Kad pop Mirko sitnu knjigu piše…

22. aprila smo imali priliku da, jedno za drugim, vidimo dva saopštenja Sinoda Srpske pravoslavne crkve (SPC), povodom dve prividno sasvim razdvojene, a suštinski potpuno prirodno spojene teme – jedne o Kosovu, druge o Kačavendi. Oba saopštenja je dabome potpisao portparol ove verske zajednice, Mirko Bulović, koji osim ove, skoro pa zanimacije a manje dužnosti, obavlja i posao episkopa bačkog, pod vernicima poznatijim imenom, Irinej.

Kako hronologija i nalaže, krenimo od prvog.

U prvom saopštenju se Sinod, oličen u potpisu patrijarha ove verske zajednice, a stilski uobličen tehnikom gospodina Bulovića, napokon stručno, kako to samo oni umeju, osvrnuo na potpisani sporazum predstavnika vlade Srbije i  Kosova, nakon par dana čeznutljivog iščekivanja javnosti. Moram priznati da sam očekivao više, od oba Irineja, i Gavrilovića (Miroslav, patrijarh SPC) i njegovog portparola, Bulovića.

Da li se guščije pero doktora Bulovića istupilo, ili je inspiracija presušila, tek saopštenje je kratko, neinspirativno, nekako… jadno!

Gde je maštovitost u tome što se prepoznaje da su “Beograd” i “Priština” zapravo personifikacije vlada Srbije i Kosova? Otkada je to eufemizam? Da li svaki put kada u vestima čujemo “Brisel” ili “Vašington” treba da poskočimo gnevno zbog “eufemizma” za Ministarski savet EU i Stejt Dipartment SAD? Gluposti… pa zar je to vrhunac spin-doktora Bulovića?

Naravno, da bi se utisak donekle pojačao, primećeno je da je u ime Prištine sporazum parafiralo “lice sa poternice”, što je u današnje vreme potpuna besmislica, na koju bi se, uveren sam, slatko nasmejali i Jaser Arafat i Jicak Rabin, samo da su živi. Jučerašnji teroristi su današnji uticajni političari, što je stvarnost koju ne moramo da volimo, ali koju smo prinuđeni da prihvatimo, da bismo prestali da budemo robovi sopstvenih neostvarenih želja ili nacionalističke megalomanije i patetike.

SPC, sa parafom jednog a ličnim literarnim pečatom drugog Irineja, nadalje stiče “neotklonjivi utisak” da je potpisani sporazum zapravo simbol potpunog institucionalnog povlačenja Srbije iz svoje južne pokrajine, koja je njena samo u preambuli na mišiće izglasanog Ustava. Primećuje Bulović da će se tim sporazumom uspostaviti ograničena autonomija srpske zajednice na severu Kosova, što je za njega, a svakako i SPC, neverovatna strahota.

Verovatno i jeste, jer je u svesti i njega, ali očigledno i većine drugih čelnika ove verske zajednice, vreme zastalo negde na prelazu 1389. u 1912. godinu, u relativističkom trenutku kada je pogibijom kneza Lazara i ponovnim osvajanjem Kosova, za vjeki vjekov zapljunuta teritorija, a izgleda i svi njeni stanovnici, bez da se mnogo pitaju.

Stanje 1389

Stanje 1389

Osvajanja u XX stoleću

Osvajanja u XX stoleću

Institucije Srbije sa severa Kosova su inače već godinama samo paravan za pranje para, zloupotrebe, šverc i organizovani kriminal, o kome svi već mnogo toga znamo, a pred čime izgleda jedino još SPC skreće pogled. Institucije lakomih pojedinaca, a ne i naroda, samo su naštetile interesima srpske zajednice na Kosovu, pa njihovo ukidanje ili drastično restrukturiranje, samo može da bude na korist onih zbog kojih bi trebale i da postoje.

Kosovo je Srbija!

Kosovo je Srbija!

Pravo u oko je Bulovića ubola tačka sporazuma koja se bavi međusobnim neometanjem evropskih puteva Srbije i Kosova, možda ne toliko zbog same EU, protiv koje su argumenti često apstrahovani do besmisla, koliko zbog toga što uz “Kosovo” nije spomenuta i “Metohija”.

Da ne bi bilo zabune zašto je to tako važno, iako je kovanica “Kosovo i Metohija” proizvod crkvi tako mrskog komunističkog, dakako nenarodnog režima nakon 1945. godine, Bulović se potrudio i da objasni, jezičkom vratolomijom od koje je Ivan Klajn verovatno štucao tokom čitavog dana. Naime, Bulović je utvrdio da naziv “Metohija” zvuči previše pravoslavno i srpski, pa je u sveopštoj zaveri, koja dakako prati ovaj sporazum, eto namerno zaobiđena, tek da se vaskolikom srpstvu još više napakosti.

Čiste istine radi, a i SPC često voli da je poteže, premda u svom tumačenju, “metohija” je poreklom grčka reč, nastala od reči “metoh” (μετόχι), koja znači “zajednica” ili “zajedničko dobro”, a koja je u srednjevekovnoj Srbiji bila odrednica za crkvena imanja, dakle za nešto što je sve samo ne zajedničko dobro. Ironisanjem ovog Bulovićevog spina, čak bih mogao da primetim da je “metohija” čist komunistički, ili bar levičarski pojam, ali se bojim da bi mu to samo podstaklo nove teorije zavere i izazvalo goru gorušicu od grickanja turijskih kobasica dok mu pod prozorom dvora neka nasmejana deca pikaju fudbal i pevuše “Neki novi klinci”.

Za koju deceniju će me SPC obožavati zbog naziva "Kosovo i Metohija"

Za koju deceniju će me SPC obožavati zbog naziva “Kosovo i Metohija”

U svakom slučaju, za nekoga ko je doktorirao u Atini, Bulović prikazuje zapanjujuće slabo poznavanje grčkog jezika. Dobro, neko bi sada rekao, kakva škola, takvo i znanje…

Dakle, “metohija” nije ni srpska ni izvorno pravoslavna reč, a to što ju je SPC uzaptila, da ne kažem usvojila, a komunističke vlasti kasnije inkorporirale u ime tadašnje pokrajine, sasvim je nešto drugo, za stvarnost nebitno.

Vidovitim, gotovo proročkim pogledom (pretpostavljam bez “palantira”, ali možda pomoću boba ili pasulja, pošto je plećka tokom posta zabranjena!), Bulović predviđa da je čitavo ovo zamešteljstvo samo podmukla igra zarad dobijanja datuma za pregovore o priključenju mrskoj EU, ali i posledičnih još gorih i grđih uslova, kao što je priznavanje nezavisnosti Kosova, ali i neometanje dobijanja stolice u UN za tu pokrajinu-državu.

Čini mi se samo da je bob ili pasulj predugo stajao, pa je povukao vlagu, jer gospodin Bulović, makar i sa naočarima na nosu, ne vidi baš najbolje stvarnost. Srbija ne mora da prizna nezavisno Kosovo, da bi ono i zaista bilo nezavisno… od Srbije. Šta više, Kosovo je suštinski nezavisno od Srbije već 14 godina i deluje sasvim suvišno insistiranje na tome da Srbija mora i formalno to da potvrdi, nekim potpisom ili pečatom.

Dete iz Prištine sa čudnom srpskom zastavom

Dete iz Prištine sa čudnom srpskom zastavom

Ne, stvarnost se dešava negde mimo papira, sporazuma, formalnosti sastanaka. A stvarnost, kakvom god je mi smatrali, takva je da Kosovo funkcioniše kao nezavisno od Srbije, što je stanje koje je skoro pa nemoguće vratiti unazad, ili bar nemoguće bez novih ratova i sukoba.

Zamislite na trenutak hipotetičku situaciju da iz nekog, sasvim neverovatnog i krajnje neznanog razloga, svetski moćnici postignu konsenzus da se Kosovo vrati u potpunosti, ne formalno, nego suštinski, u pravni i politički sistem Republike Srbije.

Zamislite da u jednom danu, Srbija postane teritorijalno jedinstvena, onako kako to u Ustavu piše. Zamislite da u jednom trenutku, oko dva miliona Albanaca, koji su do juče imali suštinski nezavisnu državu, budu primorani da postanu podanici države Srbije, bez diskusije, amandmana, replike, žalbe.

Šta ko od nas time dobija? Srbija dobija prividnu celovitost, a u suštini dobija još jednu savremenu Palestinu, teritoriju naseljenu ljudima koji ne žele da budu građani Srbije, imali su svoju državnost, a onda im je oduzeta, a pride ih nije malo. Kosovo, ovakvo kakvo je danas, gubi svoje atribute državnosti i dobija manje nego što ima danas, čak recimo i uz kulturnu autonomiju, pa donekle i političku, ne veću od one koju ima Vojvodina.

Kome bi takvo stanje odgovaralo?

Može li država zaista funkcionisati kako treba sa dva miliona onih koji ne žele i ne vide tu državu kao svoju?

Ili možda da se ponovo aktiviraju metode iz devedesetih? Možda je pretekla neka hladnjača ili kakav šleper?

Kada se realno sagleda stvarnost, postaje savršeno jasno da je to insistiranje na “nedavanju” Kosova najobičnije zamazivanje očiju, gde ne postoji ni mogućnost da se da ono što inače nemamo. Naravno, Srbija ne mora da prizna nezavisnost Kosova, to može da bude politički oportuno, ali ne može ni da zatvara oči pred stvarnošću koja je drmusa, šamara i šutira po cevanicama.

Zato je idiotska teza Bulovića i Sinoda da je izgleda u pitanju predaja ili prodaja “naše sopstvene” vekovne i duhovno-istorisjki najvažnije teritorije, koja je pride još tempirana na stogodišnjicu oslobođenja “istorijske Stare Srbije” od “petvekovnog robovanja Osmanlijama”. Da sve začini, Bulović daje i istorijski okvir, koji je dabome pogrešan (1389. – 1912/13.).

Teritorije nisu ničije “sopstvene”, u smislu naroda ili države, već se to uslovno vlasništvo menja sa promenom demografske slike. Kosovo je nekada bilo ilirsko, nekada rimsko, potom romejsko (grčko), povremeno bugarsko, jedno vreme srpsko, potom tursko, u određenoj meri albansko, ali ničije “sopstveno”. Ne postoji istorijska tapija na nekoj zemlji, nego samo, da tako kažem, “rentiranje” koje zavisi od toga ko na toj zemlji živi.

Što se vekovnosti tog dubioznog vlasništva tiče, Bulović ponovo greši, slutim namerno, no svakako štetno. Kosovo je postalo deo srpske države u vreme osvajanja Stefana Nemanje, u drugoj polovini XII stoleća. Ostalo je u sastavu Srbije do suštinskog punog potpadanja Srbije pod tursku vlast, sredinom XV stoleća, što je ukupno nekih 300 godina. Nakon toga, sve do 1912. godine, Kosovo je deo Turske, nekih 450 godina, da bi od tada, pa do kraja XX stoleća, sa kratkim ratnim periodima, Kosovo bilo deo Srbije, manje od jednog veka. Sve u svemu, ispada da Turska polaže veće istorijsko pravo na Kosovo, a stvari postaju još gore po “srpsku stvar”, ako se u računicu uključi i vreme provedeno pod Romejima i ono pod Rimljanima, gde bi, tom logikom, današnja Grčka i Italija imale puno pravo da traže ono što je istorijski tako dugo bilo njihovo.

Đorđo Napolitano, predsednik Republike Italije i zakoniti potražilac teritorije Kosova

Đorđo Napolitano, predsednik Republike Italije i zakoniti potražilac teritorije Kosova

Naprosto, sve je nekada bilo nečije i sve nekada u budućnosti može biti nečije.

Istine radi, treba reći šta je zapravo ovde bitno. Na Kosovu je tokom istorije izgrađeno mnoštvo crkava i manastira, koji su od tadašnjih vlastodržaca dobijali značajne posede. Dakle, u pitanju je čista stvar restitucije, mnogo pre nego nacionalnog opstanka, brige za istoriju ili nekakvih teorija zavere. SPC želi zemlju, njive, poljane, građevinsko zemljište, placeve. To je predmet brige, to je predmet patnje. To je njihova “metohija” za kojom tuguju.

No, na stranu to licemerje, slažem se da imovina treba da bude vraćena, a kulturno blago sačuvano. Ali recite onda šta želite, ne mešajući u to imovinsko pitanje i narod, kao nekakav potkusurni aneks ugovora. Recite da hoćete zemlju ili novce, ili možda oba, pa da se to pitanje postavi gde treba i kako treba.

Srpski manastiri na Kosovu

Srpski manastiri na Kosovu

Uostalom, čak i ovako, Kosovo je priznato od nekih država, nepriznato od drugih i nema razloga da se posumnja da će takva situacija i nadalje potrajati. Kosovo i dalje nema šanse da bude priznato u UN, i dalje ne može da učestvuje na velikim međunarodnim sportskim takmičenjima, i dalje nema pristup brojnim međunarodnim organizacijama. Nezavisno je, ali ne i deo sveta, što je po svoj prilici formula koja i Srbiji najviše odgovara. Za ratove se neće opredeliti niko ko ima i malo mozga, a ovako, politička prepucavanja i sitne igrarije gde napokon Srbija ima mogućnost da bude u povoljnijem položaju, mogu da traju. Slažem se, Srbija nije dobila nazad ono što nema već 14 godina, ali ni Kosovo ne dobija ono što takođe nema od 1999. godine. Umesto “win-win” situacije imamo svojevrsnu “lose-lose” situaciju, sa kojom trenutno treba obe strane da budu zadovoljne, jer drugog kompromisa teško da može biti.

Ipak, Bulović i Sinod nemaju nameru da siđu sa visoko samopodignutog platoa duhovnosti i da dopuste da stado makar i na čas pomisli da će se oni baviti tako banalnim stvarima kao što je materijalna imovina, restitucija, nove limuzine, milion evra iz blagajne, pozlaćeni dvori, seksualne afere… ups!

Tek, sa te lagodne pozicije samouverene bezgrešnosti, Bulović i SPC smatraju da je podela teritorije bolje, pravednije i održivije rešenje. Koje teritorije? One na koju maločas iznosite istorijsku tapiju? O kojoj pravdi uopšte govore Bulović i SPC? Sme li o pravdi uopšte da govori verska zajednica nesposobna da se suoči sa kriminalom, licemerjem i potpunim moralnim posrnućem u sopstvenom vrhu?

Odakle pravo Buloviću i Sinodu da se pitaju šta će državni vrh u Moskvi (ili bilo gde drugde) prethodnih dana? Pita li neko Bulovića, Gavrilovića, Kačavendu, Gačića, Mićovića, Perića i ostale čelnike SPC gde su oni bili i šta su sa kim razgovarali?

Ako je argument to da izabrani državnici treba da podnose račun narodu, šta onda tek reći za crkvu koju u potpunosti finansira taj isti narod, koja se u narod zaklinje i koja tvrdi da samo zbog tog naroda i postoji, a niko je nije birao? Kamo računi vladike? Kamo ulaz-izlaz? Kamo moralna odgovornost?

Od kada je to SPC vlasna i stručna da procenjuje šta je to sa stanovišta elementarnog državnog i nacionalnog interesa minimum poželjnog i maksimum mogućeg? Koju vrednost imaju procene onih zarobljenih u epici, umesto oslonjenih na istoriju, a sa pogledom ka budućnosti? Nismo li se već sasvim dovoljno naslušali i u praksi nagledali tokom nesretnih devedesetih “vizija” i zamisli SPC o državi i naciji? Hvala lepo, reprize nam nisu potrebne, a SPC je dokazala da ne ume da bude na pravoj strani istine ili makar stvarnosti.

Odakle tolika hrabrost, ili pre drskost, da uopšte sebi dopuštaju da se sa moralnim pridikama oglase nakon događaja koji njihovu versku zajednicu pretvaraju u najobičnije smetlište morala i elementarnog ljudskog poštenja?

Kako mi je od kada sam raščinjen? Nikad bolje!

Kako mi je od kada sam raščinjen? Nikad bolje!

Ironični podsmeh praćen iskrenim gađenjem izaziva patetični poziv poslanicima i predsedniku države da pred bogom, istorijom “srpskog roda” i sopstvenom savešću odmere svoju moralnu i istorijsku odgovornost pri odlučivanju o davanju ili uskraćivanju podrške sporazumu.

Republika Srbija je država srpskog naroda i svih ostalih naroda koji u njoj žive. Odgovornost izabranih narodnih predstavnika, od poslanika do predsednika je da misle pre svega o dobrobiti i budućnosti države i svih njenih građana, a pri pozivanju na istoriju, treba da se vode pre svega primerima mudrosti, a ne primerima koji balansiraju između epike i sumnjive istorije. O savesti i moralu da i ne počinjemo, kada o njemu govori SPC, organizacija očigledno specijalizovana za prekrajanje istorijskih činjenica, skupe građevinske radove, podvođenje mladića i stručnu kritiku amaterskih porno snimaka.

Uzgred, tek da podsetim, crkva i država su Ustavom razdvojene… ono, ako ste zaboravili…

Zato je poslanicima i predsedniku države bolje da oslonac za svoje odluke potraže pre u delanju Miloša Obrenovića nego epskog Obilića, pre u pragmatičnosti nego u patetici, ma koliko ova druga bila nažalost češća u našoj istoriji.

Miloš Obrenović je, iako nepismen i često sirov, neotesan, za petnaest godina napravio suštinski nezavisnu državu balansirajući seljački mudro između “hoću” i “mogu”, ne žrtvujući ni sebe ni narod za sumnjive ideale i za tuđe interese. Znači da se i može, samo kada se hoće i kada se usput i razmišlja.

Drugi srpski ustanak 1815. godine

Drugi srpski ustanak 1815. godine

Ali ne umeju to Bulović i SPC, ne zato što ne bi mogli, nego zato što neće ni da pokušaju. Lakše je praviti sukobe i nesreće i na njima profitirati. Lakše je kosovske Srbe pozivati da odbiju sporazum, koji im suštinski omogućava da žive mirno, iako ne idealno, i tako stvarati nove pritiske, sukobe, nesreće. Potpuno nasuprot svojoj deklarisanoj misiji ljubavi, tolerancije i samilosti, SPC huška i izaziva nerede, razaranje i patnju, kao plodno tle na kom cveta korov njene celokupne štetočinske politike.

Lakše je u svoju pesnicu pretvarati natruli DSS, zabranjeni “Obraz” i druge klerofašističke grupacije. Lakše je radovati se pozivima na pobunu jalovog “oca nacije” Koštunice i njegovog posilnog Samardžića, koji je sopstvenu decu udomio upravo u institucijama koje nas približavaju EU. Lakše je likovati nad pozivima na nerede šačice zgubidana koji se za Kosovo bore fejsbuk “aktivizmom” i planiranjem razbijanja Beograda…

Najviše volim da protestujem u radno vreme...

Najviše volim da protestujem u radno vreme…

Vrhunac licemerja je u poslednjem pasusu ovog pamfleta Mirka Bulovića, gde kaže da će crkva u svakom slučaju ostati sa svojim narodom i svetinjama na Kosovu i Metohiji, što joj daje pravo i nameće dužnost da uputi ovaj, kako on to zove, apel.

Istina je pak da Bulović i ostatak Sinoda nisu ni sa svojim narodom ni sa svojim svetinjama na Kosovu. Ne, oni su u svojim mermernim i pozlaćenim dvorima, u svojim džipovima i limuzinama, u sigurnosti zakonskog tetošenja i kršenja Ustava, tako bezbrižno daleko od problema običnih ljudi, svojih vernika, svog naroda, tako prigodno sklonjeni od stvarnosti i zaštićeni od kritike.

Znam, ovim skakanjem samom sebi u usta, Bulović i Sinod su pokušali da odgovore predsedniku vlade Dačiću, na njegovu nedavnu primedbu o patrijarhu koji je još 1690. napustio Kosovo, pa sada poruke o Kosovu šalje iz Beograda.

Kakva logika, takav i odgovor, nikakav.

Gde je Sinod SPC na Kosovu? Gde su sa narodom? Gde dele strahove, strepnje i neizvesnost? Gde su na barikadama, osim što na njih pozivaju? Gde su ikada u poslednjih dvadeset i više godina, kada je teško?

Jeste, čisto zlato... ne pipaj!

Jeste, čisto zlato… ne pipaj!

Uvek u svojim dvorima, uvek daleko od svakodnevice, uvek daleko od stvarnosti.

Ili je možda Bulović, nakon ovog tanušnog, gotovo prozirnog pisamceta, krenuo ka Kosovskoj Mitrovici, umesto ka Novom Sadu?

Ne?

Pa onda ništa…

Neki ćete da poginete, a neki ćemo da preživimo... heh!

Neki ćete da poginete, a neki ćemo da preživimo… heh!

P.S. Ništa mi Dačić, Vučić i Nikolić nisu draži nego što su to bili juče, prekjuče, pre dva meseca ili pet godina, ali je činjenica da su uradili nešto što je dugoročno gledano, korisno za Srbiju, ali i za Srbe na Kosovu. Da li su na to bili naterani ili su pokazali makar malo političke lucidnosti, ostaje predmet eventualnih nagađanja. Tek, bilo kako bilo, imaju pravo na iskren aplauz za povučen ispravan potez i za zvižduke i psovke za sve one loše. Ne zaboravljam ko su bili, ali im ne uskraćujem pravo, odnosno mogućnost da ponekad urade i nešto što je od opšte koristi. Isključivost nije odlika pametnih ljudi…

Advertisements

About markoek

Otac, suprug, inženjer, istraživač... možda donekle naučnik a odnekle sanjar, često bez jasne podele na ta dva... radoznao i slobodouman, pokatkad ciničan, po meri čoveka sujetan... Srbin i Beograđanin po mestu rođenja, kosmopolita po ubeđenju, anacionalan po opredeljenju... humanista, sekularista, antiteista... čovek
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s