestu i sa istim istorijskim okolnostima ponove bitku, ovaj put je preokrenuvši dabome u svoju korist.

Ali istorija ne čeka…

Do te 1912. godine i “osvete Kosova”, demografska situacija na Kosovu se značajno izmenila u odnosu na 1389. godinu. “Vraćanje” Kosova je zapravo postalo osvajanje teritorije na kojoj Srbi više nisu bili većina. Neko će možda reći da je to deo istorijske pravde, jer su i Turci zauzimanjem srednjevekovne Srbije menjali demografiju osvojenih teritorija, ali onda budimo iskreni prema sebi, svojim precima i potomcima, pa recimo da je cilj osveta, a ne pravda. Ne bismo tako bili ni prvi ni poslednji narod na kugli zemaljskoj koji je osnažen krenuo u osvajanje, ali bismo se tako svesno odrekli brižno iscrtavanog oreola napaćene žrtve i svrstali se uz većinu drugih naroda, ni boljih ni gorih od srpskog.

Srpska_osvajanja_1912

“Osvećeno” Kosovo je dabome postalo sve samo ne vraćena kolevka srpske državnosti, s obzirom da je u toj kolevci svake godine prvim plačom svet pozdravljalo i sve više malih Albanaca, kao i, istina sve manji broj, etničkih Turaka, ali i Srba. Uz nekoliko krajnje promašenih, na momente i sumanutih pokušaja nasilnog naseljavanja “ispravnog” stanovništva na Kosovo, problem je samo guran pod tepih, a nikada suštinski rešavan, na ovaj ili na onaj način.

Takva situacija je potrajala kroz kraljevinu SHS i Jugoslaviju, takva situacija je dočekala i II Svetski rat i potonja nebrojena zverstva Albanaca koji su se, obrćući tragičan točak istorije, svetili Srbima za “osvetu” Kosova 1912, a takva situacija se preslikala i na posleratnu Jugoslaviju. Pokrajina u formalnom sastavu Srbije, a suštinski ravnopravna federalna jedinica, nije bila dovoljna ni lokalnim Albancima, koji su želeli republiku, niti je mogla da prebriše uzburkana nacionalna osećanja dela Srba, naročito nakon zabrane povratka međuratnim kolonistima na Kosovo.

Medjuopstinske_regionalne_zajednice_Socijalisticke_Republike_Srbije Srbija_-_Etnicki_sastav_po_opstinama_1971_2 Srbija_-_Udeo_Srba_po_opstinama_1991_2

Taj nerešeni problem je dočekao i osamdesete, krizu i nagoveštaje raspada SFRJ. Taj problem je Slobodan Milošević mislio da je rešio promenama Ustava SR Srbije, kojim su nadležnosti pokrajina smanjene do nivoa formalne autonomije, a suštinski je u inače tinjajući žar ubacio novo suvo drvo. Sumanuta ideja da je govorom na Gazimenstanu, 28. juna 1989. godine, u isto vreme obezbedio da ima sa čim “pred Miloša” i da je ujedinio Srbiju, deset godina kasnije, celu državu i njene građane koštala je bombi, razaranja, poniženja i nove bede.

Milosevic_na_Gazimestanu_004

U celoj toj priči, kraj osamdesetih godina i razgradnja prividno monolitne socijalističke države, na scenu je vratila i crkve u celoj tadašnjoj državi. Taj, nekadašnji ujedinjujući činilac porobljenog naroda, tada je postao raspojasani baštinika anahronih ideja o jedinstvu teritorije, nacije, vere i vođstva, više puta u istoriji oprobanih i empirijski u krvi dokazano, potpuno promašenih.

Zbog čega je i danas važan taj Teofanov “pogled”?

Iz poslednje mini-afere koju nam je priredila SPC, do javnosti je procurilo pismo Sinoda koje nije pismo Sinoda, i koje je sakriveno, a zapravo nikada nije ni postojalo, nego je samo nacrt, prerađeno, dopunjeno, redigovano, preinačeno i na svaki drugi način izvorno a neizvorno pisanje najviše crkvene vlasti najvišoj državnoj vlasti, sa kojom eto kohabitira na obostranu radost, koja povremeno doživljava orgazmičke visine.

memorandum-1 memorandum-2 memorandum-3 memorandum-4 memorandum-5

Iako se sasvim opravdano sumnja da iza pomenutog pisma stoje vladike Mirko Bulović (alijas “Irinej” i to “Bački”) i Risto Radović (alijas “Amfilohije”, često i “mitropolit”), sasvim je očigledno da je pravi autor zapravo lično sam Teofan, uz eventualno terciranje i rukopisanje mlađanog Makarija, koji je napokon uspeo da ostane bez očinjeg vida i prepusti se tehnikolor užitku pravoslavnih onosvetovnih vizija.

U pismu datiranom na poslednji dan novembra 2012. godine, tej svevremeni otac Teofan se odmah poziva na to da je svakom razumnom čoveku jasno da zapadne sile pokušavaju da kosovsko-metohijskim Arbanasima naprave državu. Ono što Teofan ne vidi svojim “neveštastvenim” pogledom, a i za mladog Makarija je donekle skriveno, je to da kosovski Albanci (u opticaju je i naziv “Šiptari”, jer im se matična država na albanskom jeziku izgovara “Šćiprija”, te odatle i ovaj modifikovani naziv, dok naziv “Arbanasi” koriste samo SPC i određeni nacionalistički kvazi-intelektualci) već bezmalo 14, a suštinski 5 godina imaju državu, koju je do sada priznala 101 država sveta, među njima 99 članica UN, 22 članice EU, 24 članice NATO i 32 članice Organizacije islamske saradnje. Pošto je kvalitet obično bitniji od pukog kvantiteta, treba reći da je Kosovo priznato od strane Francuske, Turske, UK, SAD, Nemačke, Danske, Italije, Švajcarske, Švedske, Holandije, Japana, Kanade i Norveške… na primer.

Nisu ih, istine radi, za sada priznale recimo Rusija i Kina, ali mi od toga baš i nemamo naročitu korist, osim što možemo da dobijemo možda novi nepovoljni kredit od ruske braće.

Nadalje Teofan spominje da je Kosovo žila kucavica i srce Srbije, i dabome njeno sveto mesto. Ono što nam ovaj naš, tako običan, prost biološki, gotovo egzistencijalni pogled govori, ukazuje na to da Kosovo ipak nije žila kucavica Srbije, a kamoli srce, jer eto, nekako živimo i bez kosovskih otkucaja, već 14 godina, može biti donekle i na aparatima za održavanje, koje sticajem po Teofanu verovatno bezbožnih okolnosti, opet obezbeđuju isti oni koji grade “arbanašku” državu. Neću reći da je taj život sjajan, ali ovako obezbožen, biću slobodan da pretpostavim da je kud i kamo bolji od života u državi koja ima svoju ličnu Palestinu i u kojoj građanski rat traje decenijama.

Teofan se potom priseća 1912. godine i junačkog oslobođenja gradova i sela na Kosovu, predviđajući pomoću, mora biti, božanske nadahnutosti da će zlikovci darovati Kosovu nezavisnost baš na stogodišnjicu tih svetih trenutaka. Naravno, nije Teofanu za zameriti to što ne zna da se još od juna 1999. godine na Kosovo ne može ući onako kako bi na primer iz Beograda prešao u Zemun. Njegov nevideći vid ne poznaje i ne priznaje zemaljske granice, propise, barikade i kontrole, on vidi druge nijanse, boje, možda i zvuke…možda i mirise.

Teofan odbija da izađe iz matrice po kojoj je Srbija sve ono gde Srbi žive, gde su živeli i gde bi mogli živeti, bez obzira na stvarnost i političke pokušaje i promašaje.

Potom Teofan, transponujući mislima decenije iza nas, daje sažeti pregled raznih fašističkih i komunističkih okupacija i mahinacija, kojima je Kosovo odeljivano od ostatka Srbije, sakateći tako svetu nam, od Nemanjića na čuvanje ostavljenu državu. Primećuje, možda baš na podstrek mladog Makarija, da je tek u “titoističko” vreme, Kosovo postalo autonomija, što nikada pre dabome nije bilo… osim kada je bilo podeljeno na turske sandžake sa sandžakbegovima na čelu i kada je bilo vilajet… ili kada je imalo administrativnu samoupravu pod okriljem Austro-Ugarske, ali se to kod Teofana ne računa, jer su to sve okupatori.

Kosovo03

Makarije jedva postiže da napipa hartiju i da tako slep ipak zapiše Teofanove vizije, ali uspeva da rastumači da ne treba dati ništa, a ako se već ne daje ništa, a nešto se ipak mora dati, onda da u to nešto nikako ne uđu sever Kosova i još par naselja.

Argumentacija oboženog Teofana je fantastična, gotovo nadlogična. Taj sever je Kosovu dao neki komunista, a čak su i okupatori Nemci taj deo bili ustupili na upravu Nediću, samo što on baš i nije mnogo upravljao i bio je onako, malkice saradnik okupatora. Pomalo zbunjeni Makarije svojim “neveštastvom” traži Teofana, sve ne bi li video da li to ovaj kaže da su nacistički propisi onda ipak u redu i treba li se onda držati i onog pravila 100 za jednog ubijenog Nemca, ali Teofan je već daleko u svojim dubinama i daljinama.

Nedić i Hitler, avgust 1943

Nema on vremena za Makarijeva pitanja i moguće pridike, jer diktira brzo i odlučno, ohrabren duhovnim pogledom koji vidi celu Srbiju kako juriša pravac na nebo, dok nova, sveža krv hrani ispošćenu, zaparloženu zemlju. Zato i zahteva strogim glasom da se svi pregovori prekinu, dok ne odgovaraju pre toga i svi oni domaći izdajnici koji su ranijih godina makar koju reč razmenili sa mrskim “Arbanasima”, a potom i svi oni širom Zemljinog šara koji su pomogli da nastradaju Srbi u Krajini i u Bosni, a mogao bi usput i Haški sud da se samoraspusti i pre toga izvini Srbima… đuture. Ako legne i neka odšteta, nije za baciti.

E sad, manje više što ovi pre nisu baš pregovarali sa kosovskim Albancima, a ovi danas se više viđaju sa Tačijem nego sa svojim ministrima, sve to nije važno. Teofan nema vremena za te sitnice, banalnosti i tričarije, a i Makariju je bolje da ne viri preko tog duhovnog plota, da ne bi video kakvu nepodopštinu koja bi mu ugrozila veru.

Tomislav Nikolić i Hašim Tači Ivica Dačić i Hašim Tači

Pomalo pada i u vatru, pa spominje nekakve nacifašističke poretke u bivšoj Jugoslaviji, parčanje Srbije seckanjem kroz Rašku oblast, pa sve tamo-amo ka Vojvodini. Ali ne može mu se zameriti, ko zna od nas običnih neblagoslovenika koji je to teret i odgovornost videti duhovnim očima?

Usijalo se Makariju guščije pero, ne stiže siroma’ ni da zapiše sve, a Teofan ne staje – kune one evroposlušnike od pre, a ovim osvedočenim patriotama sada poručuje da slučajno ne zabrazde tim putem izdaje, mada zna on da oni to ne bi nikako…. ali ‘ajde da opomene! Da ne bude posle, “Što nam ne rekoste?!?”

Već umoran, Teofan samo još uspeva da Makariju kaže da ga potpiše ne kao “ljubitelja boga”, što “teofan” znači na grčkom, već da ga potpiše, da ne bi bilo dileme kakvo rešenje on dabome preferira, kao “ljubitelja mira”, odnosno “irineja”.

Jedva napipavajući obod hartije umornim prstima, Makarije žvrlja pomalo detinjasto “Irinej” na dno hartije, sakuplja listove i prepušta ih poverenju Mirka Bulovića, portparola SPC i čoveka privatno alergičnog na domaće kobasice, smeh dece i pesme čika-Jove “Zmaja”. On će pismo ili proslediti simfonizovanoj vladi, ili će ga čuvati da kada zatreba, pretegne na tasu novog prebrojavanja na patriote i izdajnike.

Bulović

Šta će ovaj sa tim hartijama, nije više Teofanova briga, on je svoju božansku dužnost ispunio i može da nastavi da sa Makarijem tihuje pod kakvim drvetom, gledajući kako Srbi lete put neba, dok ostatku glupavog i neoboženog sveta noge ostaju čvrsto na zemlji.

Ko zna, možda je tako i bolje. Ako nismo sposobni da vidimo stvarnost, prihvatimo je i pokušamo da izvučemo najbolje iz datih okolnosti, možda nam zaista i preostaje samo Teofanov pogled na svet… mada se nadam da nije tako.

Još samo da Šotri nadležni dojave da ako napravi rimejk “Boja na Kosovu”, a to je, priča se naveliko, sada popularno, obavezno ne ispusti par istorijskih činjenica koje je, mora biti, prvi put slučajno izostavio, zbog manjka vremena ali i novca.

Na kraju se neophodno Kraljević Marko mora jadati nad svojom sudbinom zadocnelog junaka  dok sedi u školjki onog rasturenog “stojadina”, dok Musa Kesedžija sa traktora zapeva i seiri… Obilića u rimejku nužno mora igrati Ivan Bosiljčić, te film mora imati bar 2-3 odgovarajuće muzičke pauze sa odgovarajućim plesnim numerama. Vila Ravijojla bi mogla da otpeva nešto od Jelene Tomašević ili makar Cece, a Milan Toplica neka žmirne malkice dok Kosovka devojka nad njim nariče, da bi se otvorio prostor za nastavke. Neka od onih porodica sa TV-a, koja ima čopor dece a oba roditelja ne rade neka odigra Jug Bogdana, majku Jugovića i nešto između 9 i 23 Jugovića, dok se Banović Strahinja do Kosova mora probiti kroz silikonsku dolinu. Traktor iskoristiti za naknadno Markovo oranje drumova.

Za scenario ovaj put neka ne angažuje Simovića, slab je on za to kalibar, nego neka lepo dogovori scenario sa Pavićem ili Radošem Bajićem, pa da ne gledamo samo jedan film, već da se spremimo za serijal… RTS će to i ovaj put prepoznati kao projekat od nacionalnog značaja, uveren sam.

Pa da ih pobedimo… ponovo…

About markoek

Otac, suprug, inženjer, istraživač... možda donekle naučnik a odnekle sanjar, često bez jasne podele na ta dva... radoznao i slobodouman, pokatkad ciničan, po meri čoveka sujetan... Srbin i Beograđanin po mestu rođenja, kosmopolita po ubeđenju, anacionalan po opredeljenju... humanista, sekularista, antiteista... čovek
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

26 Responses to Pogled oca Teofana

  1. Bojan says:

    nije isto bez zan klod van dama

  2. Maree says:

    Svaka cast na textu! Nazalost, vecini naseg stanovnistva, marketing i pr politicara su isprali mozgove i napravili od njih najobicnije…pa da produhovljene slepce. Uh, da li ima nade za covecanstvo?

    • markoek says:

      Ima, zato što napredak nauke ostavlja sve manje mesta za mitologiju i mitomaniju.

      Pre ili kasnije, istina i činjenice će odneti prevagu nad izmišljotinama i epskom fantazijom.

  3. Zoran says:

    Odlican tekst. Reklo bi se da si utrosio ozbiljno vreme istrazujuci i pripremajuci navode. Narocito mi se dopada sto jasno i glasno, bez meandriranja i kroz sjajno prepoznatu metaforu o “ovom” i “onom” vidu, govoris i o dvojnom vidjenju Srbije, srpstva i nase zamisljene stvarnosti. U sirem kontekstu, tekstovi poput ovog se moraju uzeti za ozbiljno kao zbirni korak napred u odbacivanje slatkog bola samozablude. Verujem da je proces promene drustvene svesti moguc i da se odvija, premda stihijski, a ono opet eksplozivno, pocevsi od malog ali dovoljnog broja nosioca jasnih, upecatljivih ideja koje se na ovaj ili onaj nacin prime i propagiraju kao Internet meme (sto zapravo i jesu, samo je medijum drugaciji).

  4. Kung says:

    Ovo je bilo naporno konstruisati. Zaludan trud i iznad svega – potpuno autošovinistički. Od želje da se o Kosovskom boju piše i govori malo objektivnije, autor je prešao u patološko stanje pomućene svesti i odsustva svake savesti. Kada bi se ovim merilima kritikovao bilo koji istorijski film, onda bi listom morali da spalimo gotovo sve filmove kao proizvode mitova i mitomanije. Ali, civilizovan svet na Zapadu prikazuje upravo filmove koji ništa manje i ništa više ne veličaju i ne unižavaju nacionalnu svestu, mitologiju i svrsishodnost svoje prošlosti.Kada je reč o filmovima da se podsetimo – Jovanka Orlenka, Hrabro srce, 4. jul, itd itd. Kada je reč o današnjoj perspektivi prema nekim ‚‚ličnostima‚‚, imamo npr. Austriju koja i dan danas prikazuje Ferdinanda kao dobrog i plemenitog čoveka. Amerikanci veličaju Vašingtona i gomilu drugih baraba i divljaka odgovornih za smrt miliona domorodaca. Isti je slučaj sa Englezima. Samo, eto, mi imamo autore i pametnjakoviće koji su spremni da naruže, kritikuju i omalovažavaju ‚‚sopstvenu‚‚ istoriju. Šta li bi o njima rekli veliki ljudi iz naše prošlosti? Jedina je sreća u svemu ovome što osim par patoloških autošovinista, Albanaca, Hrvata i mazohista (mislim na sebe ovde) niti čita ovake dijagnoze niti im pridaje značaj.
    P.s. Autor bez problema može da nađe lep posao kod naših suseda, eventualno u listu ‚‚E-novine‚‚. Valja se unovčiti, prosto da se Juda ne postidi.

    • markoek says:

      Ne postoji ništa “autošovinističko” u tekstu, s obzirom da ne mogu biti šovinista prema sebi, jer ne pripadam toj grupaciji patriJota koji se lože na jeftinu mitologiju tog tipa… a i film je objektivno potpuno sranje.
      Zanimljiva je i umobolna logika, po kojoj treba veličati ljude koji toga nisu vredni, samo zato što to (možda) radi i neko drugi.
      Takođe, u pitanju uopšte nije naša istorija, u pitanju je mitologija, epika, izmišljotina. Istoriju čine činjenice, a ne budalaštine o izdajici Brankoviću, heroju Obiliću, svetlećoj glavi u naramku sena i slične priče koje su imale svoje mesto u romantici XIX veka, ali su danas deplasirano jadne.

      Mada, jedno si pogodio – u pitanju je zaista dijagnoza, dijagnoza vas patriJota, šovinista, ksenofoba i ostalog polusveta.

      I hvala na pitanju, autor već ima lep posao, nije “profesionalni patriJota”, pa da mu je potrebna dopunska plata da bi govorio i pisao ono što se nekome sviđa ili ne sviđa.

      • drvljeikamenje says:

        Kung ti je u svojoj drugoj recenici objasnio problem sa ovim tekstom. Moje poznavanje istorije je daleko slabije od tvog, ali prosto ne mogu a da se ne zapitam koliko ti je vremena trebalo da sastavis sav ovaj tekst sa svim ovim mapama kao i sa sopstenjima sinoda SPC-a i koja je krajnja namera? Odnosno zasto si ti sve ovo napisao? Da das dijagnozu patriJota i polusveta ili sta vec?

      • markoek says:

        Tu verziju istorije, odnosno mitomansku priču forsira SPC, a slažem se da se na nju naravno pecaju i patriJote i drugi polusvet… jednostavno, bajka bolje izgleda od istine, ali je ne može zameniti.

      • Kung says:

        Ne postoji tekst, pa tako ni nešto autošovinističko. Ali, recimo da ovu tvoju dijagnozu fobičnog antipatriotizma i antiromantizma uzmemo kao nekakav tekst, on bi svakako bio vulgarno, prizmeno i brutalno propagandno atakovanje na jedan narod. Zameni uloge u ‚‚tekstu‚‚ pa ćeš valjda shvatiti na šta sam mislio.

        Tebi nesumnjivo nisu važne takve istorijske veličine. To nije razlog da ih spuštaš na svoj nivo bitnosti. Nije isto.

        Svaka istorija srednjeg veka u Evropi, pa tako i srpska, čini simbiozu mitologije, epike, izmišljotina i činjenica. Srećom, u Francuskoj i Engleskoj nemaju takvu intelektualnu veličinu kao što si ti, inače bi morali da prepravljaju udžbenike i još štošta.

        Ružno je i primitivno izvrtati reči sagovornika, ali razumem to kao neuspeli pokušaj da se ponizi nešto što je niskim ljudima previsoko. Na tvoju žalost, nisam mislio na dijagnozu patriota ili patriJota (kako neki pokondireni autošivinisti i autonacisti vole da pišu), već na dijagnozu tvog stanja. To si shvatio, ali si odabrao da se ponašaš u maniru celog svog ‚‚teksta‚‚ – izvrtati, zlonamerno tumačiti, itd.

        Svaki noramalan čovek je patriota, a samo neki bolesnici misle da patriotizam podrazumeva šovinizam i kesnofobiju (ovo mišljenje važi za pojedine patriote i fobično-manične antipatriote). Pomenuću samo Arčibalda Rajsa kao čoveka koji sve tvoje predrasude, mržnju i površna tumačenja vraća na dno, tamo gde im je mesto. Pametnom dosta. Ili da nastavim dalje?

        ‚‚Tekstovi‚‚ poput ovog se ne mogu platiti, ali svakako bi puno značili modernoj psihijatriji i psihologiji. Nije pitanje da li se oni nekome sviđaju ili ne, već koja je njihova vrednost, a vrednost zavisi od kvaliteta i svrhe. Ovde nema ni jednog ni drugog. Nego, umesto što praviš mentalnu masturbaciju na ovom mestu, uzmi lepo te svoje novce, pa ili kupi ovce i radi nešto korisno ili idi i putuj negde. Živi. Čovek je ono čime se bavi. Čitajući tvoje ‚‚tekstove‚‚ stekao sam utisak da si nesrećna i tužna osoba. Valjda sopstveno vreme možeš da iskoristiš na bolji način. Iskreno ti to želim (znam da ti je to teško da shvatiš, ali dobro).

        Imao sam samo želju da fobičnim ljudima poput tebe malo otvorim razum za nešto od čega osećaju strah, nelagodu i frustraciju, jer, ma koliko različiti, svi živimo u istoj zemlji. Valja ljude gledati pozitivnije ili se makar kretati među kvalitetnijima (bez obzira da li su oni patriote, homoseksualci, milicajci, kamiondžije, jehovini svedoci, pumpadžije, šalterski službenici..)

        P.S. Neću ti više zauzimati dragoceni sajberprostor, ali ni trošiti svoje vreme na nešto što nije vredno ni plemenito. Pozdrav

      • markoek says:

        Ne, nijedna istorija ne sadrži mitologiju… da sadrži mitologiju, ne bi bila istorija. Istorija barata činjenicama, mitologija mitovima.

        Koliko je teza o tome da istorija sadrži i mitologiju sumanuto pogrešna govori i to da istorija recimo nigde ne spominje konja Jabučila ili vilu Ravijojlu… biće da je to zato što nisu istorijske ličnosti, ha?

        U Engleskoj, Robin Hud nije istorijska ličnost, nego ličnost iz mita, a za to nisu potrebne intelektualne veličine, već samo malo truda, koji pokazuju čak i deca, ali nekim odraslima očigledno fali.

        Da, oni bolesnici koji su patriotizam pretvorili u lični patriJotizam, zaista su ubacivanjem šovinizma i ksenofobije patriotizam izlizali do neprepoznatljivosti.

        Čitajući tvoje komentare, bilo mi je jasno da osim nagađanja, imaš i dosta glasova u glavi koji ti dovikuju sve i svašta, svaki sa svoje strane… odazovi im se, ili potraži stručnu pomoć koja će ih ućutkati… trećeg nema.

        P.S. Nadam se da nisi valjda sebe pokušao da predstaviš kao tog “kvalitetnijeg”… to bi već bilo tragikomično… u svakom slučaju, ne troši ovde svoje vreme više, ima toliko nauka koje vape za tvojim tumačenjima njihovih “simbioza”. Recimo, Šta vredi astrofizika bez astrologije ili kako učiti hemiju bez alhemije… čim uspeš da olovo pretvoriš u zlato, oglasi! 😉

  5. “Димитрије Туцовић се жестоко противио територијалној експанзији Србије у Првом балканском рату, називајући српско заузимање Косова империјалним освајањем. Он је сматрао да Косово припада Албанцима и залагао се за припајање Косова Албанији.[1] Након покоља албанског становништва на Косову и у северној Албанији, Туцовић је опомињао да је „извршен покушај убиства с предумишљајем над целом једном нацијом“, што је „злочиначко дело“ за које се „мора испаштати“.[2]” https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%94%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D0%A2%D1%83%D1%86%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

  6. Misarac says:

    Ljudi, vi mislite da se država bori za Kosovo, a foliraju se…Šiptari šetaju sa Kosovskim pasošem po Srbiji i naši to znaju i ne rade ništa…
    Kako nikome nije jasno, nismo u stanmju da uradimo bilo šta, bombama su nbas naterali sve što nismo hteli…
    Još lažemo sami sebe o nekakvoj demokratiji i ljudskim pravima…Nema toga, puka laž…

  7. nikola says:

    Vidi se da si pametan primetio si da naša crkva i naši političari često prećutkuju neke stvari,ali si i ti prećutao jednu bitnu stvar. Mi na Kosovu polju 1389. nismo izgubili,prema ISTORIJSKIM činjenicama mi smo pobedili, Srbin koji je ubio Murata nije to uradio na prevaru, a ni Vuk Branković nije bio izdajnik. I na kraju Turska vojska je pobegla sa Kosova a ja nisam do sada čuo da je ikada pobednička vojska pobegla sa bojišta.Što se tiče pravoslavlja, mnogi narodi su u to vreme bili pagani nismo mi bili jedini.Takođe, neko je Kosovo morao osvojiti,kosovo se smatra kolevkom ne zato što je tamo bila naša prva država već zato što je tamo zajedničko groblje skoro celokupne tadašnje srpske populacije.Boj na Kosovu je busija za sve buduće generacije.Kosovo polje je kao groblje a kako kaže jedan naš veliki pesnik ,,grobovi nisu rake, već kolevke novih snaga” Takođe u jednom komentaru sam pročitao da smo mi navodno izvršili genocid na Kosovu 1912!! Kakva je to lakrdija,ti ljudi koji su tada ratovali su isti oni koji su učestvovali u Prvom svetskom ratu, koje je opisao Arčibald Rajs i Luj Franše d Epere, a oni nas nisu opisali kao ubice…

    • markoek says:

      Prema istorijskim činjenicama, Srbija nije pobedila na Kosovu. Da jeste, dogodio bi se istorijski presedan, da pobednik postaje vazal pobeđenog. Dakle, s obzirom na to da je Srbija nakon Kosovske bitke postala turski vazal, zaključuje se da nije pobedila.

      Dalje, tačno je da turska vojska nije ostala na teritoriji Srbije nakon bitke, međutim, to nije ništa neobično za to vreme. Pretvaranjem poražene države u svog vazala, Turska zapravo izbegava da zadržava svoje trupe na toj teritoriji i omogućava njihovo seljenje na drugi front, a u situaciji kada je sultan ubijen, nemiri se mogu lako očekivati. Naprosto, to se već dešavalo i potrebno je stabilizovati unutrašnje prilike, pre nego zadržavati vojsku na teritoriji zemlje koja je pretvorena u vazala.

      Vuk Branković nije naravno bio izdajnik, niti sam ja to igde napisao. Napisao sam da je načinjen mit, po kom je on izdajnik, dok se u stvarnosti on narednih godina, do svoje smrti, opirao širenju Turske.

      Što se tiče osvajanja Kosova, ono je već bilo nečije, pre nego što ga je srpskia srednjevekovna država osvojila. Dakle, nije u pitanju ničija zemlja, na koju su Srbi stigli prvi, poboli zastavu i tako je prisvojili.

      U Kosovskom boju je poginulo između 12’000 i 30’000 srpskih vojnika, što je daleko od celokupne populacije, naravno. Šta više, nisu svi velikai ni učestvovali u tom boju, pa je svakako preterano reći da je to groblje “skoro celokupne tadašnje srpske populacije”.

      1912., nakon što je Srbija osvojila Kosovo, dogodili su se brojni zločini nad domicilnim turskim i albanskim stanovništvom i to nije nikakva istorijska nepoznanica. Karnegijeva zadužbina je organizovala međunarodnu misiju koja je ispitivala zločine iz 1912.i 1913. i došla do sledećeg rezultata, koji se nalazi u izveštaju: “Kuće i čitava sela su pretvorena u pepeo, nenaoružano i nedužno stanovništvo je masovno masakrirano, neverovatni akti nasilja, pljačke i surovosti svake vrste — to su sredstva koja je primenjivala i još uvek primenjuje srpsko-crnogorska vojska, u cilju potpunog preinačenja etničkog karaktera oblasti naseljenih isključivo Albancima.”

      Dakle, nije ni najmanje slučajno to što je osvajanje Kosova nazvano i “osveta Kosova”, jer se zna šta osveta donosi sa sobom.

      Mogu da se složim da je reč “genocid” prejaka, mada se u poslednjih dvadesetak godina prečesto neselektivno rabi, ali je takođe tačno i to da je oko 120’000 lokalnih Albanaca likvidirano između 1912. i 1913., uz oduzimanje imovine i etničko čišćenje. O zločinima srpske vojske i paravojnih jedinica nad albanskom populacijom je izveštavala evropska (francuska, austrijska, italijanska, nemačka, engleska, danska, rumunska, ruska), američka i srpska opoziciona štampa. Brojni izveštaji govore o masovnim pogubljenjima albanskog stanovništva, teškim razaranjima albanskih gradova, spaljivanju sela, pljačkanju kuća, klanju ukućana, silovanju žena i devojčica i zverstvima nad civilnim stanovništvom. Albanski domaćini su klani prilikom pretrage kuće, čak i kada oružje nije pronađeno. Albanski i turski zarobljenici su bili prisiljeni da marširaju stotinama kilometara, a kada bi se neko srušio od umora, bio bi izboden bajonetima i ostavljen pored puta da truli. Za ubistvo srpskog vojnika su vršene nasumične odmazde nad civilnim stanovništvom. U mnogim albanskim krajevima srpske vlasti su podizale vešala. Mnoge škole na albanskom jeziku su pozatvarane.

      Dakle, osveta u punoj snazi.

      Što se tiče Rajsa i d’Eperea, njihov utisak o vojnicima iz I Svetskog rata je uslovljen tadašnjim dešavanjima, u kojima je u 2-3 godine, srpska vojska bila proterana iz svoje zemlje ratnim dejstvima, da bi se posle u nju vraćala i oslobađala je. U Balkanskim ratovima je u pitanju bilo osvajanje tuđih teritorija, te to nema mnogo veze jedno sa drugim. U Balkanskim ratovima su srpski vojnici bili osvajači i “osvetnici”, u I Svetskom ratu su bili oslobodioci.

      • Nikola says:

        Istorija nije egzaktna nauka (zato što istorija uvek traži da se odgovori na pitanje kao npr zašto,zbog čega između ostalog dolazi do neslaganja svih ljudi oko istih odgađaja ili ličnosti,kao na primer oko Draže Mihailovića,Momčila Đujića…), pa se oko nje ne možemo uvek složiti.

        Ne slažem se oko ishoda Kosovskog boja, iz turskih izvora se vidi da je njihovo levo krilo bilo potpuno uništeno,a centar opkoljen. Imajući to saznanje u vidu mnogi stručnjaci su se složili da je to mat pozicija iz koje nema izlaza.Tačno je da smo mi par meseci nakon Kosovskog boja postali Turski vazali,ali ne zato što smo izgubili boj na Kosovu,već zato što nismo imali više muškog stanovništva spremnog da nastavi borbu sa Turcima, jer su skoro svi izginuli na Kosovu polje,dok je Turska mnogo brojnija nacija (verovatno si u pravu da je na Kosovu polje te 1389-te izginulo oko 30000 muškaraca u zrelom dobu,ali mora da se pazi jer to su 30000 lazarevih momaka (i nekih Hrvata i Tvrtkovih ljudi), samo Lazareva Srbija se borila protiv Turaka,pa zbog toga broj žrtava nije toliko mali koliko se čini na prvi pogled,jer su ostali Srbi već postali vazali Turcima). Drugim rečima dobili smo bitku (Kosovsku bitku),ali izgubili rat.

        Samo da razjasnimo, napomenu sam da Vuk Branković nije bio izdajnik zato što si u tekstu napisao da se stalno delimo na Obiliće i Brankoviće ((a Brankovićev deo vojske je bio najuspešniji na našoj-Srpskoj strani u Kosovskom boju,međutim kasnije su nas oni najgori od svih katolika-Lojolovi katolici (čuveni po inkviziciji) nabedili da smo mi Kosovski boj izgubili i da smo imali izdajnike )).

        A što se tiče toga kad smo se naselili na Kosovo, moram da kažem da svi mi (celokupna ljudska poplulacija na kugli zemaljskoj) potičemo iz Istočne Afrike,nijedan narod nije nastao na Kosovu ili Metohiji.Dušan Silni je Kosovo osvojio od Grka (a to je bilo drugačije vreme,ne možemo da Dušana Silnog nazovemo okupatorom,jer bi ga tako izvukli iz istorijskog koncepta).

        Što se tiče naših zločina,moguće je (možda čak verovatno) da su neke tvrdnje tačne,ali, nisi napomenuo neke činjenice,izvadio si iz konteksta celu tadašnju situaciju.Naime,Turci i Albanci su 30 godina pre 1912. (OTPRILIKE od Berlinskog kongresa) vršili konstante zločine nad Srbima.Tako da da odmazda nije bila ,,kao kad udari grom iz vedra neba” i to nije bila osveta za Boj na Kosovu nego za zajedničke zločine Turaka i Albanaca 30-40 godina pre toga.Albanci su i ubijali i palili i proterivali Srbe sa tih područja uz pomoć Turaka.
        Takođe sam tražio ali nigde nisam mogao da nađem da su u to vreme postojale srpske ,,paravojne jedinice”.

        Neverujem da su Srbi ubili 100 000 Albanaca u periodu 1912-1913. Verovatno da je bilo, ali ne u tolikoj meri, iz jednog vrlo jednostavnog razloga, da se to dogodilo 1913, mi (Srpska vojska) nikada ne bi uspela da pređe Albaniju 1915. Zamisli da smo stvarno izvršili toliki masakr na toliko maloj teritoriji za tako kratko vreme (to ni Hitler nije uspeo Jevrejima da uradi),pa pamtili bi nas i 2 godine kasnije (1915.) kad bi pokušali da prođemo preko Albanije,pa nijedan Srbin ne bi preživeo to ionako teško putovanje.

        Mislim da ti je sada jasno da osveta nije za Boj na Kosovu nego za sve što su Albanci potpomognuti Turcima radili Srbima u periodu 1870-1912.

        Ne slažem se ni sa načinom na koji si ti odvojio 1. Balkanski od 1.Svetskog rata,jer su ipak ratovali ti isti ljudi,i čak i ako je bilo ubica,bilo ih je u manjem broju,jer svi koji su makar malo ratovali sa Srbima u periodu 1914-1918 su ostali zadivljeni srpskim junaštvom (pogotovo seljacima,koje Arčibald Rajs smatra najboljim delom srpskog naroda).

        Na kraju mi imamo izgleda poptunio drugačiji pogled na svet,pa samim tim i na istoriju,jer ponavljam istorija nije egzaktna nauka, ja sam relativno mlad i volim romantizam,a ti izgleda voliš pesimistični realizam, a takav ti je izgleda i pogled na svet,crnim i tmuran…

        P.S. Na kraju bih ti savetovao da pročitaš još jednom Svetle Grobove J.Jovanovića Zmaja i malo razmisliš o značenju stihova i bilo bi dobro da pročitaš makar deo Gorskog Vijenca

      • markoek says:

        Istorija nije egzaktna u smislu tumačenja događaja, ali e vrlo egzaktna po pitanju konkretnih činjenica i datuma, odnosno samih događaja, ukoliko postoje podaci. A ja sam navosio konkretne podatke.

        Već sam objasnio da je savršeno netačno to da su na Kosovu izginuli svi muškarci sposobni za borbu, s obzirom na to da je poginulo između 12’000 i 30’000 vojnika. Srbija nije dobila tu bitku, jer kao što sam već objasnio, pobednik nikada ne postaje vazal poraženog, već samo obrnuto. Da je tačno da su poginuli svi muškarci sposobni za borbu, to bi značilo da je cela Srbija imala manje od 100’000 stanovnika, što je dabome nonsens.

        Čak i više od toga, u prilog činjenici da nisu svi vojno sposobni muškarci stradali na Kosovu, govori i to da su srpske trupe nakon Kosovskog boja učestvovale kao vazali u okviru turskih snaga. Takođe, što se konteksta tiče, bajazitu su trupe bile odmah potrebne zbog gašenja pobuna u Anadoliji, te mu nije odgovaralo da veće trupe veže kao stajaću vojsku u Srbiji. I još nešto, ta ista turska vojska je u narednih 5 godina, nakon Kosova, pokorila celu Bugarsku, koja nije želela da prihvati vazalni odnos. Dakle, činjenice su sasvim jasne.

        Naravno da možemo i cara Dušana da nazovemo okupatorom, jer je to, nezavisno od epohe i navodnog kontaksta, svako onaj ko zauzima teritoriju druge države. Većina država je narastala okupacijom i potonjom aneksijom tuđih teritorija, pa u tom smislu nije ni Srbija drugačija. Takođe, izgleda da ne razlikuješ pojmove “koncept” i “kontekst”.

        Dalje, izuzetno je ružno umanjivati efekte masakriranja domicilnog stanovništva Kosova, te relativizovati osvetu koja je vršena, tvrdnjama o zločinima Turaka i Albanaca nad kosovskim Srbima pre 1912. Upravo zbog takvog, sasvim nakaradnog i osvetoljubivog razmišljanja, sukobi na Balkanu nikako da se okončaju. Stalno se neko nekome sveti i niko nije u dovoljnoj meri čovek, prema opisu čojstva i junaštva Marka Miljanova (eto čitalačke preporuke), da to okonča.

        Primećujem da vrlo slabo poznaješ istoriju prve polovine XX stoleća, s obzirom da ne znaš koliko je zapravo mučan i težak bio prelazak srpske vojske preko Albanije, upravo zbog stalnih napada Albanaca, te koliko je vojnika zauvek ostavilo kosti u tim brdima. Preporučujem ti da malo proučiš zašto se tzv. “Albanska golgota” baš tako zove i ko je to ubio na hiljade vojnika koji su se povlačili. Takođe, prelaz je obezbeđen samo zbog dogovora sa Esad Pašom, tada moćnim premijerom Albanije, koji je zbačen 1916. godine, između ostalog i zbog saradnje sa Srbijom. Šta više, ubili su ga u emigraciji, upravo Albanci, kao izdajnika, 1920. godine.

        Savršeno je za činjenice nebitno to da li se ti slažeš ili ne sa njima. Masakri nad Albancima su izvršeni, opravdanje je bila “osveta Kosova”, a I Svetski rat je bio rat u kome je srpska vojska bila prinuđena da zemlju oslobađa nakon austrougarske okupacije. Otuda se i ocene delanja srpskih vojnika iz perioda 1914-1918 ne mogu porediti sa ponašanjem 1912-1913, kada je srpska vojska bila uključena u osvajačke ratove balkanskih država, usmerene protiv Turske i protiv Bugarske (od 1913.).

        Na kraju, jedna mala poduka – realizam nije ni pesimističan ni optimističan, zato se i zove realizam, jer predstavlja stvarnost. Realizam je svakako činjenično u prednosti nad romantizmom, koji teži mistifikaciji i mitomaniji, koja je za činjenice pogubna.

        Što se čitalačkih preporuka tiče, hvala na njima, sve sam ja to odavno pročitao, i koliko god bilo simpatično, književno vredno i romantizovano, nema vrednost istorijske arhive.

        Lepo je voleti svoju zemlju, ali nije korisno ne sagledavati je objektivno. Ne može se živeti trajno u iluziji o potpunoj dobroti i čistoti svog naroda, naspram svih ostalih. Suočavanje sa istinom jeste nekad bolno, ali je korisno za onog ko se sa njom suoči. Istini, samoj po sebi, to je nebitno, nju ne menja to da li je neko prihvata ili ne.

  8. Nikola says:

    Prvo bih rekao da nisi dobro pročitao moj tekst,jer ja nisam rekao da su svi Srbi izginuli u Kosovskoj bici.Sigurno znaš da je posle cara Dušana na srpski presto došao Uroš nejaki,koji je izgubio carstvo. Konstantin Dragaš,Kraljević Andrejaš,Nikola Altomanović,Kralj Marko,Balšići ,Despot Jovan Asen i ,, car ” Simeon Siniša su preoteli skoro celu teritoriju Srbije i raskomadali carstvo,ostali su samo knez Lazar i Vuk Branković. Sada dolazim do dela gde će se videti zašto je sve ovo bitno.Naime, kada su došli Turci,svi ovi samoprozvani kraljevi,carevi,kneževi… su postali turski vazali,svi osim kneza Lazara i Vuka Brankovića (od koga će kasnije Lojolovi inkvizitorski katolici napraviti izdajnika). Tako da od tog trenutka ogroman broj srpskog stanovništva ratuje za Turke. Ako znamo da je u Kosovskoj bici izginulo 30000 Lazarevih momaka sposobnih za borbu,vidimo da je to poprilično veliki broj ljudi.Naravno,veći deo Srba je preživeo,ali ti Srbi ratuju za Turke. Moram još da napomenem da je izginulo 30000 ljudi SPOSOBNIH ZA borbu.Ako pretpostavimo da su tada skoro svi muškarci izginuli,možemo da pretpostavimo da je pre Kosovskog boja živelo 100 000 Srba samo između tri Morave, otprilike 35000 muškaraca u zrelom dobu, da je živelo otprilike 35000 žena u zrelom dobu, 5000 staraca i 20000 dece, što je sasvim moguć podatak,jer još jednom napominjem da je to samo mali deo Srbije i srpskog naroda,jer JE VEĆINA SRPSKOG NARODA POSTAO TURSKI vazal zajedno sa svojim samoprozvanim kraljevima,carevima…
    Kako je u srednjem veku i uopšte u periodu pre industrijske revolucije živelo mnogo manje ljudi nego danas,deluje vrlo verovatno da je na Kosovu poginulo skoro celo srpsko stanovništvo muškog roda koje je moglo da se bori protiv Turaka (a da nije bilo turski vazal,niti starci,ni deca). Prema tome možemo zaključiti da smo na Kosovu te davne 1389-te ostvarili (naizgled) Pirovu pobedu.Trenutno nemam vremena da se pozabavim ostalim stvarima koje si napisao u svom komentaru, ali sigurno hoću u nekom od narednih dana. Ostavljam takođe i za sledeći put da ti objasnim kako je to bila NAIZGLED Pirova pobeda u Kosovskoj bici, kako je ona direktno i IDNIREKTNO uticala na kasniju srpsku istoriju.

    • markoek says:

      Đurađ II Balšić je vazal postao posle Kosova, Andrijaš nije bio nezavisni vladar, nego je u okviru kraljevine svog brata Marka, upravljao Prilepom, Nikola Altomanović nije bio turski vazal i sa vlasti je zbačen još 1373. Uzgred, njegovo pravo na krunu i titulu nije bilo ništa manje od Lazarevog, koji ga je i zbacio i zauzeo njegove teritorije (zajedno sa Tvrtkom). Lazar je takođe samozvanac, da ne bude zabune. Jedini legalni nosioci najvećih titula su bili Mrnjavčevići, jer je Vukašina za kralja postavio legalni car. Despot Jovan Asen je umro još 1363. godine i to ne kao vazal. AKo misliš na Jovana Dragaša, on je umro još 1378. godine, dakle davno pre Kosova.

      Očigledno ne znaš ni kolika je bila teritorija koju je kontrolisao Lazar, niti znaš ko je bio živ i ko je vladao u kojoj epohi, pa su tvoje pretpostavke promašene i besmislene. Lazarevu Srbiju su okruživale ne tri Morave, nego i Drina, Dunav, Kopaonik i Novo Brdo i Lipljan, pa Pirot i Leskovac, sve do okoline današnje Sjenice. Konkretno, osim Vojvodine, to je bukvalno najveći deo današnje Srbije.

      Postoje i mape: http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/9/9a/Central_balkans_1373_1395_sr.png

      Takođe, ne razumeš šta znači “vojno sposoban muškarac” u kontekstu srednjevekovnog ratovanja, niti imaš blagu predstavu o tome koliko je ljudi živelo u Lazarevoj Srbiji, niti poznaješ demografske rapsodele (5% staraca je sumanuta pretpostavka, između ostalog…), otuda i to more pretpostavki. Demografi procenjuju da je u Lazarevoj Srbiji živelo između 400’000 i 500’000 stanovnika u vreme Kosovske bitke, tako da je jasno da država nije ostala bez potencijalnih vojnika nakon bitke… a što sam već objasnio time što su ti isti vojnici odmah postali deo turskih osvajačkih pohoda, kao vazali, nakon bitke. 1455, turski defertar broji oko 400’000 stanovnika u despotovini, što opet ukazuje da si promašio računicu.

      Prema tome, jasno je da Srbija nije pobedila na Kosovu i hvala što nećeš nastavljati besmisleno nabacivanje pretpostavki bez utemeljenja u činjenicama. Nema potrebe da se trudiš da objašnjavaš bilo šta drugo, zadrži pretpostavke za sebe.

  9. Nikola says:

    Trenutno ti mogu reći samo da sam gledao u kartu dok sam ovo pisao,tačno znam gde je bila Lazarova Srbija,znam i da je Lazar samoprozvani vladar,ali su Mrnjavčevići umrli još 1371. Takođe,kada sam nabrajao ove vladare,nisam mislio na njih lično nego na narod koji su poveli sa njima,slučajno sam spomenuo Nikolu Altomanovića, znam da je to veliki lapsus pošto je njegovu teritoriju osvoji Lazar zajedno sa kraljem Tvrtkom. Ipak ja nisam profesor istorije… Mada mi je sumnjiv tvoj podatak da je sredinom 15. veka u Srbiji živelo 400 000 stanovnika,zato što prema popisu stanovništva iz 1834. Srbija broji 678 000 stanovnika, evo i dokaza za ovu tvrdnju
    http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%94%D0%B5%D0%BC%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5#.D0.9F.D0.BE.D0.BF.D0.B8.D1.81_.D1.81.D1.82.D0.B0.D0.BD.D0.BE.D0.B2.D0.BD.D0.B8.D1.88.D1.82.D0.B2.D0.B0_1834._.D0.B3.D0.BE.D0.B4.D0.B8.D0.BD.D0.B5
    .
    S obzirom na to da je je industrijska revolucija počela još sredinom 18. veka pronalaskom parne mašine, da je na samom početku 19. veka bio pokret ,,ludizam” koji se borio za prava radnika uništavajući mašine, skladišta itd. možemo zaključiti da bi trebalo u Srbiji da bude znatno veći broj stanovnika,jer u odnosu na 400 godina ranije ima samo 250 000 Srba više. Što je malo,jer se nakon industrijske revolucije desila ,,ekslpozija stanovništva” tj. demografski bum. Zato to što ti tvrdiš uopšte nije logično,nije logično da za 400 godina (od kojih 100god. nakon industrijske revolucije ) se populacija uveća samo za oko 1,6 puta.

    • markoek says:

      Eto, opet greška… Marko Mrnjavčević i njegova braća su, gle čuda, takođe Mrnjavčevići. Dakle, nisu nestali 1371. godine.

      Takođe, to što je Srbija 1834. imala 678’000 stanovnika, ne govori apsolutno ništa o broju stanovnika 1455. godine. Malo si “zaboravio” dve velike seobe i ratove koji su em krunili stanovništvo, em ga terali da se iseljava odatle. Recimo, neko ko bi pažljivije proučavao podatke, primetio bi da za to vreme raste broj Srba u Vojvodini i na teritorijama Vojne Krajine… neko ko bi pažljivije proučavao podatke i činjenice bi onda zaključio da ti ljudi nisu iznikli iz zemlje, nego se doselili iz Srbije.

      Takođe, katatsrofalno si promašio poređenje Engleske i Francuske (na primer), kao zemalja koje su bile nosioci Industrijske revolucije, sa Turskom, u kojoj je feudalizam ukinut tek sa Mladoturskom revolucijom 1908. godine. Katastrofalno, stvarno katastrofalno pogrešno poređenje.

      O logici onda ipak da ne širimo dalje, a ionako ćemo se nakon ovog posta pozdraviti, odnosno dalji postovi ti neće biti objavljivani, jer je čitava priča besmislena.

      Naročito je besmislena nakon sulude tvrdnje da “niko ne bi ubijao bez razloga”… strašno i tužno… pa razlog može da smisli svako, a u slučaju Kosova 1912. i 1913. godine razlog je ono što sam više puta ponovio, tzv. “osveta Kosova”.

      Za nasilje je uvek lako naći izgovor. I ne, naziv “osveta Kosova” nije moj, to je bila zvanična srpska državna pšropaganda tog vremena. Potraži u Narodnoj biblioteci novine iz tog vremena i videćeš da su pune takvih naslova.

      Ne trudi se da pretpostavljaš šta ja znam ili ne znam s obzirom na to da si do sada zaslužio jedva tanku dvojku, a i to samo zato što si još klinac, pa ćeš valjda vremenom nešto naučiti. Dakle, dvojčica iz saosećanja, a relano, kec k’o vrata.

      Tužno je i to što ne znaš da su “Svetli grobovi” nastali 1878. godine, iz Zmajeve tuge za preminulim Đurom Jakšićem, te da nemaju ama baš nikakve veze sa Balkanskim ratovima. Pesma je romantična tužbalica za preminulim prijateljem, ništa drugo.

      Inače, “Sve će to narod pozlatiti” je pripovetka, a ne pesma… tužno, koliko toga zaista ne znaš i koju zbrku si sam sebi načinio u glavi.

      A da je ne bih produbljivao, jer verujem da te činjenice zbunjuju, dalja prepiska je zbilja besmilena i dalji komentari ti neće biti objavljivani.

      Pozdrav.

  10. Nikola2 says:

    Samo bih morao nešto da napišem za kraj (ovo mi je drugi profil, ali ne želim da nastavim prepisku,već ovo objavljujem samo kako bih ako je to moguće popravio utisak). Zamolio bih da moj poslednji komentar na ovom blogu (ili šta je već ovo) pročitate i objavite.
    U ovoj prepisci sam napravio nekoliko lapsusa, i idalje ne mogu da shvatim zašto sam ih napisao. Samo želim da svi koji budu pročitali ove komentare znaju da ja znam da je ,,Sve će to narod pozlatiti” pripovetka, to da je ova pripovetka pesma sam slučajno u brzini napisao. Takođe, dobro znam kako je nastala pesma ,,Svetli grobovi” (koja je inače jedna od mojih omiljenih pesama koje bih često uzeo da pročitam). Znao sam naravno i kada je nastala. Napravio sam poređenje između
    onoga što kaže J.J.Zmaj u toj pesmi i dešavanjima koja su usledila, zato što smatram da su poruke te pesme bezvremene,jer J.J.Zmaj u svojoj pesmi nije imao neke istorijske motive,nego na neki način i celu filozofiju života pa čak i večnosti…
    Takođe sam znao kad je bila mladoturska revolucija, ali samo u brzini da što pre objavim komentar i izgleda zaboravio da logično razmišljam.
    Morao sam ovo da napišem, jer ne bih mogao da pomislim da bilo ko misli da ja ne znam ništa o svojoj omiljenoj pesmi. Istorija me vrlo zanima,volim mnoga književna dela koja naginju ka romantizmu i optimizmu, ali sam ipak izabrao da citiram pesmu ,,Svetli grobovi” kao pesmu koja je neutralna i nekako balansira između optimističnog romantizma i (po meni pesimističnog) realizma.

    Na kraju bih molio da mi se ovaj komentar objavio,jer je definitvno poslednji na ovom blogu (ili šta je već). I hteo bih da se zahvalim na ovoj prepisci,jer mislim da će mi koristiti, i nadam se da nisam ostavio utisak budalastog klinca koji ne zna ništa ni o čemu, iako naravno mnogo toga ne znam.

    Pozdrav, i zamolio bih, pošto vidim da sam prepisku vodio sa dobrim poznavaocem istorije, da nešto napišete, ili napravite novi blog (ili šta je već ovo) o uzrocima Prvog svetskog rata, i da li sam ja jedini koji misli da je do ,,moralne propasti” našeg naroda došlo nakon 1918. (kao što sam ja već jednom izneo teoriju da u ratu prvo poginu najbolji ljudi, što bih takođe voleo da prokomentarišete) .
    UNAPRED HVALA

    • markoek says:

      Nikola, odustao sam od daljeg prepisivanja, jer smo počeli da se vrtimo u krug.

      Imaš dovoljno vremena pred sobom da popuniš praznine, a vremenom ćeš, nadam se, uz romantičarske želje, prihvatiti i stvarnost koja nijedan narod ne možeda predstavi idealnim.

      Nisam istoričar, ali volim istoriju i rado je proučavam, već prilično dugo. Otuda verovatno i imam više informacija od tebe, ili ih samo posmatram manje idealistički.

      Ništa ti nisam zamerio, samo sam morao u jednom trenutku da prekinem vrtenje u krug, ili kako narod kaže, ono kad ja u klin, a ti u ploču.

  11. Snezana Lazovic says:

    STA SI TI BRATE HTEO DA KAZES OVDE? ZNAS LI TI, PRVO A DRUGO JESI LI TI SRBIN?

    • markoek says:

      ZNAŠ LI TI SESTRO DA ISKLJUČIŠ TAJ CAPS LOCK? Znaš li to prvo, a drugo, samo nemoj da mi počinješ sa budalaštinama o tome da Srbin mora biti pravoslavac i da mora da podržava SPC. Momentalno ćeš u “Trash” folder.

  12. Најбитније у овоме јесте само идеолошко опредељење аутора овог текста. Зашто? Зашто он критикује туђе ставове који су, по њему, изграђени кроз дубока идеолошка уверења.

    Уметнућу овде, пошто тражи истину о освети Косова, да су су очеви и родбина свако мушкноворођенче дочекивали са “добродошао, осветниче Косова”. Друго, Косово јесте било ослобођено јер оно никоме до нас није припадало (наравно, не знам ни одакле овакве небулозе да Косово није улазило у састав српске државе) јер очигледно да не зна ништа о једном о најстаријих гробаља на балкану подно Брезовице.

    Али да се вратим на идеолошко опредељење аутора који је – “slobodouman” (слободоумље је филозофски став који мишљење заснина на научним и принципима логике” а знамо колик осе форсира теорија о томе да је Косово превара српског народа. То долази са Запада који има довољно новца да финаснсира и заблуде и “науку” која их поткрепљује. јер, Косово и читаво страдање и поема и еп, и да су сасвим измиљени, ако су били довољно јаки да одрже веру и идентитет народа, да окрепљују кроз векове и снаже у борби, они су изузетно опасна појава коју Запад коначно жели да елиминише. Они који прате те конструисане чињенице су и сами конструисаног, поробљеног, инструментализованог и уопште, ума који је под контролом и ради против свог сопственог бића.
    – “pokatkad ciničan” – ево шта Википедија каже: Cinizam (iz starogrčkog κυνισμός, kynismós, oponašanje psa) je u kolokvijalnoj upotrebi, bezočna drskost, gruba otvorenost, bestidnost. А бестидношћу бранити принципе због којих се полагао живот, је безумље, немогуће од самог почетка.
    – po meri čoveka sujetan… да ја не бих на свој начин говорио о сујети пренећу овлаш нека (хладнокрвнија) појашњења: Sujeta: lažna predstava o sopstvenoj veličini, narcisiodno doživljavanje sebe kao važnog u društvu i kao nekoga ko je iznad drugih u društvenom položaju. Има и ово објашњење: Sujeta je negativna osobina nekoga ko ističe svoju ličnost, ko se otima za slavu, počastima-taština, slavoljublje. Sujeta je potreba za dokazivanjem sopstvene više vrednosti. — Najgori način je ako sujeta zahteva kreiranje iluzija jako udaljenih od realnosti, da bi se prikrio jaz između stvarnosti, gde se zbog nečega oseća niža vrednost i potreba da se oseća viša vrednost po svaku cenu.Психолози кажу: Sujeta – slast za ego, otrov za dušu — Kakva je sujetna osoba?

    Sujetna osoba je:

    1. preosetljiva na kritiku i odbacivanje
    2. ima izraženu želju da dobije potvrdu od strane drugih ljudi
    3. ima nisko samopoštovanje
    4. čvrsto se identifikuje sa svojim egom i grčevito se drži te idenitifikacije
    Ако све ово аутор сам каже о себи, онда да ја не трошим речи.

    – Srbin i Beograđanin po mestu rođenja – највише зла Србима на Косову је дошло од “Срба из Београда” који су у Косову видели прилику да се самопромовишу и продају га.

    – kosmopolita po ubeđenju – дакле, он би силом да буде још и репа без корена, значи стиди се или мрзи своје проекло што доказује и додатком у наставку – anacionalan po opredeljenju… – овај би да нахрани своју сујету и то тако што би да прода све жртве, да љуби све злочинце, а да он од тога добије не обичну него паштету са укусом… не знам, можда шунке.

    humanista ??? немогуће је бити све оно набројано а бити хуманиста, презирати своје корене, порекло народ и државу а бити хуманиста??? То за себе само лицимерни Запад може да каже док истовремено врши геноциде на неколико страна света.

    – sekularista, antiteista – ово је можда и најбитније јер Кнез лазар је на Косову бирао између земаљског и Небеског царства и изабрао Небеско. Онај ко то не разуме, не може да се бави Косовом. Уз то, Причешћем се обожујемо, сједињујемо са Христом. Оно је свуде потенцирано и наглашавано када је Косово у питању, да су се војници Причестили и изгинули у боју. Косово је земља натопљена не само српском крвљу, већ и Христовом, и то су чињенице. Онај ко то не разуме није ни по каквом основу у стању да се бави Косовом, просто није, соим да га мрзи, презире, покушава д га својим људским безумљем надвиси… па, макар се и тиме бавио као истријском темом … један инжињер.

    • markoek says:

      Kosovo nije pripadalo nikome do nas? O brate, samo potpuna neznalica može da pomisli da istorija počinje od nekog trenutka koji se vezuje za njegov narod… Konkretno ovde za Nemanjiće. Pre Nemanjića, pripadalo je Romejskom Carstvu, pre njih objedinjenom Rimskom Carstvu i tako unazad. Od kada god je neki narod tu živeo, Kosovo je tom nekome pripadalo… Stravično neznanje.

      U to stravično neznanje ulazi i neznanje o srpskoj državi i državama pre države Nemanjića. Prve srpske države su nastale na prostoru današnje BiH i Dalmacije i nemaju veze sa Kosovom.

      Onaj ko slobodoumnost smatra ideologijom, zaista ima ograničene intelektualne kapacitete. Bolno ograničene.

      Izjednačavati cinizam i bestidnost može takođe samo neko izuzetno ograničen, ali to je OK. Nikada nisam ni očekivao da svako ko čita onmo što napišem mora da bude širokouman.

      Ova ostala naklapanja, prepuna patetičnih pokušaja ad hominem uvreda, preskočiću. Jasno je da imam psola sa osobom koja nema kapacitet koji zaslužuje dalje bavljenje istom.

      Stoga, ćao-ćao, pozzzz!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s