Fascismus ante portas

U nacističkoj Nemačkoj, zvanično dopuštena umetnost je bila samo ona koja bi se nazvala romantičnim realizmom zasnovanim na klasičnim modelima. Savremena umetnost je bila zabranjena kao “degenerisana”, a promovisane su slike i skulpture koje su odisale tradicijom i koje su podsticale vrednosti ideologije “krvi i tla”, oslikane u rasnoj čistoti, militarizmu i pokornosti. Ostale popularne teme, dopuštene u umetnosti u vreme nacizma, bavile su se narodom koji radi u poljima, povratku jednostavnim vrlinama rodoljublja, muževnim vrlinama nacional-socijalističke borbe i hvaljenjem ženskih aktivnosti u vezi sa trudnoćom i podizanjem dece, simbolizovanim u frazi “Kinder, Küche, Kirche” (“deca, kuhinja, crkva”).

Nacistički propagandni poster

Nacistički propagandni poster

Na isti način, muzika je morala biti melodična i jednoobrazna, bez uticaja džeza i promenljivih stilova, dok su filmovi i pozorišne predstave strogo cenzurisani.

Taj, “herojski realizam”, bio je dabome svojstven i za druge totalitarne režime, pa je tako imao svoje pandane i u fašističkoj Italiji, Sovjetskom savezu (propagandna umetnost, posebno u slučaju plakata, kao i socijalističi realizam) i drugim zemljama u kojima su na vlasti bili autoritarni, totalitarni i diktatorski režimi.

Režim je imao svoje omiljene umetnike, koji su bili hvaljeni, promovisani i nagrađivani, kao i prokazane umetnike, “degenerike” koji su šikanirani, cenzurisani, čak i hapšeni i ubijani.

“Degenerisana umetnost” (“entartete Kunst”) je predstavljana kao štetna, neprijateljska, bolesna, kao deo “judeo-boljševičke propagande” ili jednostavno nepatriotska, a povremene izložbe takvih dela, trebale su da ukažu narodu šta je za njega neprihvatljivo, a po dabome altruističkoj zamisli režima.

Ironično, upravo je Nemačka 1920-ih bila središte umetničke avangarde, mesto na kom se rodio ekspresionizam u slikarstvu i vajarstvu, ali i atonalna muzika Arnolda Šonberga i džezom inspirisani radovi Paula Hindemita i Kurta Vejla. I u filmskoj umetnosti je nemački ekspresionizam napravio bitan proboj, filmovima “Kabinet doktora Kaligarija” Roberta Vina iz 1920. godine i “Nosferatuom” Fridriha Murnaua iz 1922. godine, koji se danas sa razlogom smatraju kultnim.

Većina Nemaca, kao i drugde širom sveta, nije marila previše za novu umetnost, smatrajući je elitističkom, moralno upitnom i prečesto neshvatljivom, što je u kasnijim godinama sjajno poslužilo nacistima da svu novu umetnost i označe kao “degenerisanu”, ciljajući upravo primitivizam i puki populizam.

Ono što je ipak zanimljivo na jedan zastrašujući način je svakako brzina kojom su se nacisti obračunali i sa ovom “devijacijom” sopstvenog ideala umetničke lepote. Naime, po stupanju Hitlera na vlast, 31. januara 1933. godine, do septembra su već bezmalo svi neposlušni direktori muzeja i galerija bili zamenjeni lojalnim partijskim kadrovima, da bi u septembru bila osnovana i Komora za kulturu Rajha (Reichskulturkammer), na čijem čelu je bio Jozef Gebels, ministar propagande, a koja je postala jedino regulatorno telo koje je moglo da daje dozvole za bavljenje umetnošću. Do 1935. godine je imala već 100’000 članova, iako je, ponovno zarad populizma, sve do rata postojala određena, recimo komercijalna tolerancija, prema holivudskim filmovima i stranoj džez muzici.

Sami umetnici su završavali ili u izbeglištvu, ili u svojevrsnoj samoizolaciji, određenom intelektualnom egzilu, a oni jevrejskog porekla su bili hapšeni i katkad ubijani u logorima smrti. Sasvim oportuno i cinično, režim je zaplenjena “degenerična” dela ili prodavao na aukcijama u insotranstvu, najčešće Švajcarskoj i tako zarađivao na onome što je osuđivao, ili su ih za lične kolekcije uzimale nacističke vođe poput Geringa. Oko 4’000 dela koja nisu imala veću tržišnu vrednost, spaljeno je 1939. u Berlinu, a neka dela Pikasa, Dalija, Ernsta, Klea, Ležera i Miroa od neprocenjive umetničke vrednosti, spaljena su javno u Parizu 1942. godine, premda naciste nije previše zanimalo “mentalno zdravlje” Francuza.

No, čemu priča o diktiranoj umetnosti, ovakvom “lovu na veštice” i podsećanje na ovu dimenziju nacističkog ludila?

15. oktobra ove godine, izložba radova studenata master studija Akademije umetnosti u Novom Sadu, umesto svečanog otvaranja, iz protesta je zatvorena, jer je Kulturni centar Novog Sada zahtevao da jedan od radova bude uklonjen iz postavke.

Sporni rad, kao što se na slici može videti, prikazuje ljudsku figuru bez lica na raspeću, koja u rukama drži novčanice. Takođe, kako se može saznati od posetilaca izložbe, rad je cenzurisan u konsultaciji sa Srpskom pravoslavnom crkvom (SPC), dok je direktni izvršilac ove umetničke “amputacije”, direktor Kulturnog centra Andrej Fajgelj. On je pak na svom Tviter nalogu napisao da “postoji razlika izmedju cenzure i uređivanja”, ostavljajući slobodnom tumačenju to da li da razumemo da je odlučio da umetnost prosto cenzuriše, ili ju je pak samo uredio, da ne kažem upodobio crkvenim potrebama i ličnim željama.

Sporni rad

Sporni rad

Da podsetim, Fajgelj je došao je na čelo Kulturog centra u oktobru 2012. godine, pošto je tadašnja nova gradska vlast, predvodjena Srpskom naprednom strankom, smenila književnika Lasla Blaškovića, jer je natpis na toj instituciji bio istaknut samo na latinici, što je protumačeno kao kršenje Ustava Republike Srbije, Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama, Statuta grada i Statuta Kulturnog centra.

Fantastična briga o Ustavu i zakonima u zemlji u kojoj je sasvim normalno da se slave “gradske slave”, “školska slava”, da se sveštenicima iz budžeta plaćaju penzije i doprinosi za zdravstveno osiguranje, da SPC ima prednost pri restituciji, da je oslobođena poreza i da iz budžeta godišnje mimo svega ostalog, na poklon dobija oko 6 miliona evra, eto, samo zato što postoji… da je nema, trebalo bi je izmisliti, reklo bi se.

Andrej Fajgelj je inače kadar grupacije koja se naziva “Treća Srbija”, tj. političke organizacije koju su u Novom Sadu formirali odbornici koji su u Skupštinu grada ušli na listi nacionalističkog i klerikalističkog pokreta “Dveri”, s kojim su se potom razišli, ne ideološki dabome, nego samo po pitanju ulaska u samu vlast.

Dakle, osoba koja dolazi iz miljea koji je poznat po netolerantnosti i po dogmatičnom pogledu na svet i stvarnost, odlučuje o umetničkoj vrednosti izloženih eksponata, u saradnji sa SPC. Divno…

Da sve bude još tragičnije, nakon zabrane je i na društvenoj mreži Fejsbuk osvanulo Fajgeljovo tugaljivo-dostojanstveno objašnjenje ove zabrane.

Zanemarivši patetisanje o tome da siroma’ nije mogao da spava zbog ove odluke, saznajemo i da je sporni rad sporan jer je predstavljao figuru raspetog Isusa, kog većina građana poštuje kao Boga.

Eto prve logičke greške, “argumenta iz većine”, gde se pogrešno misli da je ispravno ono što je želja većine.

Možda i važnije od toga, potpuno je promašeno značenje i simbolika samog rada.

Na slici nema lica, već je ostavljena rupa, poput onih scenografija za fotografisanje koje smo svi videli bezbroj puta na mnogo mesta. I šta nam to govori? Pa to govori da na slici upravo nije biblijski Isus, već da je ostavljeno prazno mesto za onoga ko se prepozna u uzimanju identiteta tog biblijskog Isusa, a ko se pride ponaša tako da se predstavlja kako pati, dok istovremeno ima pune šake novca.

Liči vam na nekoga?

A, nije tako teško?

Ipak, čini se da je Fajgelju, uz blago usmeravanje od strane SPC, skrenuta pažnja da su takve aluzije jako ružne i da sram bude onoga ko umesto Isusovog lica zamisli na primer nekog sveštenika SPC, daleko bilo.

Ohrabreni i moralno podržani Fajgelj tu dabome ne staje, a i zašto bi, krenulo ga je. Kaže potom da je tražio mišljenje o radu od svih autoriteta do kojih je stigao, a za njega su to autor, profesori, vernici, “obični građani”. Umetnici su mu, kako kaže, uglavnom govorili da rad nije uvredljiv, a i ako jeste, da je umetnička sloboda neograničena. Eh, da je bar tu zastao…

Vernici i obični građani uglavnom su mu rekli da ih ipak vređa, te da je to neprikladno poigravanje sa svetinjom.

I sad, eto nama i druge logičke greške, “argumenta iz autoriteta”. Nesvestan toga da je “lepota u oku posmatrača”, kao i toga da niko nije obavezan da pomenutu izložbu posećuje, Fajgelj je ipak pokušao da dobije mišljenje od autoriteta po njegovom izboru. Čak i tako, ne uspeva da razluči stav stručne javnosti, odnosno umetnika, od stava grupacija koje vrednosno deli na “vernike” i “obične građane”.

Čekajte, pa zar su vernici sada neki “neobični građani”, građani koji su bolji od onih “običnih”?

Uzgred budi rečeno, ti vernici, kao i “obični građani”, ustanove kulture i umetnosti u Republici Srbiji, pa tako i Novom Sadu, zaobilaze u širokom luku. Osim što opšta nemaština može da bude deo razloga za to, tu je i poslovična decenijska nezainteresovanost za kulturu i umetnost koja nije prosta, lagana i tera na razmišljanje… ako se to onda i može nazvati kulturom i umetnošću.

Ta većina, kojoj je obrazac muzičke umetnosti “Grand parada” a ne koncert Filharmonije, kojoj reper književnosti predstavlja uradak Marijane Mateus a ne Hese ili Tolstoj, koja dramsku veličinu ne vidi u Šekspiru ili Grasu, već u Siniši Paviću i Radošu Bajiću, a od likovne umetnosti priznaje samo fotošopiranu Cecinu sliku, ne može i ne sme da bude merilo vrednosti umetničkog dela.

Cinično, Fajgelj pokušava da racionališe klerikalističku cenzuru, pozivajući se, kako je to inače pravilo, na uvređena verska osećanja većine koja neće odvojiti novac ni za popravku karijesom izjedenih zuba, a kamoli za kakvu izložbu ili pozorišnu predstavu. Ma, čak je i bioskop mnogo… ako nije novi Šotra, dabome.

Spremni za premijeru "Labudovog jezera"

Spremni za premijeru “Labudovog jezera”

Tako Fajgelj vaga ono što se uopšte ne nalazi na istom kantaru. Sa jedne strane spominje građane koji imaju pravo na zaštitu verskih osećanja, uprkos tome što na izložbu izvesno ne bi ni išli, ako nisu mazohisti, uprkos svim pravoslavnim verskim učenjima. Sa druge strane, primećuje da umetnici imaju pravo na slobodu izražavanja. Potpuno skrhan i nenaspavan, obaveštava nas da je mogao samo da zaštiti jedna prava na uštrb drugih, iako dodirnih tačaka nema.

Kaže da je odluka bila teška, iako se lako da naslutiti da mu se na tu sročenu laž, verski i nacionalno osvešćeni brk smeška. Takođe, kaže da je odlučio da zaštiti obične ljude, koji u umetničkom delu ipak vide i ono očigledno, ”Isusa koji grabi pare”. Uz blagu nedoumicu, da li su to isti oni malopređašnji “obični ljudi” koji nisu isto što i vernici, ili je napokon običan čovek postao i vernik… ili obrnuto? Hrabri Fajgelj kaže da je odluči da ne dozvoli rizik da većina građana bude uvređena i obespravljena i da još mora da plati za to, jer ta ista većina, koja se izjašnjava da veruje u Isusa, je i glavni izvor finansija Kulturnog centra.

Vau… odakle krenuti… dakle, zaštitio je one koji inače ne idu u galerije (prosečan građanin Srbije, prema svim statistikama, galerije, pozorišta i muzeje posmatra kao čist višak, od kog su recimo cigarete daleko bitnije) da ne budu uvređeni, koliko god to bilo apstraktno, ali i da ne budu obespravljeni.

Čekaj… obespravljeni?!?

Koje pravo bi bilo ukinuto onima koji u galeriju ne bi otišli, kao i onima koji bi otišli a eksponat im se ne bi svideo?

Pravo da im se ne sviđa? Pravo da izađu napolje? Pravo da kažu da im se ne sviđa? Pravo da čak i opsuju umetnika, ako su se uvredili jer su namesto Isusovog lica zamislili nekog episkopa, pa se od toga uplašili?

Sramotna patetika…

Ugrožavanje verske slobode

Ugrožavanje verske slobode

Tolerantan, kakav neko ko potiče iz “Dveri” po definiciji jeste, kaže da je predložio izlagačima da ovaj put ne izlože pomenuto delo. “Ovaj put” je za one koji ne razumeju eufemizme, inače ovde sinonim za “nikada dok se pitamo crkva i ja”. Umetnici su dabome odbili cenzurisanje iz tako idiotskog razloga kakva su “verska osećanja” i odlučili su razume se da povuku čitavu izložbu. Zabrinuti javni poslenik Fajgelj, svestan da su najveći podvižnici često i najveće žrtve, ukazuje da se na društvenim mrežama pokreće oluja po kojoj insomnijom pritisnut sluti  da je sve to, a kako drugačije, planirani performans, koji ćemo gledati u nastavcima narednih dana. Naravno, ja ću da vas cenzurišem zato što delo ne razumem, ali mora biti da je uvredljivo čim liči na nešto versko dopunjeno novcima a i crkvi se ne sviđa, a onda ću da stvorim teoriju zavere, po kojoj ste vi u stvari hteli da budete zabranjeni, da biste me sirotog čerečili na zlom Fejsbuku i demonskom Tviteru. Kako da ne…

Uzgred, šta je sa novcima onih koji žele da vide tu izložbi, koji prepoznaju simboliku spornog dela i mogu li oni da se pozovu na to da su im sada povređena “neverska osećanja”?

Ipak, ozbiljan i odgovoran, kakav inače uvek i svagda jeste, Fajgelj je uputio i poduku mladim umetnicima. Poručio im je da ne provociraju i ne izigravaju starlete, učesnike rijalitija ili nasilnike, pošto ih on očigledno tako vidi. Kao priznati svetosavski umetnik guslarske provinijencije, čak im savetuje i kako da se bave umetnošću, ovaj put u dajdžest izdanju, do izlaska zvaničnog priručnika o tome šta je podobno a šta nije podobno u srBskoj savremenoj umetnosti.

Tako im savetuje da počnu od lepote i humanosti, a on i njegova organizacija će im verovatno u sledećem obraćanju obezbediti i smernice šta su to lepota i humanost. Ostaje naravno večito pitanje da li će standard lepote biti neka ikona iz XII ili XIII veka, a da li će se za standarde humanosti uzeti obračuni sa Bogumilima ili neki od poslednjih sukoba na ovim prostorima. Verujem da umetnici drhte od iščekivanja… bukvalno…

Takođe, savetuje im, manirom iskusnog copy/paste majstora preuzimanja tuđih citata, da prema preporuci velikog Horacija, pronađu meru u stvarima, jer postoje najzad određene granice, te da počnu od upornog, poštenog i skromnog rada, ovde verovatno aludirajući na sebe samog, koji je političkom odlukom, a ne na konkursu, postao direktor KCNS-a.

Naravno, granica se povlači kod same pomisli da je u pitanju kritika religije i crkve, bez obzira na to da li je kritičar delo uopšte i razumeo… ma, bez obzira na to da li ga je uopšte i pogledao, ili je kao deo “običnog naroda” samo instinktivno reagovao na sugestivnu priču o vređanju “verskih osećanja”.

I dabome, gde bi uopšte bilo priče o uvredi, kako sam kaže, “nečije najveće svetinje”, da se ne spomene i “promocija koncepta ‘45”, kada je, kako on to smatra, “svaka uvreda verskih osećanja smatrana progresivnošću, a svaka odbrana primitivizmom.”

Nije baš jasno da li u taj koncept ubraja i emancipaciju žena i vraćanje veronauke u okvire crkve, a izvan državnih škola, kao i učenje dece konceptima Teorije evolucije umesto kreacionizma, ali se da naslutiti da i te pojave smatra delom nadasve štetnog uticaja sekualrizacije društva nakon 1945. godine.

Potonje pozivanje građana da se uključe u debatu, da je ne bi preuzeli “hejteri, partijski vojnici i zainteresovane grupe”, još jedna je dimna zavesa, iza koje imamo “debatu” koju je pokrenuo upravo hejter (Fajgelj), partijski vojnik (Fajgelj) i zainteresovana grupa (Fajgelj u konsultaciji sa SPC).

Da zaključi svoju “logičku” celinu, morao je da napravi još jednu uobičajenu, premda zato ne i manje patetičnu grešku. Naime, kaže da je pitao autora spornog dela da li bi tako predstavio i Muhameda, a ovaj mu je rekao da ne bi.

Vau, kakav dokaz da je sve vreme u pitanju zavera protiv hrišćana! Zamislite samo, u zemlji u kojoj najveći broj vernika, njih 95%, čine hrišćani, na eksponatu se nalazi simbolika sa kojom hrišćani eventualno mogu da se poistovete. Pa ne, na razbijanju ove zavere bi mu pozavideo i Nikola Aleksić, čuveni anti-HAARP-GMO-”kemtrejls” borac, a Robert Ladlam, samo da je živ, od ovoga bi načinio još jedan krimi bestseler.

Šalu na stranu, zapravo je tužno, ali i tragično.

Kada standarde umetnosti i pravo na umetnički izraz počnu da diktiraju crkve i ekstremističke grupacije, sledeći koraci su šikaniranja nelojalnih umetnika i planske izložbe “loše” i “dobre” umetnosti, uz sistematsko prilagođavanje javnog mnenja “pravim vrednostima” i revizijama istorije.

Nakon toga sledi preoblikovanje školskih programa i stvaranje generacija ukalupljene dece, prema nacionalnom i verskom modelu.

Onda dolaze parade, smotre, uniformisani defilei.

A toga se valjda sećamo…

Kulturni model savremene Srbije

Kulturni model savremene Srbije

Advertisements

About markoek

Otac, suprug, inženjer, istraživač... možda donekle naučnik a odnekle sanjar, često bez jasne podele na ta dva... radoznao i slobodouman, pokatkad ciničan, po meri čoveka sujetan... Srbin i Beograđanin po mestu rođenja, kosmopolita po ubeđenju, anacionalan po opredeljenju... humanista, sekularista, antiteista... čovek
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

16 Responses to Fascismus ante portas

  1. AnaJan says:

    Dan ranije me sokirala vest da je poljski skulptor uhapsen i saslusan zbog statue koja simbolizuje zlocin i odmazdu sovjetske vojske nad nemackim zenama nakon pada Rajha. Skultura prikazuje scenu silovanja trudnice, Nemice, dok joj silovatelj, sovjetski vojnik, drzi pistolj prislonjen uz glavu.
    Incident u Poljskoj me podsetio na prelepe Gojine crteze – Uzasi rata – koje videh u Spaniji, a koji verno oslikavaju horor kroz koji i vojska i civili prolaze tokom rata. Crkva je iste zabranila i prvi put su objavljeni tek 35 godina nakon Gojine smrti.
    I taman kad sabrah malo misli od cuda, desi se ovo nase – cenzurisanje umetnosti.

  2. AntiCenzura says:

    Nažalost u Srbiji nije cilj da se na odgovorna mesta postave sposobni i stručni, već se guraju politički poslušnici poput Andreja Fagelja koji ni po kome osnovu nije stručan da vodi Kulturni centar kad se bavi ovakvim stvarima:
    “Fajgelj je javnosti postao poznat po tome što je brojao mrtve i silovane Bošnjakinje u filmu “U zemlji krvi meda” Anđeline Džoli.”
    http://www.021.rs/Novi-Sad/Vesti/Andrej-Fajgelj-novi-direktor-KCNS.html
    Znači još jedan politički otpadak, govno i šljam, kome je dato da odlučuje šta će se dozvoliti a šta zabraniti. Nadam se da će ovim poslednjim potezom cenzure otići na đubrište istorije kao i ona bivša umobolna ministarka što htede da izbaci Darvina iz osnovnog obrazovanja.
    Treba tim zatucanim drkadžijama objasniti šta je to Strejsand efekat i kako im se ovakvi ispadi i pokušaji cenzure mogu lako obiti o glavu.

  3. nemam sta da dodam. bravo.

  4. drvljeikamenje says:

    Dal je moguce da se ovakva frka digla oko ovoga? Koliko sam, u principu, protiv bilo kakve cenzure, toliko i ne mogu da shvatim celo ovo sranje o kom se prica ovih dana!

    Isus, sin bozji ili obican covek, nebitno, je sinonim krotkog bica i kao takav je uteha mnogim obicnim ljudima. Ime Isusa Hrista je veoma kompleksna filozofija!!! (ili ime Muhameda ili Bude ili pokojnog Patrijarha Pavla,…) Neko ko je svojom SKROMNOSCU (i naravno da ne mislim na novac ili bilo sta materijalno) uspeo da uzdigne svoj duh do visina o kojima mi nista ne znamo!!! Pun mi je K…. nadobudnih i narcisoidnih umetnika i intelektualaca!!!

    Ako brate nisi placen za sve ove tekstove, onda je vreme da malo zastanes! Zanimljivo mi stivo i nacin na koji pises, ali stvarno osecam preveliku mrznju kojom odisu svi tvoji tekstovi. Ako si placen… onda pisi i da si ziv i zdrav.

    • Ja se iskreno nadam da nije placen i da ce nastaviti drvljem i kamenjem (i to ne samo on, nego svi mi zajedno sa njim) po svemu sto je lose i besmisleno u ovoj zemlji, i da ce se dici jos veca frka zbog sumanutih odluka kvazi znalaca koji su samo politicki podobni a nimalo merodavni da odlucuju.

      • drvljeikamenje says:

        Autor je vise nego zanimljiv i stvarno iznosi takve podatke da mu se ne moze nista zameriti. Ono sto sam primetio i sto me je nateralo da ga prozovem za to da je placen, je cinjenica da je u ovakvoj kanalizacionoj cevi u kakvoj se nalazimo, izabro jedno sranje, pored svih ostalih sranja i ne odstupa od njega! Da nema crkve, pa mi bi odmah postali u najmanju ruku Norveska! Ni u jednom trenutku nisam, niti cu ikad, braniti bilo kog svestenika ili vladiku ili bilo kog od tih dokazanih ili nedokazanih prevaranata i pedofila i raznoraznih ljudskih odpadaka. Pa ko iole normalan moze da ih brani? Medjutim crkva nisu samo oni i to je ono sto ja pokusavam da kazem.
        Siguran sam da autor moze da se dohvati jos neceg drugog u ovoj kanalizaciji u kakvoj se nalazimo.

      • markoek says:

        Tebi niko ne brani da pišeš o čemu god želiš, a izabrao sam sranje koje je po mom mišljenju uzrok mnogih drugih sranja. Takođe, organizovane religije smatram univerzalno štetnim, pa ih zato i kritikujem. Nikada nigde nisam rekao da nema i drugih problema, a svako je slobodan da piše o čemu god želi.

        Moj blog niko nije obavezan da čita i svako ima pravo da piše na svom blogu o ma kojoj temi.

    • markoek says:

      Potrudi se da razmisliš odakle rupa umesto lica na spornom radu… ako ne razumeš, da ti pomognem, služi da neko proturi svoju glavu, da bi se predstavio kao figura na slici. Ako to razumeš, neće ti biti teško da shvatiš prema kome je upućena kritika koju je umetnik ugradio u svoje delo – prema biblijskom Isusu, ili prema onima koji se predstavljaju da su kao Isus, a ruke su im u stvari pune para.

      Da je umetnik hteo da predstavi hipotetičkog Isusa, stavio bi njegovo lice, ovako, ostavio je to kao slobodno mesto za nekoga drugog… čik pogodi za koga.

      Ne postoji nikakva kompleksna filozofija oko Isusa. To “kompleksno filozofiranje” su izmislili razni teolozi, da bi ljude učinili pokornim religiji, koja uzgred budi rečeno, nema mnogo veze sa učenjima tog biblijskog Isusa. Da se drže njegovih učenja, misliš da bi sveštenici bili bogati onoliko koliko jesu bogati? Da li je on živeo u luksuzu, da li je naplaćivao svoje poduke i čuda? Da li je on delio ljude prema veri, naciji, boji, ili nas tome uče razne religije?

      Razmisli o tome, a ne o glupostima tipa “da li si plaćen”… naravno da nisam plaćen, samo kritikujem ono što je sasvim očigledno, bile to zloupotrebe same crkve, ili zloupotrebe učinjene sa blagoslovom ili uz dogovor sa crkvom. Kako da ti kažem, ako bi trebalo da me neko plati da bih video ono što je očigledno, pa da to kritikujem, stvarno bih bio u problemu.

      Inače, nema mržnje, zaista… ima samo dosta gađenja prema ljudima koji su zamislili da su vlasnici morala, a zapravo sa moralom veze nemaju, iako se pogodno skrivaju iza apstraktne vere. I po ko zna koji put, kritika nije usmerena prema nečijim intimnim verovanjima, već prema onima koji ista zloupotrebljavaju za svoje politikanstvo i lihvarstvo.

      Takođe, možeš umetnost (bilo čiju) da voliš ili ne voliš koliko god želiš, ona ne postoji radi toga, nego je izraz samog umetnika. Ko to cenzuriše, neka bude spreman da i sam bude najgore cenzurisan.

  5. drvljeikamenje says:

    Kakvo vrsno umetnicko delo! Kako ce ljudi samo biti uskraceni da uzivo u muzeju vide ovaj masterpiece. Pa to je srpski Goja 21. veka. A za malo ga na lomaci ne spalise ovih dana.
    Ko koga zajebava u celoj ovoj prici i koja je poenta svega ovoga? Poenta ja da ovaj nas Goja poslati novu/staru poruku novim neshvacenim umetnicima u razvoju – Seci tamo gde je najtanje! Gde je najosetljivije. Rokaj brate nesto sa Isusom I krstom, to uvek odjekne. Isusa sa rozim stiklama, Isusa sa parama u rukama itd..( siguran sam da ima jos raznoraznih dezena i ideja sa Isusom). E sad… to se nece tu zaustaviti. Ne bih da nagadjam sta ce sledece biti tanko. Za par godina ili par desetina godina ili par stotina godina. A sve te godine su vec sutra. Mogo bih, ali necu. Kreativnost, rad? Nema potrebe, samo nadji sta je tanko pa rokaj. Crta dve, rec dve i do jaja si umetnik!
    Skoro sam video neku sprdnju kao Isus na krstu, a u ruci fon i slika se. Za face za profilnu. Ispasce super fotkica. I to mi je bilo simpaticno. Da ovo nije dobilo ovoliko prica na netu i gde vec, verovatno i tv i novine, ne znam, ostalo bi na skoro istom nivou sprdnje sa telefonom. Zastali bi, osmehnuli se i nastavili dalje.Ne! Cenzura! I sta sad?
    Pa na slici nije svestenik ili vladika sa sve zlatnim lancem i dijamantima oko vrata! Nema uniforme! Ocigledno je Isus na slici. Da je Goja osmislio svoje remekdelo sa karikatura forom gde je svesteno lice s lovom? Bzvze, nista novo i ni malo zanimljivo.
    I na kraju… Ne smeta mi toliko Isus sa stiklama ili parama u rukama, a smeta mi, koliko mi smeta i ljuti me sto se takva nebulozna i do krajnjih granica nekreativna i bez ikakvog licnog pecata sranja nazivaju umetnoscu!!!
    Da li ce neko biti uvredjen ovim radom? sigurno da hoce. Da li ga je trebalo zabraniti? Ni u kom slucaju!

    • markoek says:

      To je sasvim druga tema, a umetnička vrednost nije objektivna nego subjektivna kategorija. Nekome se “Rat i mir” ili pak “Proces” sviđaju, nekome su bez veze. Nekome se “Gola Maja” sviđa, nekome ne. Nekome je Pikaso fantastičan, nekome je grozan… i, šta sa tim? Da li zbog onih kojima se nešto ne sviđa, a nikako nisu prinuđeni da to čitaju ili gledaju, treba nešto cenzurisati ili uništiti? Naravno da ne.

      Posebno naravno da ne, ako će o umetničkoj vrednosti da ocene daju razni mediokriteti bez moralnog autoriteta, odnosno političari i politikanti, bilo da dolaze iz raznih stranaka ili iz crkve. Jednostavno, ako im se ne sviđa, neka izložbu ne posećuju.

      Na spornoj slici je svako onaj ko bi proturio glavu kroz rupu. Ako Isus proturi glavu, biće on, ako proturiš glavu ti, bićeš ti.

  6. drvljeikamenje says:

    Jasan mi je koncept rupe za glavu na slici :). Ali sam taj koncept i govori o vrednosti samog dela. Karikaturna fora koja se, evo, uzdize do Kafke i Pikasa! I ko sto rekoh, da na slici nije u pitanju Isus, a jeste, nikom ama bas nista zanimljivo. E to je ono sto mi i smeta.

    • markoek says:

      Nije bitno sviđanje… ima i manje poznatih pisaca, slikara, vajara, kompozitora. nekome se nešto sviđa, nekome ne. Kubizam, dadaizam i čitav nadrealizam su obilovali motivima i simbolikom koja je bila mnogima neshvatljiva, mnogima uvredljiva (jer je karikirala čoveka), mnogima skandalozna. Poenta je samo u tome da niko nije obavezan da bilo šta voli, a cenzurom se nameću obrasci. Tako Fajgelj pokušava kretenski da mlade umetnike poduči kako da se bave umetnošću… a to je sumanut potez.

      Lični ukusi ne mogu da se diktiraju, samo o tome se radi, a pozivanje na većinu je u startu suludo.

    • markoek says:

      Ne uzdiže se na nivo Kafke i Pikasa, nego se samo postavlja tamo gde mu je i mesto – u umetnički izraz. Složićemo se i da je smetanje subjektivna kategorija, koja ako nekoga, bilo koga opterećuje, samo neće posetiti izložbu i gotova stvar. Ako ne volim neku vrstu umetnosti, ne idem na takve izložbe.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s