Svi vrani gavrani – prvi čin

U predvečerje, sada već odbijanja sporazuma o severu Kosova od strane vlade Republike Srbije, dogodio se niz uzročno-posledično (ne)povezanih događaja, prava mala tročinka, koja čitavoj tragičnoj srpskoj stvarnosti daje još jednu nijansu sivila.

Naime, prvo je Srpska pravoslavna crkva (SPC) uputila javno-tajno pismo najvišim državnim zvaničnicima, direktno uključenim u pregovore sa vlastima Kosova i predstavnicima Evropske Unije (EU), u kom traži ne samo prestanak pregovora pod sadašnjim uslovima, već uz niz fantazmagorija i polu-istina na najgori način dezavuiše svaku mogućnost daljih pregovora, pre nego što se ispune brojni uslovi, koje ova verska zajednica smatra normalnim, a koji su za one koji imaju dodir sa stvarnošću, ili smešni (ako živite izvan Srbije), ili tragični (ako živite u Srbiji).

Tako SPC, odnosno pisac za koga se opravdano sumnja da je zapravo isti onaj koji se gadi turijskih kobasica, dečijeg smeha i igre, kao i onog koji je pevao o deci koja baš u porti jurcaju za loptom, taksativno traži da se insistira na sprovođenju rezolucije UN 1244 i Kumanovskog sporazuma, kao da to i dosadašnje vlade u Srbiji nisu želele ili ne žele i kao da se, što je i najbitnije, zaista i samo vlasti u Srbiji pitaju u vezi sa tim.

Nepoznati pisac iz SPC

Nepoznati pisac iz SPC

Zapravo, kao da se vlasti Srbije uopšte o tome pitaju…

Potom SPC upozorava na tužbu Ustavnom sudu Srbije zbog prihvatanja činjeničnog stanja da između Srbije i Kosova danas stoji granica, očekujući valjda da će ignorisanjem stvarnosti, sama stvarnost nestati ili se volšebno prilagoditi vanredno maštovitim željama ove verske zajednice.

Mašta i tužna stvarnost

Mašta i tužna stvarnost

Već zagrejani pisac ovih zahteva, osokoljen sopstvenom slobodom tipkanja po tastaturi ili škrabanja po hartiji, odlučuje da se potpuno opusti i istrese ceo tovar želja, pozdrava i čestitki. Tako, oslobođen bilo kakve odgovornosti, zahteva da se ponište nekakva “nezakonita davanja teritorije Srbije Kosovu”, za vakata Petra Stambolića, a duž linije Zvečan-Jarinje i Kosovska Mitrovica-Zubin potok-Gazivoda, sve se pozivajući na sjajnu, šta više za anale originalnu argumentaciju. Naime, kako ekskluzivno saznajemo, još su nacisti dozvolili da taj potez bude deo Nedićeve Srbije, dakle one iste kvislinške teritorije, na kojoj su okupatori i njihovi najmračniji, sadistički saradnici, izvršili neke od najmonstruoznijih zločina nad upravo Srbima. Na sam pomen nacista i Nedića, grobovi u Šumaricama se krajnje figurativno, a želuci ozbiljnih ljudi i zaista prevrću, a sećanja na zverstva četnika i ljotićevaca nanovo bude jezu. Ipak, poznatim oportunim manirom, pisac ovih zahteva sa one strane pameti, čak i u nacistima i, kako sam kaže, “nesrećnom Nediću”, nalazi prirodne saveznike. Ono, u opisu bar nije pogrešio, Nedić jeste jedna od nesrećnijih figura srpske istorije, u istoj ravni nacionalne sramote u kojoj se u Francuskoj nalazi Filip Peten, a u Norveškoj Vidkun Kvisling.

Istina, Nedić je ’43, tokom jednog sastanka sa Hitlerom, predložio mapu Srbije koju bi on želeo u okviru “Novog poretka” (Neue Ordnung) u nacističkoj Evropi. Na toj mapi je od cele svetosti Kosova zaista samo sever bio u sastavu Srbije. Mislim da je suvišno i reći da je Hitler tu ideju u startu odbio, rekavši da od obnove državnosti Srbije nema ništa, dok su Ustaše tu mapu kasnje iskoristile za još gore zločine nad Srbima, koristeći je kao pokazatelj stalnih aspiracija Srbije ka hrvatskim zemljama, kako su ih oni videli.

Nedićeva "SveSrbija"

Nedićeva “SveSrbija”

Naravno, u sopstvenoj iskošenoj stvarnosti, autor pisma i ne pokušava da objasni kako je to Srbija samoj sebi, jer i to Kosovo je valjda bilo deo Srbije, dala deo svoje teritorije. Možda je i bolje što nije pokušao da to objasni, kao što je zapravo sjajno što je povukao istorijsku paralelu koja će sada otvoriti vrata za zahteve, na primer, hrvatskih nacionalista, čiji je pogled na stvarnost podjednako naheren pod određenim, vrlo tupim uglom, da recimo traže Srem za hrvatsku državu. Zaboga, pa nacisti su i Paveliću, kojeg verujem neki hrvatski nacionalistički i klerofašistički krugovi smatraju takođe “nesrećnim”, dali Srem, pa zašto ga ne bi sada Hrvatska tražila natrag… o Bosni da i ne počinjem.

Jedno ironično “Bravo!” za pismopisca…

SPC, odnosno autor pisma, nadalje se pogodno sakriva iza Skupštine, tražeći manirom dobro poznatog ljubitelja demokratije, da prvo ona aminuje sve ranije sporazume, pre nego što se krene ka novima, ali i očekuje da se od međunarodne zajednice zahteva povratak svih prognanih sa Kosova, obnova porušenih, pre svega hramova, a potom i domova, ali svakako i restitucija, sa kojom je SPC u Srbiji tako dobro i tako lako profitirala. Naravno, tu je i spominjanje nekakve kaubojštine oko “Bondstila”, kao jeftine i za stvarnost nebitne aluzije na oružane snage SAD, kao i izražena briga za rudno bogatstvo na Kosovu, koje je može biti, takođe interesantno kao predmet restitucije.

Da se razumemo, svako normalan zaista treba da se nada povratku izbeglih i raseljenih, ali ih ne može niti terati da se vraćaju tamo gde se ne osećaju bezbedno, niti se njihovom sudbinom poigravati kao nekakvim bizarnim, perverznim jo-joom, koristeći je za pritiske i patetiku, kada to nađe za shodno.

Napokon, sami Srbi sa Kosova su decenijama pre tragičnih ratnih dešavanja 1999. godine, rasprodavali svoja imanja Albancima i odlazili ka centralnoj Srbiji. Danas niko ne može da krivi Albance što su imali strategiju kako da populaciono pripreme Kosovo za današnjost, već samo može da krivi Srbe što su se patriotizma setili tek kada je bilo kasno, a i tada su ga ostvarivali na načine kojih će se pokolenja stideti.

Ko se ponadao da je autor pisma tu stao, grdno se prevario. Uz pretpostavku da je ovo pismo nastajalo u kasnim noćnim satima, ili da se pisanje odužilo, može se razumeti potpuno izmeštanje autora iz ma kakvog dodira sa stvarnošću u nastavku teksta.

Zanemarujući makar poslednjih sto godina istorije, koja u svom objektivnom pogledu na činjenice, ne bi po pitanju Kosova bila blaga ni prema Srbima ni prema Albancima, pisac daje i optužnicu ali i depresivno, gotovo letargičnu oslobađajuću presudu za zločine na Kosovu, uključujući tu i monstruozno vađenje i preprodaju organa, samo zato što iza svega stoje naravno, a ko bi drugi, Amerikanci, jer je to eto rekao nekadašnji ambasador u Hrvatskoj, Piter Galbrajt, osvrćući se na zločine u akcijama “Bljesak” i “Oluja”. Galbrajt je inače osnovao agenciju za savetovanje u političkim pitanjima, vrlo čestu pojavu kod mnogih bivših diplomata, gde oni koriste svoje veze i uticaje za sprovođenje lobostičkih ciljeva onoga ko ih angažuje. Kod lobiranja, mislim da je svakome jasno, činjenice su u drugom planu, a Galbrajt, prigodno razrešen briga o Balkanu, sada može sebi da dopusti svakojaka filozofiranja sa pristojne mentalne udaljenosti.

Ne odustajući od te, tako potrebne mantre o jednom istom, apstraktnom Amerikancu, Britancu, Nemcu ili recimo Italijanu koji je načinio sve zločine nad nama kao jednim istim, apstraktnim Srbinom, poteže se tako rado rabljena logička greška, koja ni nakon bezbroj upotreba ne prestaje da bude jedno od glavnih oružja licemernih ratnih huškača. Reč je naravno o relativizaciji Haga, gde su, podseća nas SPC, odnosno nadahnuti pisac, Srbi osuđeni na hiljade godina, a Gotovina i Markač su oslobođeni.

Ta stravična, nadasve prljava relativizacija, jedna je od osnovnih odlika patetike kojom nas SPC ne kadi, nego zasipa poslednjih par decenija. Da, užasan je šamar pravdi puštanje na slobodu Gotovine i Markača, u to nema sumnje, ali zašto relativizovati zločine učinjene u ime Srbije ili Jugoslavije? Ako su krivi, a neko je zaista pobio osim Srba i silne Hrvate, Bošnjake i Albance, onda treba da odgovaraju. Šta više, treba da budemo sa jedne strane tužni što sami kao deruštvo nismo imali snage da osudimo krivce koji su se za svoja zlodela skrivali iza nas samih, ali i da budemo srećni što će se osudom tih zločina makar u određenoj meri, dostojanstvo nas kao građana ili naroda zalečiti.

Mladić

General(no)

Tako, umesto da se kritikuje političnost loše odluke o puštanju hrvatskih generala i tu stane, relativizuju se zločini i srpske, odnosno jugoslovenske strane, svodeći nebrojene žrtve na puki apsurd, nepostojeće ljude i lošu statistiku. SPC nikako da shvati da se zlim ne vraća zlo i da ih tome valjda ne uči ni Novi Zavet, za koji tako kategorički tvrde da je poništio sve brutalne, sadističke propise Starog Zaveta. Ipak, “oko za oko, zub za zub”, kao da odoleva toj “tranziciji”.

Ludilo

Ludilo na sve strane

Zapravo, pitam se u pokušaju da pratim logiku pisca, da li bi osuda Gotovine i Markača onda bila potreban i dovoljan uslov da se prihvati činjenica o zločinima činjenim u ime Srba, Srbije ili Jugoslavije? Ili samo potreban uslov? Ko zna…

Već potpuno pomahnitao, besan i razularen, pisac našu stvarnost vidi kao ostvarenje nekakvog “nacifašističkog poretka”, nastojeći po svaku cenu da jedva zalečene, ili makar zakrpljene rane sukoba u bivšoj Jugoslaviji, a u kojima je i sama crkva pokazala jedno svoje često zlo, krvlju umrljano lice, ponovo otvori i u njih dospe još malo soli. Kuda osim u nove sukobe može da odvede ta sumanuta tvrdnja da su sve države nastale od nekadašnje SFRJ deo “nacifašističkog poretka”? Zar je to crkva koja želi dobro svom narodu?

Znam, pitanja su krajnje retorička…

U potpunom galimatijasu osećanja, rastrzanih između uobičajene bahatosti i nekakvog osećaja “višnje misije”, pisac pada u dubine teorija zavere, filujući pismo parolama, mržnjom i mitomanijom. Deluje mu osobito bitno da Rašku oblast naziva “Stara Raška”, tako se mučno gadeći “okupatorskog” imena “Sandžak”, blaženo nesvestan točka istorije koji ne prestaje da se okreće koliko god klipova gurali u njega ili kamenja postavljali pod njega. Besmisao naklapanja o “Staroj Raškoj” jasna je svakome ko makar ovlaš pogleda istorijske atlase i u njima pronađe mnoštvo naziva za tu, za nacionaliste gotovo mističnu oblast. “Stara Raška” je podjednako i Ilirik i Mezija ili Dakija, ali i Dardanija, Dalmacija, Prevalitana, deo Bugarske, deo Srbije, deo ejaleta Bosna i ejaleta Rumelija i zasebna celina, Novopazarski sandžak. Nacionalna mitologija, tek je slab oslonac za bombastične tvrdnje, ali očigledno i sjajna municija za podmazane puške i prava partitura za orkestrirani šovinizam.

Naravno, ne propušta pisac i da dezavuiše razgovore sa izabranim predstavnicima vlasti u Prištini, jer gde to ima da se pregovara sa nekim ko ti je na poternici? Mada, hajde da se zapitamo, da li bi Palestinci danas imali samoupravu, odnosno de facto državu u pojasu Gaze da je, na primer, Izrael čvrsto stajao iza odluke da se sa Arafatom, kao teroristom sa poternice, nikada ne pregovara?

Znam, znam… još jedno retoričko pitanje…

Jaser Arafat

Terorista i simbol mira

Sve je to piscu nebitno, dokle god moćnom, gotovo božanski nadahnutom vizijom, vidi tog arhetipskog zlog Amerikanca kako zakrvavljenih očiju dovršava svoju jedinu zanimaciju, cepanje Srbije na komade.

Ono, skoro da čitanjem ovog pisma možete da zamislite kako su svi američki predsednici, od Buša starijeg pa do Obame, samo i isključivo razmišljali o tome kako da što više i što gore naude Srbiji, tek usput se ponekad baveći Irakom, Afganistanom, ponekad i bejzbolom i basketom. More i onaj Ruzvelt nije bio ništa bolji, je l’ nas bombardovao ‘44 godine, baš namerno i u inat na Uskrs, samo zato što smo Srbi!

E, to je ta para-logika… ili se to danas zove “nadlogika”?

Naravno, ništa bez krajnje providnog i surevnjivog podilaženja onima koji su do maločas grđeni zbog pregovora sa samim đavolom. Nekakvom, samo piscu znanom logikom, utvrđuje da je taj prokazani Amerikanac čekao da baš i upravo ove osvedočene patriote preuzmu vlast od “evroslinavaca” (među kojima su, uzgred budi rečeno, valjda i sadašnja dva od tri veća partnera u vlasti, premijer Dačić sa svitom i ministar Dinkić sa svojim klo(v)novima), pa da im uvali da priznaju Kosovo, koje je dabome, u glavama čelnika SPC i dalje sasvim integralni deo Srbije, ma koliko ih u tome stvarnost demantovala. Uz krajnje bljutavu dozu patetike o današnjim državnim zvaničnicima kao naslednicima “oslobodilaca Kosova”, na kraju se pisac poziva na perpetualnu i gotovo jedinu želju SPC da samo eto pomogne… ako može.

Pronađite sličnost

Pronađite sličnost… ili razliku

Samo što nema nikoga da kaže, parafrazirajući onoga arhetipskog seljaka iz “Ko to tamo peva”, “Nemojte ljudi, k’o boga vas molim! Nemam više snage da čistim bunar!” E, kada bi se makar neko našao da zamoli SPC da nam više ne pomaže, jer izgibosmo od čišćenja raznih “bunara” u koje su pobacali tragove svoje “pomoći”.

Da i ne spominjem to koliko privilegija je SPC dobila baš u vreme “evroslinavaca”, jer bih onda morao da to opišem narodnom izrekom, “hrani pseto da te ujede”, a to eto baš neću ovaj put.

Rukoljub

Simfonija na delu

I tako, nakon tog, gotovo predvidivog krešenda u pismu SPC, ostaje nam samo da se zamislimo nad sopstvenom sudbinom i putem kojim nas vodi simfonija crkve i države. U budućnost nas vodi svakako, samo je pomalo neizvesno da li će ta budućnost izgledati više kao 1389. godina ili možda kao 1999.

Znam, skoro da deluje kao nijanse, ali ako može, ja bih da posle 2013. ipak dođe 2014. godina…

Advertisements

About markoek

Otac, suprug, inženjer, istraživač... možda donekle naučnik a odnekle sanjar, često bez jasne podele na ta dva... radoznao i slobodouman, pokatkad ciničan, po meri čoveka sujetan... Srbin i Beograđanin po mestu rođenja, kosmopolita po ubeđenju, anacionalan po opredeljenju... humanista, sekularista, antiteista... čovek
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s