Svi vrani gavrani – treći čin

Nakon kratkotrajnog ping-pong meča crkva-vlada Srbije, gde je svaka strana uputila po par spinova, slajsova i smečeva, bilo je jasno da prepiska neće još dugo trajati i da je vreme za još jedan, dabome “istorijski” sastanak čelnika države i crkve, kod već prirodnog domaćina, crkve.

Zašto je crkva prirodni domaćin, uči nas iskustvo, gde po izboru na najvažnije državne položaje, političarima ne dolaze u goste zvaničnici crkava, već političari idu na poklonjenje, ali i po savet i blagoslov od samo jednog od tih čelnika, patrijarha Srpske pravoslavne crkve (SPC). Dakle, iskustvo zasnovano na tradiciji… divno, zar ne?

Polako, gde si se zaleteo?

Polako, gde si se zaleteo?

Tek, nakon pisma SPC u kojem se uz zaklinjanja, proklinjanja, molbe i pretnje od države očekuje ne samo da prekine pregovore o Kosovu, već da izdejstvuje nekako da se stanje vrati na 1912. godinu, plus dodatu Vojvodinu, a ako može, nekako de se sve to državno-crkveno uredi kao 1350. godine, usledila je reakcija de iure premijera Srbije, Ivice Dačića. Dačić je bio polu-prijatan, pa je zamolio crkvu da se za čelnike države moli da nađu mudrosti (da, kao da će to da pomogne…), umesto da prosipaju parole o državnim potrebama, ciljevima i dužnostima, naročito spram Kosova, koje je patrijarh, je l’ te, napustio još 1690. godine.

Pravi uvod u treći čin ove male drame sa elementima komedije i tragedije i povod da se portparolska kancelarija SPC da u hitan, čini se noćni rad, ne bi li se kol’ko sutradan, 8. aprila (po novom kalendaru, ali samo ovaj put), situacija razrešila.

Tako su u ponedeljak, za pravi bogougodni početak nedelje, predsednik države, predsednik vlade i pravi predsednik vlade otišli u Patrijaršiju, da prime pokoru i privedu svoje stavove stavovima crkve.

Nađemo se kod Patrijaršije

Nađemo se kod Patrijaršije

Sastanak je trajao nešto manje od dva sata, dva sata bliže tom famoznom “danu D” za odluku države o planu za Kosovo, a prvi je Patrijaršiju, negde oko 16 časova napustio “najgori od sve dece”, Ivica Dačić.

Preostali deo trojca sa oboženim kormilarom, izašao je nešto kasnije, pošto cenim da je što pokora što pokajnica trajala nešto duže nego kod Dačića.

Da javnost ne bi ostala uskraćena za mišljenja i stavove, pobrinuo se, kako to protokol uspostavljen biće još na prvom nikejskom ekumenskom saboru, iliti koncilu, portparol SPC, Mirko Bulović, ljubiteljima turijskih suhomesnatih proizvoda, deci koja bi da se loptaju i smeju i poznatim novosadskim kantautorima, poznatiji kao episkop bački i administrator eparhije austrijsko-švajcarske, Irinej.

Što volim da pišem!

Što volim da pišem!

On je javnost preventivno obavestio da, “Crkva ne pretenduje da donosi odluke umesto izabranih predstavnika naroda i da se bavi politikom, ali ima neotuđivo pravo da iznese svoje stavove o najvažnijim nacionalnim pitanjima.”

Pre nego što počnete da se kiselo-slatko-ljuto smejete, gotovo padajući u histeriju nad ovom izjavom, obezbedite da je pored vas neko priseban i imun na ovakve šale, ne bi li vam brzo izvadio jezik iz usta, ukoliko krenete da se davite razmišljajući o izrečenom. Poput onog vica iz montipajtonovskog bisera “A sada nešto potpuno drugačije”, i ovaj vic naše zbilje, preti da pobije sve one koji ga pročitaju ili saslušaju u celosti. Takođe, zbog ozbiljnosti i mogućih posledica, preporučujem da ovoj izjavi pristup nemaju mlađi od 18 godina…

Meni je jasno da SPC nema čvrst dodir sa stvarnošću, izuzev poznavanja cena najnovijih modela luksuznih automobila, cene nekretnina, pozlaćenih lustera i slavina i kursa razmene dolara za evro, ali čak i tako, ova izjava Mirka Bulovića je najobičnija sprdnja sa stvarnošću u kojoj živimo i sa neposrednom prošlošću države i naroda.

Činjenice govore da se SPC isključivo bavi politikom poslednjih blizu 25 godina, uz opravdane sumnje da se istom bavila upravo od svog osnivanja. Poslednje decenije su svedok tome da je bezmalo svaki događaj u kome je ova organizacija učestvovala, krcat politikom. Od studentskih protesta, ratova u bivšoj Jugoslaviji i pratećeg blagosiljanja “Škorpiona”, preko sramotnog govora Rista Radovića (poznat i kao “Amfilohije”, što znači “dva voda vojske”, a među običnim narodom pokatkad identifikovan i kao “Risto sotona”) na sahrani premijera Đinđića, zatim preko politizovanja procesa protiv Tomislava Gačića (poznat i kao “Pahomije”, što znači “sveti orao”… da se naježiš!), gde su potezane sramotne teze o ugrožavanju pregovora o Kosovu (da, čak i tada), pa onda preko stavova o “Paradi ponosa”, mešanju u unutrašnja pitanja susednih država, restituciji, sve do poslednjeg pisma vlastima, natopljenog tzv. “svetosavskim nacionalizmom” i najprizemnijom politikom, često znanom i kao politikantstvo, kao i estradnom sahranom nesretnih žrtava poludelog čoveka u Ivanči, svugde je samo i samo politika.

Četa sveštenika na sahrani

Četa sveštenika na sahrani

Ako se zna da je SPC kao autokefalna crkva nastala upravo korišćenjem političkih igara u vreme slabosti i razbijenosti Istočnog Rimskog, odnosno Romejskog Carstva, sve što se danas dešava, samo je logički nastavak bistvovanja začetog u srcu politike. Stoga je i vrhunski licemerno, a ne samo komično, pozivanje Mirka Bulovića na to da se crkva ne bavi politikom.

Na kraju krajeva, kojim bi poslom, ako ne politikom, tri najviša predstavnika državne, nominalno sekularne vlasti, dolazili u Patrijaršiju? Sumnjam da su došli da zajedno proslave sabor presvetog arhangela Gavrila, dan nakon (o ironije…) Blagovesti, i dan pre svete mučenice Matrone solunske. Sve i da jesu, u nekom čudnom, paralelnom univerzumu, ne bi to činili valjda u svojstvu političara i državnih službenika, ne pred medijima i ne pod firmom “razgovora sa patrijarhom o pregovorima o Kosovu”.

Ono, ne treba baš biti genije, pa shvatiti da su u pitanju čisto politički razgovori, začinjeni lapidarnim, već rutinskim kršenjem Ustava Republike Srbije.

U tom svetlu zvuči i krajnje idiotski naredna opservacija gospodina Bulovića, koji je primetio da su nedobronamerne i neprimerene insinuacije da crkva želi da se bavi politikom, a da je na sastanku prenet stav Sinoda SPC i patrijarha o “ultimatumu” Zapada, tj. Brisela i Vašingtona, kako se često taj mrski Zapad apstraktno identifikuje.

E sad, ukoliko neko uspe da racionalno rastumači kako je to neprimereno reći da se crkva bavi politikom, ako daje stav o par excellence vrhunskom političkom pitanju datog trenutka, verovatno će uspeti da osmisli neki pojam politike iznad politike, recimo “nadpolitiku”, pridružujući je logici iznad logike, SPC tako dragocenoj i rado rabljenoj, “nadlogici”.

Nakon ove mentalne bravure, portparol Bulović se ponadao, poverovao, ali za svaki slučaj i pomolio svom bogu da će državni vrh imati savesti, odgovornosti i osećanja za potrebe opstanka njihovog naroda na Kosovu i Metohiji.

Iskreno, u vezi sa političkim pitanjima i sam se često nadam da će političari biti mudriji, savesniji i odgovorniji nego inače, ponekad čak i verujem da će tako biti, jer gore valjda ne može, ali mi ne pada napamet da se molim ma kom božanstvu za to. Ono, ako ćemo da se molimo, šta će nam izbori? Valjda bi jedan od tri boga kojima se vernici SPC objedinjeno mole kao jednom božanstvu, mogao da postavi nekog takvog, skoro pa idealnog političara i sam, bez da se mlatimo sa izborima i na to arčimo silne novce.

Zanimljivo je takođe, ponovo u osvrtu na Ustav, da političari dopuštaju sebi da daju primat jednoj verskoj zajednici, i to u vezi sa pitanjima samo jednog naroda. Ne sporim, Srbi jesu svakako najugroženiji na Kosovu, ali ne i samo Srbi niti su samo Srbi prognani odatle. Razumem da SPC insistira na pitanju samo i isključivo Srba, ali je nedopustivo da najviši državni zvaničnici budu tako diskriminatorni.

Potom je usledila gotovo vrhunska tragikomedija, u kojoj portparol SPC izjavljuje da nije upoznat sa jučerašnjom izjavom premijera Dačića, u kojoj je kritikovao poziciju SPC. Kada portparol SPC kaže da ne zna šta je o verskoj zajednici koju predstavlja rekao jedan od najviših državnih zvaničnika, a u vezi sa temom o kojoj je Sinod poslao otvoreno pismo, to pokazuje da ili zaista misli da javnost zaista čine potpuni idioti, ili je zbilja potpuno isključen iz stvarnosti i sposoban da samo radi po jednom, uprošćenom obrascu ponašanja, koji obuhvata mantru: Kosovo – patriotizam – mitologija – novac – privilegije.

Objašnjenje da je bio na bogosluženju, više je samo detalj koji treba da pokaže da ili bogosluženja za vreme praznika traju po ceo dan, uz apsolutnu i potpunu isključenost od ostatka sveta, ili da portparol SPC naprosto nije znao šta drugo da smisli, ili možda da ga jednostavno i nije briga, jer ko će njemu da protivreči… procenite sami šta je najverovatnije.

Kao da sve ovo nije dosta, Bulović se dohvatio (prilično očekivano) i jedne od omiljenih logičkih grešaka koje crkva tako rado koristi, argumenta iz brojnosti. Tako je nadasve mudro primetio da ako bilo koja nevladina organizacija smatra da ima pravo da bude konsultovana od strane vlade i države, toliko pre to ima crkva, jer su njeni vernici u isto vreme apsolutna većina građana države.

Vau… stoj momče, stoj…

Pre svega, bilo koja nevladina organizacija može da smatra da ima pravo da bude konsultovana od strane vlade i države, ali to ne povlači nikakvo stvarno pravo. Da je većina građana deo članstva udruženja filatelista, da li bi im to dalo pravo da budu pozvani na državne konsultacije? Ono, samo pitam, poredeći dve organizacije koje su apolitične, filatelisti by default, SPC po rečima svog portparola.

I odakle taj podatak o vernicima SPC kao većini građana Republike Srbije? Popis zaista kaže da pravoslavci čine većinu građana Republike Srbije, ali popisno pitanje ni na koji način ne implicira da se ti ljudi, svi popisani, identifikuju sa delanjem i politikom SPC. Šta više, nezavisne ankete, poput one “Galupove”, ukazuju na srazmerno mali broj onih koji sebe smatraju vernicima SPC. Prema “Galupu”, u Srbiji je nekih 23% ljudi nereligiozno, a praktikujući vernici čine 40% populacije. Ipak, SPC i njeni čelnici zagrabljaju, kao kakvom lopatom, u čitavu populaciju Srbije i odatle izvlače sve, hteli oni to ili ne, i presipaju ih u svoju kofu, ne pitajući i ne interesujući ih da li se svi ti ljudi slažu sa Tomislavom Gačićem (Pahomije), Ljubomirom Kačavendom (Vasilije), Miroslavom Gavrilovićem (Irinej, patrijarh), Mirkom Bulovićem (Irinej, ovaj put episkop), Ristom Radovićem (Amfilohije), Jelenkom Mićovićem (Filaret) i ostalima.

Napokon, sve i ako vernici SPC zaista imaju većinu, a SPC se ne bavi politikom, zašto bi taj podatak bio iole bitan za državne zvaničnike? Koji je značaj potezanja te vrlo relativne i nategnute procene, ako se ne puca na to da se politički stav SPC mora uvažiti kao stav većine, te stoga kao narodni, odnosno državni pravac?

Pa i nema drugog značaja…

SPC samo pokazuje da manipulacijom brojkama, iz rukava vadi 84,6% građana Srbije, kao protivtežu cifri od svega 15-tak procenata ukupnog biračkog tela na strani Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, i tek oko 9% na strani Ivice Dačića. Igra brojki onda dozvoljava lagodno seljenje priče na parolu “Mi smo narod!” i nastupanje sa pozicije apsoluta koji ne poznaje i ne priznaje protivljenje.

Napokon, još je pokojni Gojko Stojčević (prethodni patrijarh SPC) govorio da Srbin može biti samo pravoslavan, smatrajući dabome da je Srbin pravoslavac u isto vreme i potpuno potčinjen hijerarhiji SPC.

Nije propustio Bulović da doda i lični, reklo bi se pomirljivi stav, da smo i mi (verovatno je mislio samo na Srbe, ali hajde da ja budem širokogrudiji) i kosovski Albanci žrtve sebičnih interesa velikih sila i svetskih faktora. Mene ipak lično više brinu domaći faktori, oni koji su retorikom krvi i tla gurali svoj narod u besmislene ratove, uveravajući ga u višnju pravdu, istinu koja je nepobediva i božansku milost koja čeka izginule pravednike… a oni će odrediti ko su ti pravednici, modelujući ih prema Mladiću, Karadžiću, “Škorpionima” i brojnim drugim znanim i neznanim pojedincima i grupama koje su krvavile ruke u ratovima devedesetih.

Sve za mir i samo mir...

Sve za mir i samo mir…

Epilog dešavanja svi znamo. Koliko predveče, sporazum kom je posredovala EU je odbijen, praćen frenetičnim navijanjem nekoliko desetina studenata Univerziteta u Beogradu i špalirom pripadnika klerofašističkog pokreta “Dveri” ispred vlade Srbije.

Taman posla da neko radi...

Taman posla da neko radi…

Mladost Srbije je tako još jednom pala na ispitu, ne zato što je grupa njih bila ispred vlade, već zato što mnogo veća grupa njih ćuti dok im živote ponovo zatvaraju u kavez.

OK, budimo iskreni, nije ovo bio Rambuje i nije ovo kraj pregovora. Šta više, mislim da će sadašnja vlast, svesna da nema ni ideju, ni ljude, a svakako ni kvalitet, pre ili kasnije popustiti. Obećavali su bolje, slađe i lepše od prethodnika, mnogo jače su se udarali po grudima da pokažu da su fanatično privrženi EU, da bi se sada povukli tako lako u svoje staro, a čini mi se i pravo “ja”, ono koje još uvek uzdiše za mitinzima na kojima se pretilo istrebljivanjem kosovskih Albanaca, raketiranjem Rima, Londona i Berlina ili bolesnim aluzijama o smrti političkih protivnika.

Vučića nikada ne gledaj u usta... zastranićeš...

Vučića nikada ne gledaj u usta… zastranićeš…

Ta sećanja su u njima jaka, glumačka postava je gotovo ista kao ‘99, ali stvari su bitno drugačije. Te ‘99 su mogli da izgube nešto nad čime i nisu imali kompletnu vlast, ali kakvu-takvu kontrolu i prostor za manipulaciju su imali. Danas, kada to nešto (čitaj, “Kosovo”), de facto nije deo Srbije, dok je de iure deo Srbije samo gledano ugrubo na potezu Subotica-Vranje i Šabac-Zaječar, nema uslova za rat, heroizam, požrtvovanje i angažovanje hladnjača. Danas imaju aroganciju, a u rukama polomljen štap. Zato će na kraju i pristati na sve, objašnjavajući to izdajom, krivicom “onih pre” i nerazumevanjem stranih sila, zalelekavši za još jedan mandat i okrenuvši se slepoj destrukciji ostatka ostataka Srbije.

Kada uspeju da potrošenu parolu “Kosovo je srce Srbije” prevedu u apstraktno, bestelesno i nedostižno “Kosovo je duša Srbije”, moći će svom snagom da se posvete projektima “Vojvodina je srce Srbije” i “Raška je srce Srbije”. Crkvena zvona će to radosno obznaniti, sumnje nema.

Princip je isti, sve su ostalo nijanse…

Ulivaju silno poverenje

Ulivaju silno poverenje

Advertisements

About markoek

Otac, suprug, inženjer, istraživač... možda donekle naučnik a odnekle sanjar, često bez jasne podele na ta dva... radoznao i slobodouman, pokatkad ciničan, po meri čoveka sujetan... Srbin i Beograđanin po mestu rođenja, kosmopolita po ubeđenju, anacionalan po opredeljenju... humanista, sekularista, antiteista... čovek
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s