Hrišćanska ljubav i druge laži

Treća knjiga Mojsijeva, 19:16-18:

“Ne širi klevetu po svom narodu. Ne ustaj da proliješ krv svog bližnjeg. Ja sam Gospod. Ne mrzi na svog brata u svom srcu. Dužan si da ukoriš svog bližnjeg da ne bi nosio greh zajedno s njim. Ne osvećuj se i ne budi kivan na sinove svog naroda. Voli svog bližnjeg kao samog sebe. Ja sam Gospod.”

Jevanđelje po Mateju, 5:38:41:

“I još ste čuli šta je rečeno u Zakonu: ‘Oko za oko, zub za zub.’ A ja vam kažem da ne plaćate zlo za zlo, već kad te neko udari po desnom obrazu, okreni mu levi. A ko hoće da se sa tobom tuži po sudu i da ti uzme košulju, ostavi mu i ogrtač. A ko traži od tebe da ideš sa njim hiljadu koraka, idi s njim dve hiljade.”

Jevanđelje po Mateju, 5:43-44:

“Još kaza Isus svojim učenicima: “Čuli ste kako je rečeno precima: ‘Voli onog koji te voli i mrzi onog koji te mrzi.’ A ja vam kažem, volite svoje neprijatelje i činite usluge onima koji vas mrze i ljute i moite se za vaše progonitelje i siledžije.”

Jevanđelje po Mateju, 7:12:

“I sve što želite da vam čine ljudi, činite i vi njima. To je po Zakonu i po Proročkim knjigama.”

Jevanđelje po Luki, 6:35-37:

“Nego volite svoje neprijatelje, činite dobro i pozajmljujte bez kamate ne nadajući se ničemu, pa će vaša nagrada biti velika i bićete sinovi Svevišnjega, jer je on dobar prema nezahvlanima i zlima. Budite milosrdni, kao što je vaš Otac milosrdan. Ne sudite, i neće vam se suditi. Ne osuđujte i nećete biti osuđeni. Opraštajte, i biće vam oprošteno.”

Kološanima poslanica, 3:14:

“A iznad svega, obucite se u ljubav, jer vas ona savršeno povezuje.”

Prva poslanica Korinćanima, 13:13

“A sada ostaje ovo troje: vera, nada i ljubav. Ali najveća od njih je ljubav.”

Prva poslanica Jovanova, 4:7-8:

“Ljubazni, volimo jedan drugoga, jer je ljubav od Boga, i svako ko voli rođen je od Boga i poznaje Boga. Ko ne voli, nije upoznao Boga, jer Bog je ljubav.”

Prva poslanica Jovanova, 4:19:

“A mi pokazujemo ljubav jer je on prvi pokazao ljubav prema nama.”

Kada pogledate ove osnove hrišćanskog učenja, rekli biste da nema miroljubivije i ranjivije verske zajednice, koja se maltene podmeće k’o jagnje na klanje, te da je pravo božije čudo kako su uopšte opstali ovih 2000 godina.

Međutim, utisak se naglo menja kada nakon ovog spiska lepih želja, dođete do surove i sirove stvarnosti i istorijskih činjenica. A te činjenice nam govore da su od trenutka legalizacije, famoznim Milanskim ediktom iz 313. godine, a naročito nakon prevođenja u državnu religiju Rimskog Carstva 380. godine, dekretom Imperatora Teodosija I, hrišćani postali najveći progonitelji i istrebljivači neistomišljenika. Gotovo naporedo su sistematski istrebljivali “pagane”, odnosno sve one koji nisu verovali u njihovog, premda originalno jevrejskog boga, ali i one u svojim redovima koji su se usudili da veruju u drugačiju verziju priče od one koja je postala “mejnstrim”. Vremenom smo tako dobili 33’000 hrišćanskih denominacija koje sve raspolažu “jedinom” istinom, te jedine i imaju pripremljen smeštaj u raju i izbavljenje od pakla.

Ono, kada sagoriš u veri…

Ne, ovo nije točak sreće

Samo raznih jevanđelja ima nekoliko desetina, a ova četiri koja se danas kod većine hrišćana smatraju jedinim ispravnim, samo zato što je to dekretom glasne većine odlučeno na crkvenim saborima, imaju veliki broj međusobnih neslaganja i nemerljiv broj logičkih kontradiktornosti, za koje bi bilo potrebno ispisati nekoliko knjiga, a ne tema na blogu.

No, u svakom slučaju, sva se ona pozivaju na ljubav, praštanje, razumevanje, ali i žrtvu, donekle patnju i bol, a svakako na milosrđe i gotovo univerzalnu humanost, kao kartu u jednom pravcu za oblake i mitski raj.

I tako je već dva milenijuma, od arijana i Hipatije, preko Krstaških ratova, progona bogumila i patarena, spaljivanja “veštica”, hugenota, husita i Jevreja, prigodno okrivljenih za širenje kuge, pa do gasnih komora, Kju-Kluks-Klana i ratova u bivšoj Jugoslaviji. Ljubav sa hartije, curi kao krv sa mačeva, kopalja i bajoneta, potpuno neselektivna u slanju u pakao muškaraca i žena, dece i staraca “pogrešne” veroispovesti.

U Srbiji XXI stoleća, odrasla je čitava jedna nova generacija mladih ljudi sa takvim poimanjem hrišćanske, pravoslavne i svetosavske ljubavi, podsticane učenjima brojnih sveštenika Srpske pravoslavne crkve (SPC) i kvazi-intelektualaca, izraslih kao korov na ekonomskim previranjima i nacionalnim trvenjima. Tu su takođe i ništa manje ostrašćeni konvertiti, koji su ranije ideološko jednoumlje komunizma i svoju potrebu pripadanja najvećoj političkoj grupaciji, sada zamenili za fanatično branjenje pravoslavlja i pripadanje najvećoj verskoj zajednici… brojanice, krstovi oko vrata i ikonice na retrovizorima se podrazumevaju, kao svojevrsna zamena za udarničke značke i bedževe sa sleta, onog na kom su plakali kada je pionirka predala štafetu drugu Titu.

Ima li ko da je veći vernik?

Svima njima je zajednička gotovo patološka mržnja i agresija prema svima koji se makar i usude da dirnu u ono što poimaju kao svetinje, bez da uopšte i žele da, makar na momenat, kritički razmisle o tome da li je kritika zaista na mestu. Mada, da budem iskren, i svetinje imaju gradaciju. Najmanji je problem opsovati boga ili pak Isusa. Pa to i oni rade svakodnevno, tako da im je malkice glupo da za to skaču. Ako slučajno dovedete u pitanje neko delo Karađorđa ili kog monraha iz te loze, već će vas podozrivo gledati, uz nabiranje usana i blago gaduckanje. Ali ako spomenete Lazara, Miloša ili ne d’o bog Rastka u oba svoja pojavna oblika, bilo kao princa bilo kao sv. Savu, spremite se za najgore.

U toj svojoj “odbrani” vere, onda se po pravilu potežu sve moguće kletve (blaži slučaj, mahom kod gospođa koje su od ranijeg sekretara mesnog komiteta postale blagajnice svoje crkve), pa do najprizemnijih pretnji ubijanjem, masakriranjem, silovanjem dece, majki, rođaka, pozivima na homoseksualno opštenje, koje njihova crkva inače smatra nenormalnim, pretnjama izbacivanjem iz Srbije i čitavim dijapazonom ideja koje predstavljaju plodno tle za nekoliko veoma opširnih psihijatrijskih specijalizacija i doktorata.

Poštovanje molim!

Ono što je dodtano zanimljivo je svakako i kako na to reaguju teolozi i sveštenici do kojih dođu ovi izlivi nekakve bizarne svetosavske ljubavi.

Odgovori su uglavnom dvojaki.

• To nisu pravi vernici!

Zanimljivo… Ne vidim da im to piše na čelu, niti da ih je crkva izbacila iz svojih redova. Šta više, po retorici najglasnijih čelnika SPC, rekao bih da su baš na istoj liniji. E sad, da li Sveto Pismo nije aktuelizovano, ili ga sveštenici i ovi vernici baš ne poznaju, stvar je za analizu. Međutim, u svakom slučaju, ne vidim kako će iskaz da to nisu pravi vernici promeniti bilo šta u potpuno umobolnim pretnjama ovih pojedinaca i grupa, osim što će onaj ko ih tako lagodno otpiše, prigodno pilatovski oprati ruke od onih sa kojima će se možda već na sledećoj liturgiji sresti u crkvi… možda i izljubiti, što da ne.

Pobićemo vas… svetosavski

• Sam si kriv, provociraš i vređaš verska osećanja!

Ova teza je još interesantnija, zato što pretpostavlja krivicu žrtve. Dakle, ukoliko kritikujete ponašanje SPC ili iznesete kritiku na račun nekog običaja ili svetitelja te verske zajednice, zapravo legitimizujete agresiju onih koji, sasvim suprotno učenju same crkve, prete ubistvima, silovanjima i svakojakim drugim nasiljem. Potpunu analogiju imate kod brojnih radikalnih islamista, koji silovanja opravdavaju time da su žrtve bile previše privlačne agresorima i manijacima. Tako i ovde, pojedini teolozi i sveštenici, zapravo žrtvu ovih pretnji, ponekad i fizičkog nasilja, okrivljuju za agresiju nekoga ko svoje viđenje svetosavlja poistovećuje sa prolivanjem krvi. Mogao bih da kažem da ga poistovećuje zato što je praksa poslednjih decenija baš takva, ali za to istorija već ima dovoljno tragova.

Naravno, nikada ni reči o tome da verske zajednice možda vređaju razum mislećih ljudi, ali to je već neka druga priča.

Očigledno provociraju, vidi se iz aviona!

Dodatno je, bar tako mislim, čak i psihijatrijski zanimljiva ta zajednička nit većine pretnji, pa ću ih sažeti u nekoliko uobičajenih crta.

Ubiću te! – osim što je ovo u potpunom nesaglasju sa šestom božijom zapovesti, kakvom je vidi SPC, u pitanju je i ispoljavanje ekstremne agresije i patološke potrebe za činjenjem nasilja prema drugim ljudima. Pomislite samo šta neko treba da vam uradi, pa da biste došli u takvo stanje sužene svesti da kažete da ćete njega ili nju ubiti, pa onda to pokušajte da prevedete na kritikovanje verske zajednice… sumanuto, zar ne?

Pobiću ti celu porodicu! – ekstremnija varijanta prethodne patologije, koja već ukazuje na neophodnost detaljnijeg posmatranja, možda čak i preventivnog zadržavanja osobe koja pokazuje takve manijakalne sklonosti. Ne bi se jednom desilo da neko u napadu potpuno histeričnog ponašanja, krene da besmisleno ubija sve koji mu padnu pod ruku. Još kada se neko planski fiksira na jednu osobu i njenu porodicu, stvari zaista postaju čist psihijatrijski fenomen.

Izmasakriraću te! – e, sada već dolazimo na teren čistog sadizma, jer masakriranje podrazumeva i iživljavanje nad nekim ko je sputan, dok mučitelj zadovoljava svoje bolesne, sigurno ne izvorno hrišćanske nagone…. mada, šta ja znam, možda su zaista menjali kanone i uveli masakriranje u vrline koje vode ka blaženstvu?

Silovaću ti decu! – uprkos tome što sam upotrebio eufemizam u smislu polne radnje, u pitanju je očigledna perverzna, manijakalna sklonost, kada se ima na umu da mi jedna ćerka ima 21 mesec, a druga tek 8 dana. U civilizovanom svetu, osobe koje ispoljavaju takve bolesne sklonosti, nalaze se ili pod stalnim nadzorom u izolaciji, podvrgavaju se hemijskoj ili fizičkoj kastraciji ili su obavezne da se svakodnevno javljaju policiji i nemaju pravo prilaska objektima u kojima se nalaze deca. Pedofilija je svakako psihijatrijsko stanje, a to što je tako očigledno prisutna i u SPC nije zbilja nikakvo opravdanje za širenje ove pošasti.

Silovaću ti (krvavu) majku! – uz još jedan eufemizam u pogledu same polne radnje, u pitanju može da bude i jednostavni fetiš seksa sa starijim ženama, premda je to u slučaju moje majke, koja ima 64 godine i nekoliko bolesti koje su se razvile što zbog godina, što zbog stresa, ponovo prilično perverzna ideja. Osobe sa takvim fetišima se takođe u civilizovanom svetu podvrgavaju posmatranju, a najveći deo njihovih frustracija, kako nauka kaže, potiče iz sopstvenog Edipovog kompleksa… to nije ništa ružno, samo je malo nespojivo sa čistom hrišćanskom ljubavi i brigom prema bližnjima. Napokon, ukoliko već imaju toliku želju za telesnom ljubavlju sa majčinskom figurom, mislim da za njih nema boljeg rešenja nego da otvoreno, hrišćanski, pravoslavno i svetosavski, sopstvenim majkama ponude da obave taj tako frustrirajuće željeni snošaj. Doduše, pošto je ova pretnja mahom praćena i epitetom “krvava”, mislim da sve podrazumeva i određene S&M igrarije, te moram odmah da se ogradim – moja majka je jedna patrijarhalna žena i takve igrarije je zbilja ne zanimaju!

Pruži mi oralni seks! – znam, znam… i vama je jasno da sam se izrazio izuzetno eufemistički, ali šta mogu kada sam vaspitan da ne psujem često. Ovo je još jedna od gotovo zajedničkih crta svih ovih onlajn-patriota i branitelja svetosavlja. Svi oni žude za felacijom koji će im pružiti muškarac, uprkos jasnom anti-homoseksualnom stavu crkve i sopstvenom pripadanju navijačkoj ili klerofašističkoj grupaciji koja je protivnik prava LGBT osoba. Pretpostavljam da je frustracija i želja pojačana saznanjem da ja to ne želim da uradim, što svemu daje dodatnu sadističku crtu, premda razumem da ne mogu da se izbore sa sopstvenom prirodom. Ja ih zbog toga sažaljevam, pa im zato često i preporučujem da potraže stručnu pomoć, koja može biti ili neka osoba voljna da im taj felacio pruži ili pak psihijatar kom će se izjadati o svojim seksualnim frustracijama.

Pružiću ti analni seks! – uz sada već poslovično eufemističko ublažavanje originalnog iskaza, imamo još jednu homoseksualnu fantaziju mladih patriota, podjednako nesaglasnu sa crkvenim učenjem, ali i podjednako snažno ispoljenu, kako to priroda već redovno uređuje… a protiv prirode je teško ići. Možda je dodatno zanimljivo to što su u ovom slučaju oni ti koji nude uslugu, što uz saznanje da nisam ljubitelj analnog seksa, ponovo naglašava izraženi sadizam. Ponovo je rešenje za njihovu frustraciju lako – ili će naći adekvatnog partnera za takav vid seksa, ili će morati da se zadovolje samozadovoljavanjem uz fantaziranje ili nekim pomagalom iz seks-šopa.

Odlazi iz Srbije! – ksenofobija nije ništa novo, mada je prilično često teško objasniti ovakvim osobama da nisam došao na gostovanje u Srbiju, pa da trebam ili moram da odem. Rođen sam u Srbiji i volim je, iskreno patriotski, u meri da želim da bude bolja, savremenija, civlizovanija. Ono, sve drugačije od njih…

Ti si izdajnik/plaćenik! – uobičajena galama, gde je izdajnik, tj. plaćenik svako onaj ko ne želi da prihvati mantre o posebnosti Srba, večitom junaštvu srpskog naroda, genetskoj nemogućnosti Srba da čine zločine, nepogrešivosti većine vođa i božanskoj misiji u odbrani svega dobrog na ovome svetu od zlih Vatikana, Teherana i Klingonaca. Isključiva svrha takvog patetičnog larmanja je podizanje sopstvenog osećaja posebne vrednosti i eventualnog čoporativnog napadanja od strane istomišljenika, koji dele intelektualni pedigre… i tužni deficit. Još ako ste član neke NVO, jao si ga majci! Onda ste svakako izdajnik, po definiciji. Manje-više što SPC upravo u tom svojstvu sisa budžet svakodnevno… ali to je OK.

Ti si ustaša/ciganin/komunjara! – uvek je zgodno imate univerzalnog protivnika. Ovima su to ili ustaše, o kojima su samo slušali, nažalost često istinite priče i sa kojima su ratovali samo u “Counter Strike”-u i preko FB statusa, ili Romi, kao svakako ugrožena nacionalna manjina, na kojoj nema ko nije vežbao svoje umobolne rasne teorije, ili pak komunisti, kao preuzeti simbol za propadanje Srba, uprkos činjenici da su u vreme tog jugoslovenskog komunističkog eksperimenta, svi Srbi živeli u jednoj državi i da su svi Srbi mogli da se školuju i rade, i od plate žive… ah da, i uprkos tome da su im mame i tate mahom bili članovi te iste partije.

Ti si imbecil/kreten/idiot/stoka/gad/đubre/budala! – mizerni pokušaji uvrede i nesuvisli pokušaji davanja dijagnoza, očigledno podstiču samozadovoljnost osoba kojima nedostaju argumenti. U slučaju da ti pokušaji uvreda, kao što je mahom slučaj, ne naiđu na plodno tle, nastupa potpuna histerija u kojoj se na smenu preti ubijanjem cele porodice, čerečenjem i drugim metodama isterivanja “demona”, zatiranjem semena ili pretnjama “sačekušama” u mraku, prirodnom mentalnom i fizičkom elementu ove populacije.

Prekinite da nas diskriminišete! – jedan od najviših intelektualnih ali i patetičnih dometa ove grupacije, koju inače karakteriše otežano sklapanje misaonih konstrukcija dužih od prosto-proširene rečenice. Međutim, uprkos znatnom naporu da (ponekad) ispravno napišu reč “diskriminacija”, suština im i dalje izmiče u zemlji u kojoj vernici SPC čine 85% popisane populacije i gde SPC vrlo aktivno, premda neustavno, utiče direktno na državnu politiku, a sami sveštenici SPC, kao i cela crkva ostvaruju niz krajnje nesekularnih privilegija.

Kada na osnovu prethodnog sklopite sliku, dobijate sledeći profil: stariji maloletnik ili mlađi punoletnik, polovično školovan a tragično neobrazovan, član neke od navijačkih grupa ili tabadžijskog dela neke klerofašističke ili kleronacističke organizacije, bez posla ili sa slabo plaćenim poslom, što kompenzuje mržnjom prema svima koji su najpre obrazovaniji a posledično i uspešniji od njega.

Ako ima devojku, veza nema perspektivu prerastanja u brak, bar dok jednom od njih ne umru oba roditelja, jer ovako neće imati gde da se razmnožavaju. Latentno je homoseksualan, kao posledica preteranog drogiranja mitovima o “srbskim” herojima, koji su idolizovani do nivoa seksualnog fetiša. Rado bi prihvatio da odradi felacio Ratku Mladiću, ili bi pristao da omogući analni užitak dr Dabiću, pardon, Radovanu Karadžiću, dok je pomalo ambivalentan prema Goranu Hadžiću, ali međusobno samozadovoljavanje dolazi u obzir. Vojislav Šešelj je van svake kategorije, za njega je spreman i da sam sebi odradi felacio. Sa vođom svoje navijačke grupe ili ekstremističke organizacije bi pristao na sve seksualne radnje, samo da mu ovaj makar jednom pravilno izgovori ime i pozove ga drugačije od “Ej ti mali!” Naravno, kada je na redu “Prajd”, ide da mlati LGBT osobe do krvi, podsvesno mlateći samog sebe jer ne može da pobegne od sopstvene suštine.

U nedostatku pažnje roditelja koje je tranzicija tragično pregazila, idolizuje njihovu prošlost i fetišistički uživa u starim slikama svoje majke sa letovanja u Kuparima ’87, te očekuje da i njegova buduća bude takva. Ako nema devojku, kriv je “sistem”, ali pošto parnim danima ima brži protok na netu, zadovoljava se skidanjem pedofilske i MILF pornografije sa ruskih servera i zamišlja sebe u ulozi dečkića koji se igra sa mamom. Na sestru od tetke otkida i često dok se tušira zamišlja da je pipka, mada kad god se nađu zajedno na Slavi, pravi se da je klošarka koju je lako zezati. Potajno mrzi ćaleta jer je imao seks sa kevom, bez obzira što je njega tako napravio.

Uspešne ljude, naročito svoje vršnjake, prezire do te mere, da sa ostalim “ortacima” povremeno pravi “sačekuše” za onog ćoravog štrebera koji radi u onom govnarskom stranom predstavništvu, malo ga šikaniraju, lupe mu poneku čvrgu, možda čak i šamar, ali ne više od toga, jer se plaši mardelja i prilike da postane nečija “kučka” iza rešetaka.

Sve nacionalno ga pali preko svake mere. Od kada je otkrio Deretića, shvatio je da je pripadnik arijevskog, uzvišenog naroda, za čiju ličnu propast i nesposobnost nisu krivi nerad, nego velika zavera. “Šef” grupe nije baš lud za Deretićem, ali zato ima da se poštuju Obilić, Lazar, Draža i Ljotić, a i Hitler je bio mudar momak, samo se za’eb’o sa Rusima, koji su nam naravno najveća braća, odmah ispred Grka, Gadafija, Sadama Huseina i Čaveza, bog da im dušu prosti. U crkvu ide redovno, kad god “šef” kaže. Ko mu ne pošalje odgovarajući SMS za Božić, Uskrs ili Slavu, postaje izdajnik i ustaša, a ako je slabiji od njega, mogu da padnu i šamari. Kritikovanje sv. Save ne oprašta, a za Velimirovića je spreman da lomi kosti.

Nema love za celu paklu pljuga na dan, pa ponekad ćorne ćaletu par “Drina”, a najviše voli da sa ortacima podeli “Lav” od 2 litra, pa da onda do 4 ujutru pevaju navijačke i patriotske pesme u bloku, baš u inat onim komunjarama tamo.

Ako studira, počeo je da studira Pravni pre tri godine, ali mu seru profesori i nemaju pojma ti fosili, tako da još nije dao ceo uslov za prvu godinu. Ako ne studira, to je zato što je studiranje za pederčine i mamine i tatine sinove koji ne znaju šta to znači teško zarađivati za hleb. Na poslu, ako radi, uglavnom zabušava i iza leđa psuje sve po spisku šefu, vođen omiljenom maksimom svojih roditelja, “Ne možeš ti tako malo da me platiš, koliko ja mogu malo da radim”. Bukvalno umire za Kosovom, iako nikada nije tamo bio, ali je zato na “fejsu” lajkovao sve grupe za “odbranu” Kosova, a kad bude sledeći miting, ako “šef” kaže da je to OK, ima da razlupa bar dva saobraćajna znaka. Ako im one glavonje političari kažu da može, olupaće i onaj “Adidas” u Knezu, jer su mu se stare patike već potpuno iscepale, a oni imaju one nove, sa žutim fluorescentnim crticama. Jedva čeka da dođe ujak iz Švice i da mu 100 franaka, a ako bog da, možda mu nabaci i neku šljaku tamo, ali da nije veliko cimanje. Mrzi sve, jer zna da svi mrze njega.

Na netu je mahom anoniman. Teško koristi pravopis, ali zato lako koristi “Caps-Lock”.

Ponekad mu se dešava da se noću malo upiški, ali to je zato što je na poslu sjeb’o bešiku, a možda je i od jeftinog piva, ne zato što je nesiguran. Sanja o tome da kresne crnkinju.

Kako mislim da primeri govore mnogo više od samih opisa, prepuštam čitaocima, vernicima i nevernicima, da sami steknu uvid u svo bogatstvo izraza branitelja svetosavlja u savremenoj Srbiji. Dole je samo deo onoga što se obično naziva “hejt-mejl”, a koji praktično svakodnevno dobijam od vernog naroda Srbije.

Uživajte!

Pravo ime – Ivan Jovanović