Svi vrani gavrani – drugi čin

Još se gotovo nije ni osušilo mastilo na pismu-molbi-kletvi-zakletvi koje je SPC poslalo na adresu državnih zvaničnika, ali tako da ga u stvari nije poslalo, nego ga je samo malo dala na gvirenje, a možda čak ni to, zavisno od izvora (gotovo identična stvar je i sa jevanđeljima, mahom rekla-kazala… ono, tek da primetim…), a svi smo očekivali padanje u očajanje tih istih naših državnika.

Kad ono…

Zabeležite negde taj 7. april 2013. godine, kao dan koji će se teško ponoviti, a strahujem da će buduće generacije o njemu govoriti samo kao o urbanoj legendi i izmišljotini roditelja koji bi svašta rekli samo da ispadnu kul.

Tek, tog famoznog dana, Zemlja se zavrtela na drugu stranu, reke su krenule da teku uzvodno, mačke da laju a psi da mjauču, jer je napokon jedan od srpskih političara rekao maleno ali istorijski dragoceno “dosta!” Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC).

Tog dana, javljaju mediji, predsednik vlade Republike Srbije i drugi čovek te iste vlade (OK, znam da zvuči paradoksalno, ali takva je napokon Srbija…), Ivica Dačić, na konferenciji za novinare je rekao da “poštuje crkvu, patrijarha i sve vladike, ali da pismo sa upozorenjem nije došlo iz Peći, nego iz Beograda.”

Pismo je iz Beograda a ne iz Peći

Pismo je iz Beograda a ne iz Peći

Zašto bi se Dačić pozvao na Peć? Odgovor je dao i sam, šta više prilično eksplicitno, a nešto pre tog citata, samo da podsetim da je zvanična titula patrijarha SPC, “Arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski.” Kada je poslednji put patrijarh SPC stolovao u Peći, već i istorija slabo pamti. Beše to, knjige kažu, Arsenije II, od 1457. do 1463. godine, u kakvoj-takvoj, nekakvoj Srbiji, a nakon njega i perioda izvesnog zabranjivanja crkve i ukidanja patrijaršije u vreme Osmanskog carstva, tek za vakata Mehmed-paše Sokolovića, obnovljena je patrijaršija. Poslednji patrijarh te obnovljene patrijaršije  bio je izvesni Kalinik II Grk, koji je stolovao između 1765. i 1766. godine, u vreme kada su Srbi već dva puta za redom, prateći tadašnje patrijarhe, Arsenija III Čarnojevića i Arsenija IV Jovanovića Šakabentu, bežali za Habsburšku monarhiju.

Slika "Seoba Srba"

Slika “Seoba Srba”

Da spomenem i to da je u tom periodu, kada god bi Srbi pokazali nepokornost, uobičajena kazna Osmanlija bila to da im na patrijaršijski presto dovedu nekog Grka. Prema ponašanju tih Grka, čini se da je poverena dužnost bila kazna i za njih same.

Dačić je bio ljut tog dana, zaista ljut, s obzirom da je odmah nakon prve packe, dodao i drugu, poprilično promašenu, ali ipak jasan znak da je ljut. Rekao je da ovo rukovodstvo neće izdati Kosovo i da nije primetio da je SPC izdavalo takva saopštenja kada su neki drugi to radili, a “to” je, po svoj prilici, izdavanje Kosova.

E sad, ostaje pomalo mutno na koga je to mislio, ali mi se nekako čini da je mislio na svog političkog oca, Slobodana Miloševića, pre nego na svog političkog očuha i svojevrsnog reanimatora, Borisa Tadića. Ono, Milošević je izgubio sumanuti rat protiv NATO-a, nakon kog je potpisan Kumanovski sporazum, koji je de facto odvojio Kosovo od ostatka države.

Da sumnje budu još podgrejanije, Dačić se pobrinuo izjavivši da je SPC pomagala tim “nekima” da dođu na vlast, pa se pokajala, što su mu neke vladike (u vojnoj hijerarhiji to mu dođe, mislim pukovnik… opet, samo kažem…) lično priznale, obrnuvši valjda nekada i nekako logični odnos sveštenik-vernik, dok su mu se ispovedale.

E sad, ja se opet kladim da je Dačić tu pomislio recimo na Jelenka Mićovića, alijas “Filareta” (u prevodu, “ljubitelj vrline”… znam, i vama je smešno…) i njegovo bogougodno lobiranje za Miloševića na onim poslednjim izborima na kojima se kandidovao.

Može biti da grešim, ali kako neko onomad reče, rukopisi ne gore, a ima još i živih ljudi koji se sećaju kako je Jelenko voleo Slobu i kako je Sloba voleo podršku koju je dobijao od Jelenka… a Jelenka ne baš toliko, ipak je bio dosledan svom komunističkom poreklu.

Da ne bude da ja sad preturam po nepouzdanom sećanju, zna se da je u vladi Momira Bulatovića, Mićović imenovan za pomoćnika Leposave Milićević, saveznog ministra vera, a neposredno pred izbore koji su održani 24. septembra 2000. godine, episkop mileševski ili zamenik saveznog ministra vera, ili možda oba, obratio se biračima preko televizije Politika biranim rečima: “Kao što čovek nema rezervno srce, nema rezervne oči, ja nemam rezervnog predsednika svog, nemam rezervne vlade svoje, ni otadžbine rezervne. I kao episkop mileševski, ne vidim drugu ličnost za predsednika Savezne Republike Jugoslavije osim Slobodana Miloševića.” Ponavljao je kako nas je “opozicija deset godina zavlačila i vukla za nos”. “Ništa deset godina nije uradila. Ako se iko borio da bude opozicija, ja sam se borio i bio sam opozicija. Opozicija me je razočarala jer se osam godina predomišlja, k’o đevojka, udala bi se, ne bi se udala. Ovoga momenta jedini kandidat i apsolutno najozbiljniji je Slobodan Milošević i ja ga lično podržavam i čestitam mu i želim uspeh u radu”, nagovarao je birače tih dana Filaret sa stranica dnevnika “Politika”.

Slika sa vojne vežbe

Slika sa vojne vežbe

Opet, ako se ode još malo unazad, eto i sećanja na studentski protest 1991. godine, kod Terazijske česme i tadašnjeg patrijarha SPC, Gojka Stojčevića (alijas “Pavle”), koji je pozivao studente da se raziđu u interesu mira, lobiravši tako direktno za račun Slobodana Miloševića. Tadašnja studentarija je Stojčevića izviždala… današnja lobira za nove kosovske sukobe… opet, samo kažem…

Mladost nacije na auditornim vežbama

Mladost nacije na auditornim vežbama

Ali, da se vratim Dačićevoj izjavi. Iznenađujuće državnički odgovorno, primetio je da ne smemo nastavljati ratove u kojima smo sve bitke izgubili, nego moramo valjda jednu bitku i da dobijemo. Dodao je i da nije poruka za narod to da svi treba da budemo nabijeni na kolac (dokle više te paralele iz XV stoleća?) i da 500 godina trpimo da bismo dočekali da se oblaci sklone sa našeg neba.

Ova potpuno direktna aluzija na jedno nedavno pisanije sadašnjeg patrijarha SPC, u kom je sedeći u svom raskošu, verovatno dostojnom jednog predstavnika Isusa na Zemlji, poručio da ćemo, ako treba dabome, ponovo da se mučimo i trpimo kao i 500 godina pod Turcima. Znam, ne da je na momente smešno, nego je na još duže momente beskrajno bezobrazno na taj način lobirati za prestanak pregovora sa EU i povlačenje u samoizolaciju, posebno ako se zna da je ta ista crkva obezbedila sebi privilegije kakve je poslednji put imala negde u vreme cara Dušana.

Ima se, može se

Ima se, može se

Dodao je Dačić, potpuno iskreno, da za to vreme ovaj narod treba da preživi. Ja bih dodao da nije poenta da narod treba da preživi, nego da treba da živi. Dosta je bilo preživljavanja, tog trpnog stanja koje u Srbiji traje već gotovo 25 godina. Vreme je da se sa preživljavanja napokon evoluira do života, života dostojnog čoveka.

U ispravnoj iritaciji, Dačić je rekao da vlada Srbije treba da brine o zemaljskoj Srbiji, poštujući tradiciju i uvažavajući crkvu i vladike, ali da pismo nije došlo iz Peći, nego iz Beograda, što treba da znači da je srpski patrijarh još 1690. napustio Kosovo.

Opa…

Premda se ne mogu složiti sa tim da vlada ili bilo koji njen član, ili pak bilo koji građanin Srbije treba naročito da poštuje apstraktnu kategoriju kakva je tradicija, a tek da nema potrebe a priori uvažavati crkvu i vladike, to i nije bila Dačićeva poenta, već samo pažljiva odstupnica, koja treba da kaže, “ja vas jako poštujem, super sarađujemo, ali ne budite licemeri”.

Čak i da se nekako proguta određeno uslovno poštovanje delova tradicije (ima zaista stvari koje se mogu izdvojiti kao pozitivne), ili pak neko vrlo uslovno poštovanje određenih vladika, ali svakako ne i same crkve, Dačićeva primedba o tome da je pre skoro 325 godina patrijarh napustio Kosovo, o kom tako prilježno ta ista institucija danas retorički brine, pravi je, direktni i iskreni, prst u oko licemerju koje SPC prosipa o Kosovu poput zemljoradnika koji seje lucerku.

OK, ogradio se Dačić na politikantski način od samoga sebe donekle, rekavši da on crkvu nije napadao ni u vreme kada je ona podržavala protivnike Slobodana Miloševića. E sad, svako ko iole poznaje prilike u SPC, zna i da ta crkva kao takva, nikada nije podržavala protivnike Slobodana Miloševića, nego je samo uspešno jahala na talasu nacionalizma, odakle god on dolazio. Ista ta crkva, duboko podeljena između sebe, odnosno vladika, mogla je u istom danu da ima velikodostojnika na državno-partijskom skupu Miloševićevog SPS-a, ali i na Ravnoj Gori, na mitingu DEPOS-a ili DOS-a, ali i na mitingu SPS-a. Kod njih sve može, samo da se privilegije ne gube, nego stiču.

Za kraj je Dačić poručio crkvi da reba da se moli za one koji su na vlasti da donose odluke u interesu države i naroda. Dobro, time je sa jedne strane pokazao da su oni, državni zvaničnici zavisni od dejstva molitvi, dok je sa druge strane, crkvu pozvao da se bavi svojim poslom, a ne meša se u politiku. Nije baš win-win, ali od kada je populizam tražio više od jednog win-a?

Koliko god onaj prvi deo bio zaključak koji se nameće, on je ipak samo odraz političkog balansiranja, gde se Dačić stavlja u lažnu poziciju podređenog crkvi, da bi tom surevnjivošću poentirao na način koji je značajno hrabriji od većine političara u makar poslednjih 13 godina nakon Miloševića. Niko od demokratskih i “demokratskih” političara do sada nije na ovaj način, iako čisto verbalan, vratio crkvu na mesto koje bi morala da zauzima u društvu. Niko od njih do sada nije kritikovao licemerje crkve, makar i biranim rečima. Niko od njih nije do sada pokazao toliku dozu iritiranosti bednim populizmom i patetikom onih koji zaista, vrlo eksplicitno, žive na grbači čitavog naroda, bilo da su u pitanju vernici ili neki drugi, ili vernici SPC ili ma koji drugi.

Sveti automobilski sinod

Sveti automobilski sinod

Naravno, nije nebitno ni to zašto se Dačić odlučio da bude tako odlučan, odnosno, narodski rečeno, zašto mu je pukao film.

Slutim da je odgovor samo u prostoj činjenici da je on postao krpenjača sa kojom se igraju oni koji zapravo vladaju Srbijom, ili zato što se našao između nakovnja i mnoštva čekića od kojih bi i veštiji političar do sada poludeo.

Dačić je samo nominalno prvi čovek valde, dok je zapravo tek drugi… zapravo, treći… možda ipak četvrti ili peti čovek vlade, ako se uzmu u obzir sve titule, funkcije i ingerencije Aleksandra Vučića. Kladim se da se sada sam Dačić grize za usnu svaki put kada se seti svog slavodobitnog govora nakon prethodnih izbora, gde je obznanio da se ne zna ko će napraviti vladu, ali se zna ko će biti premijer. I eto mu ga sada…

Kako da kažem, razumem ga, ali ga i ne žalim… sam je birao…

Ala sam ih pobedio!

Ala sam ih pobedio!

Premijer koji mora da pita za većinu mišljenja a naročito akcija svog zamenika, čovek koji zavisi od podrške vrhunskog kameleona srpske politike Dinkića i “mali od palube” na skupovima gde se uz Vučića pojavljuje i Tomislav Nikolić.

Ali OK, sam je to tražio…

Morao je toga da bude svestan čak i onda, mislim 1993. ili 1994. godine, kada je kao mlada nada SPS-s, u jednom intervjuu za televiziju, na pitanje zašto se učlanio u SPS, rekao da je on kao student odlikaš Fakulteta političkih nauka, odbarao naravno da se profesionalno bavi politikom, a najbolje mesto za to je vladajuća i najveća partija. Koliko je tada bio u pravu, toliko se sada pokazuje da mu je kanda na nekim ispitima gledano kroz prste, a da je negde samo na dobru priču uspeo da zadivi profesore.

Još kada se tome doda i niz blamaža i bezbednosnih propusta u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova na čijem je takođe čelu, stvari postaju još gore za ambicioznog Ivicu. A onda i ona afera sa novinarkom bez donjeg veša… uf…

Mada, rekli bi zajedljivi, ako je to stresno, šta je tek gledanje Vučića u usta na svakoj sednici vlade… ali ja nisam zajedljiv, dabome…

Love is in the air...

Love is in the air…

Tek, Dačić je malkice lupio šakom o sto, ne prejako da se čaše zatresu, ali dovoljno jako da izazove rad u trećoj smeni u Sinodu i patrijaršiji i najavu trećeg čina ovog igrokaza sa elementima nacionalne drame.

Moglo je to i bolje, ali hajde-de…

Advertisements

About markoek

Otac, suprug, inženjer, istraživač... možda donekle naučnik a odnekle sanjar, često bez jasne podele na ta dva... radoznao i slobodouman, pokatkad ciničan, po meri čoveka sujetan... Srbin i Beograđanin po mestu rođenja, kosmopolita po ubeđenju, anacionalan po opredeljenju... humanista, sekularista, antiteista... čovek
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s