Ubijeni smeh

CharlieHebdo

Nakon masakra koji se u redakciji časopisa „Šarli Ebdo” (Charlie Hebdo, u prevodu „nedeljnik Čarli”) dogodio u Parizu u sredu, 7. januara, komentatori su se podelili u nekoliko grupa, kao i obično.

Sa jedne strane su bili oni koji su bez zadrške osuđivali zločin, u kom je 12 ljudi ubijeno zbog „uvrede verskih osećanja”.

Sa druge strane se polarizovalo mnenje žalosno velikog broja raznih relativista i apologeta.

Neću trošiti previše vremena na teoretičare zavere, koji u svemu vide nameštaljku Francuske ili SAD, da bi opravdali neki naredni rat ili već tako nešto. Takvi ljudi imaju dovoljno svojih paranoičnih problema, da bi mogli da shvate da je to što pišu širom Interneta, isto kao kada bi rekli da devojke žele da budu silovane, da bi mogle da silovatelja izvedu na sud i od njega dobiju odštetu, jer su i pre silovanja, samo želele novac.

Neću gubiti vreme ni na niz balkanskih sadista, koji su se, svaki iz svojih razloga, poradovali ovom zločinu. Isti su, koliko god im fokus bio blago pomeren. Isti su, bilo da se raduju jer su stradali Francuzi, „a Francuska je zlikovac iz EU i NATO”, bilo da se raduju jer su muslimani pobili „nevernike”, bilo da se raduju, uz ono „e, tako im i treba kad su primili u svoju zemlju te ludake”.

Posebna vrsta relativista i apologeta su oni koji opravdanje zločina nalaze u „imperijalizmu i kolonijalizmu Zapada”, odnosno, oni koji ubice vide kao nekakve osvetnike za godine francuskog kolonijalizma i za učešće Francuske, kakvo god bilo, u savremenim sukobima u Iraku, Afganistanu, Siriji i drugde.

Samo, ubice nisu došle iz neke od bivših francuskih kolonija. Ubice su rođene i odrasle u Francuskoj, ne zato što su tu njihovi roditelji prisilno dovedeni, već zato što su u Francusku pobegli iz primitivnih sredina, u kojima nije bilo budućnosti ni za njih ni za njihovu decu. Ako isključimo mogućnost da su u pitanju bili potpuno tragični mazohisti, jasno je da su u Francusku došli zbog boljeg života, ne zato što su želeli da im bude gore.

Podaci govore da su dvojica osumnjičenih, Šerif i Said Kuaši (Cherif Kouachi, Said Kouachi), stari 32, odnosno 34 godine, siročad alžirskog porekla, rođeni u Parizu, odrasli u sirotištu u Renu nakon smrti roditelja i potom ponovo naseljeni u Parizu, u 19. arondismanu („arrondissement”, četvrt grada), čuvenom po brojnoj populaciji severnoafričkog porekla.

Dalji uvid nam kazuje da je Šerif od ranije poznat vlastima. Nakon što je odrastao kao sve samo ne uzoran musliman (na Internetu postoje njegovi snimci gde repuje, a prema policijskim podacima konzumirao je i „travu”, pio alkohol i imao predbračne emotivne veze), svoje „prosvetljenje” je doživeo nakon rata u Iraku i snimaka iz Abu Graif zatvora. Tome su doprinele intenzivnije posete lokalnoj džamiji Adava (Addawa) i praćenje učenja radikalnog propovednika, Farida Benjetua (Farid Benyettou). Indoktrinacija je uzela maha u tolikoj meri, da je Šerif 2005. godine, preko Benjetuove mreže, poznate kao „Bute Šomon” (Buttes Chaumont, po pariskom parku u kom su se obučavali), pokušao da se uputi ka Damasku u Siriji, odakle bi bio prebačen u Irak, da bi se pridružio teroristima. Uhapšen je na aerodromu i nakon dugog suđenja i tvrdnji advokata Vensana Olivijea (Vincent Ollivier) da je u pitanju samo zbunjeni mladić koji je tražio „malo akcije”, 2008. godine je osuđen na 3 godine zatvora, zajedno sa Benjetuom i još pet saučesnika. Pušten je odmah, jer mu je kazna smesta prepolovljena, a u pritvoru je već proveo tri godine. Sam Kuaši je pred sudom tvrdio da je želeo da bude uhapšen, jer je hteo da odustane od pohoda, ali se uplašio. U pritvoru je upoznao Đamela Begala (Djamel Beghal), koji je služio desetogodišnju kaznu zbog terorizma, a koji potiče iz zloglasne londonske džamije u Finsberi Parku (Finsbury Park), u kojoj je propovedao vehabija Abu Hamza Al-Masri, podržavalac ideje kalifata i terorističkih akcija al-Kaide. Abu Hamza trenutno čeka presudu u SAD i preti mu doživotna robija za terorizam. Tokom devedesetih je u Bosni ratovao na strani mudžahedina u Armiji BiH, a jedno oko i obe šake je izgubio nakon incidenta sa bombom, u Afganistanu ili Pakistanu. Pozivao je na svojim propovedima vernike da ubijaju „nevernike”, jer „Alah to voli”. 2010. je Šerif ponovo privukao pažnju policije, zbog umešanosti u zaveru da se iz zatvora izvuče jedan od učesnika bombaškog napada u Parizu 1995. godine, Smain Ait Ail Belkačem (Smaïn Aït Ali Belkacem). Proveo je 4 meseca u pritvoru, ali su optužbe potom odbačene. Tada je prvi put spomenut i njegov brat, Said, kao mogući saučesnik, ali on nije procesuiran.

Naredne četiri godine, po svemu sudeći, nisu bili u žiži policijske pažnje, iako su ih američke vlasti stavile na spisak poznatih ili potencijalnih terorista (TIDE) i na spisak osoba kojima je zabranjeno da koriste vazdušni saobraćaj. Šerif je živeo sa suprugom u pariskom predgrađu Ženevijier (Gennevilliers), a susedi ih opisuju kao povučene, gde je supruga uvek bila pod burkom i nikada nije pričala sa muškarcima. Said je 2011. godine putovao u Jemen, a sumnja se da to ima veze sa lokalnom ćelijom al-Kaide. Veruje se da je u Jemenu prošao obuku iz pravljenja bombi. U Francuskoj, živeo je povučenim životom u Remu, sa suprugom i dvoje dece. Supruga je, poput Šerfiove, bila obučena u burku. Nikada nije bio osuđivan i da u danu napada nije zaboravio lična dokumenta u automobilu, kojim su se ubice dovezle i odvezle sa mesta zločina, teško bi bio povezan sa masakrom.

Treći osumnjičeni, osamanestogodišnji Hamid Murad (Hamyd Mourad), takođe rođeni Francuz, sam se predao policiji, nakon što je njegovo ime objavljeno u vestima.

Dakle, kakve veze osumnjičeni imaju sa kolonijalizmom i imperijalizmom Francuske? Nikakve.

Kakve veze imaju sa ratovima SAD u proteklih desetak godina? Nikakve direktne, u smislu da dolaze iz Iraka ili Afganistana.

Da li su napali neku vojnu jedinicu ili zgradu vlade Francuske ili SAD? Ne, nisu. Napali su redakciju satiričnog časopisa i tu ubili desetoro ljudi (od čega petoro starijih od 65 godina), uz dva policajaca na ulici i uz to ranili bar jedanaestoro drugih ljudi, sve vreme uzvikujući na arapskom „Alah je veliki!” (Allahu Akbar).

Razlog nije nikakav imperijalizam i kolonijalizam.

Razlog je islam i njegova septična učenja, koja zahtevaju krv svih onih koji „uvrede” verovanja koja su, u najmanju ruku, vredna prezira.

Kada bi kolonijalizam i imperijalizam mogao da bude razlog za ovakve masakre, postavilo bi se mnoštvo pitanja.

Koliko Indusa se opaše bombama i digne u vazduh svake godine u centru Londona, zbog britanskog kolonijalnog držanja Indije?

Koliko Filipinaca „kalašnjikovima” napada zgrade vlada u Madridu ili Vašingtonu, za godine kolonijalnog statusa?

Koliko Brazilaca baca molotovljeve koktele po Lisabonu, kao osvetu za portugalsku kolonizaciju?

Koliko Surinamaca ostavlja automobile-bombe po Amsterdamu, zbog holandskog imperijalizma?

Koliko Kongoanaca poziva na „sveti rat” protiv Belgije, za decenije kolonijalizma?

Koliko Angolaca, Papuanaca, Vijetnamaca, Kamerunaca ili Jamajčana zahteva da se život u Portugalu, Nizozemskoj, Francuskoj, Nemačkoj ili UK uredi po njihovim lokalnim običajima i zakonima, zbog godina kolonijalne vlasti ovih zemalja?

Na sva ova pitanja, odgovor je isti – Niko, ili bar niko razuman.

Sa druge strane, radikalni muslimani uvek i svugde imaju istu agendu, isti modus operandi.

Tamo gde su izrazita manjina, žale se da im nedostaju ljudska prava, ona ista koja ne postoje u zemljama iz kojih potiču, a u koje ne žele da se vrate ili odu da žive.

Tamo gde ih je više, zahtevaju uvođenje šerijata, iako su šerijat imali u zemljama iz kojih potiču, ili ga mogu imati, ako se u njih vrate.

Tamo gde su većina, ljudskih prava nema.

Zašto je to tako?

Zato što je to islam, religija obmotana ideologijom, i ideologija presvučena u religiju. Zato što je to islam, koji je po svojoj suštini i imperijalistički i kolonijalistički. Zato što je to islam, esencija netolerancije i mržnje prema svemu što je od njega drugačije ili mu se protivi.

Taj isti islam je za samo stotinjak godina, od šatora u sred Arabijske pustinje, došao do Tura, u današnjoj Francuskoj, ostavljajući za sobom krvavi trag nasilja i potčinjavanja.

Taj isti islam je između 1000. (osvajanje Afganistana) i 1525. godine (pad Delhijskog sultanata) smanjio populaciju Indijskog podkontinenta za 80 miliona ljudi. Dok je svetska populacija porasla za 200 miliona ljudi u tih 525 godina, populacija Indije je opala za 80 miliona! Broj pobijenih Indusa je nemoguće proceniti precizno, uzevši u obzir i natalitet, ali je ukupan broj sigurno veći od 150 miliona, samo za tih pet vekova, da bi razlika broja mrtvih i broja rođenih došla na stravičnih 80 miliona. Sami muslimanski vladari su ostavili brojne zapise u kojima se hvale žrtvovanjima i masakriranju Indusa, gde neretko, iz hira, ćefa ili za primer, naređuju ubijanje i po 100’000 ljudi odjednom. Prema ovom užasu, zločini španskih Konkistadora blede i iščezavaju, a Hitler, Staljin i Pol Pot deluju kao puki amateri.

1400 godina muslimanskih upada u Afriku, u potrazi za robovima, ostavilo je iza sebe računicu od oko 110 miliona mrtvih, što usled borbe sa lokalnim stanovništvom, koje nije baš žudelo za odlaskom u ropstvo, što zbog bednih uslova transporta, kada je do 80% onih zarobljenih umiralo.

Broj masovno ubijenih budista u Tajlandu i u Maleziji, između XIV i XVII stoleća, ostaje takođe nepoznat. Budisti, učeni mirnom, fatalističkom prihvatanju sudbine, bukvalno su slani na klanje od ruku poklonika ubilačkog Muhamedovog kulta. Dok su počeli da pružaju kakav-takav otpor, već je bilo kasno, ubilačka mašinerija islama ih je već gotovo istrebila ili odaslala u roblje širom narastajućeg islamskog sveta.

Između 1530 i 1780. godine, berberski pirati su oteli oko 1’250’000 hrišćana i odveli ih u roblje. Njihove sudbine? Ko zna, ali teško da su svi stigli do odredišta ili preživeli uslove svog ropstva.

Ne zaboravimo i 1,5 milion masakriranih Jermena, od strane Turaka u aprilu 1915. godine.

Tačan broj, koji se svakako meri milionima, decenijskih sukoba u Sudanu, nepoznat je.

Koliko je žrtava bilo u svim desetinama hiljada terorističkih napada raznih islamističkih, džihadističkih i drugih fanatičnih muslimanskih terorističkih grupa u poslednjih stotinjak godina, širom naše planete, nemoguće je reći.

Broj žrtava Islamske države na prostoru Sirije i Iraka, nemoguće je takođe proceniti, a statističari, ne bez doze morbidnosti, primećuju da broj ubijenih raste brže nego što su oni u stanju da prebroje.

Da li je svet nešto naučio?

Nisam siguran.

Svetska štampa, uz mali broj izuzetaka, nastavila je sa kvazi-liberalnim opravdavanjem zločina. Za samo par dana, bezbroj puta je izgovoreno ono uobičajeno, „To nisu pravi muslimani”, dok je ne mali broj onih koji se svrstava u tzv. „ALI idiote”, koji će vam, bez i da trepnu, reći nešto poput „Da, užasan je to zločin, ALI zašto su ih provocirali karikaturama?”

Taj užasni relativizam i eufemizacija jednog gnusnog, brutalnog i verski motivisanog masakra, čini nedužne žrtve jednog ludila, izazivačima, provokatorima, krivcima. Ubice će tako postati pravednici, što za veliki broj muslimana širom sveta već i jesu, a novinari i crtači će postati siledžije koje su bukvalno tražile ono što su dobili.

Za to vreme, islamisti planiraju neki novi napad, u džamijama širom Evrope, zaštićeni imami propovedaju džihad protiv „nevernika”, šerijatske patrole ordiniraju Londonom, a u Skandinaviji silovanja koja čine muslimani nad nemuslimankama svakodnevno uvećavaju bolesnu statistiku.

Uprkos tome što je islam, za razliku od većine drugih, a svakako za razliku od judaizma i hrišćanstva, religija i ideologija kojoj nije potrebno mnogo tumačenja, niti postoji mnogo toga što se može podvesti pod metaforu, alegoriju i hiperbolu, zanemaruje se, svesno i namerno, ta direktnost i predvidivost islama.

Zanemaruje se trag koji islam ostavlja iza sebe već 1400 godina.

Taj trag nije sakriven, već je brutalno očigledan, poput staze koja blješti crvenom bojom, bojom krvi ubijenih u ime islama i uz koju stoji niz zvučnika iz kojih stalno dopire isti poklič, „Alah je veliki! Smrt nevernicima!”

Sloboda nije sloboda, ako se ljudska prava pokoravaju verskim hirovima, ili ludilima izvan svakog razuma.

Biti liberalan ne znači odobravati i pomagati relativizaciju užasnih, necivilizacijskih i nehumanih učenja, namenjenih unižavanju svega ljudskog.

Biti tolerantan ne znači zamagliti karikature koje „vređaju verska osećanja”, već podržati slobodu misli, humor, ironiju i sarkazam, kao inteligentne forme kritike budalaština koje unižavaju ili uništavaju živote miliona ljudi.

Pod šerijatom danas živi 400 miliona ljudi u državama u kojima je to zvanični državni zakon, njih još 126 miliona živi u državama u kojima je šerijat deo državnog zakona i još oko 700 miliona ljudi živi u zemljama i kojima se šerijat primenjuje u slučajevima tzv. „porodičnog prava”, odnosno venčanja, razvoda, nasledstva i starateljstva nad decom.

Dake, preko 1’200’000’000 ljudi je direktna žrtva brutalnog zakonopravila koje svako „svetogrđe” kažnjava batinama, unakazivanjem ili smrću, nastalog u Arabijskoj pustinji, sa tendencijom uvećanja tog broja, do potpune svetske dominacije.

Tolerancija nije potčinjavanje razuma verskoj dogmi, već podsticanje razuma da se izbori sa njom.

Islam i njegov privezak, šerijat, odgovorni su za zločin u Parizu.

Ako se nešto ne učini, ti zločini će se ponavljati, a islamisti jačati sve više.

U budućnosti, čekaju nas, kako deluje, samo dve mogućnosti – ili će svi biti ateisti, jer će uvideti besmisao, nelogičnost i štetnost religije i odbaciti ih u potpunosti, okrenuti humanizmu, ili će svi biti muslimani, jer ništa drugo neće biti dopušteno.

Crvena i plava pilula su pred čovečanstvom, a samo jedan odabir je razuman.

Mislite o tome dok sledeći put vagate da li je smeh dozovoljen ili uvredljiv.

Posted in Uncategorized | 31 Comments

Onlajn demokratija

freedomInternet, ovakav kakav mi poznajemo, postoji nekih dvadesetak godina. Napredovao je i nadalje napreduje, od siromašnih sajtova sa minimumom informacija sa početka devedesetih, sve do onlajn univerziteta, elektronske administracije, enciklopedija ili pak igranja igrica.

Korisnici su takođe vremenom postajali sve raznovrsniji. Isprva okrenut mahom naučnicima i akademskoj zajednici, danas je Internet poligon za sve generacije i sve slojeve stanovništva. Pristup za koji je danas dovoljan i mobilni telefon, učinio je Internet podrazumevanim delom savremenog života. U nekim zemljama, poput Nemačke, čak je nedavno proglašen jednim od elementarnih ljudskih prava.

Pravila komunikacije na Internetu nisu čvrsto definisana. Menjaju se i prilagođavaju potrebama komunikacije. Samo neka među njima, manje-više su univerzalna. Na primer, ako koristite „Caps Lock“, većina sagovornika će misliti da vičete. Ako kucate predugačke postove na društvenim mrežama, često ćete dobit odgovor „tl;dr“ („too long; didn’t read“). „Smajliji“ se već jako dugo podrazumevaju, a danas su evoluirali do raznovrsnih „emotikonsa“. Upotreba skraćenica je takođe uobičajena, a najveći broj njih su izvorno iz engleskog govornog područja, što je i očekivano.

Forumi, blogovi i društvene mreže, a naročito „Fejsbuk“, donele su pojavu grupa ili stranica, masovnog lajkovanja, deljenja slika, video materijala, tekstova i peticija širokom auditorijumu. U tom brzom, eksplozivnom narastanju, društvene mreže su postale rezervni životi i rezervna prebivališta velikom, možda čak i prevelikom broju ljudi.

Priznajte, kada se upoznate sa nekim, ako se to u stvarnom životu uopšte i desilo, vrlo brzo ćete se „povezati“ na „Fejsbuku“ ili nekoj sličnoj mreži. Danas je to naprosto tako.

Naravno, nisu sva iskustva Internet komunikacije pozitivna. U tom moru grupa i stranica, pojavljuje se gigantski okean korisnika, gde se samo na „Fejsbuk“ mesečno kači oko 1,3 milijardi ljudi. Među svima njima svakako ima onih koji će se sukobljavati između sebe ili sa administracijom tih grupa i stranica.

Uz katkad opravdanu a katkad krajnje dubioznu argumentaciju za razne, beskrajno šarenolike svađe, kao jedan od konačnih, nepogrešivo čestih „argumenata“ ističe se i sledeći – „Imam slobodu da iskažem svoje mišljenje“.

Vidite, nemate.

Internet, odnosno forumi, društvene mreže, blogovi i slična onlajn okupljališta, nisu demokratija. Shvatite to.

Sva ta mesta u virtuelnom svetu imaju svoje administratore, odnosno svojevrsnu upravu. Ta uprava je bog i batina na stranici na kojoj ste. Potezanje prava na iskazivanje mišljenja je na Internetu besmisleno, a dodatno je obesmišljeno time što će se na to često pozivati oni čije korisničko ime je lik iz stripa ili latinski naziv dela flore i faune, a profilna slika je pokupljena iz omiljenog filma, knjige ili eventualno nekog dela omiljenog umetnika.

Budimo iskreni. U stvarnom svetu je to vaše prave na iskazivanje mišljenja kud i kamo sistemski obezbeđeno, ali svakako ne apsolutno. Pa šta onda očekujete od Interneta? Vlast ne mora i uglavnom neće uvažiti vaše pojedinačno mišljenje u stvarnom životu, a očekujete da vas neko tetoši na Internetu? Ma dajte…

Administratori mogu da uklone vaše komentare, pa i vas same sa stranice, iz bilo kog od bezbrojnih razloga. Možda vam je argumentacija loša, možda kršite neko od eventualnih pravila foruma, stranice ili grupe, možda „trolujete“ (namerno izazivanje emotivnih reakcija u svrhu skretanja sa teme) ili „spamujete“ (nabacivanje sadržaja koji zagušuju temu), možda ste samo dosadni ili nervirate administratore, a možda im se samo ne sviđa vaš „nik“ (korisničko ime) ili „avatar“ (profilna slika) koji koristite.

Pomirite se sa tim, to su sve savršeno dopušteni razlozi da budete odstranjeni sa nekog foruma, grupe ili stranice.

Jeste, sve životinje su jednake, ali su neke jednakije.

Jeste, ne vrede sva mišljenja isto.

Jeste, demokratija na Internetu ne postoji.

Živite sa tim ili ugasite svoj nalog. Ne možete tu ništa.

U stvari, možete jednu stvar – napravite i sami svoj forum, stranicu ili grupu, budite administrator, bog i batina, prosvećeni apsolutista ili sumanuti diktator, pa sprovodite demokratiju, diktaturu, anarhiju ili šta god želite.

Sve ono što tom prilikom radite, a nije u suprotnosti sa zvaničnim zakonima (pretnje, pozivanje na nasilje, podvođenje, pedofilija, itd.), mada je i to pod znakom pitanja, dopušteno je.

Divlji Zapad?

Ne, to je samo Internet.

Posted in Uncategorized | Leave a comment

Dijagnoza bot

computer-geekEra Interneta nam je donela mnogo toga. Među morem novih pojmova i pojava, izdvajaju se botovi. Izvorno, bot je skraćenica za softverskog robota, ili tzv. „inteligentnog softverskog agenta“. Svrha je oponašanje čoveka, bilo da je u pitanju recimo čet komunikacija, ili pak otvaranje Internet naloga i igranje igrica. Bot je vrlo retko nešto pozitivno, kao u slučaju korisničkih servisa gde daje automatizovane odgovore na karakteristične upite korisnika. Uglavnom je u pitanju zlonamerni program, namenjen zbunjivanju sagovornika, ometanju diskusije ili pretrpavanju („spamovanju“) neželjenim sadržajima.

U poslednje dve godine, Srbija nije značajno napredovala informatički, ali je zato prisustvo botova postalo redovna pojava. Kako je Srbija siromašna i bizarna zemlja, u njoj botovi nisu programi koji imitiraju ljude, već su u pitanju ljudi koji oponašaju prosti softver i daju automatizovane, prilično rudimentarne, banalne i neinteligentne odgovore. Granica između pukog oponašanja i jednostavne manifestacije sopstvenog vrhunca skromne inteligencije ipak je upitna. Dakle, u Srbiji je bot osoba koja oponaša program koji oponaša čoveka, odnosno, srpski bot je samo imitacija čoveka.

Od kako je SNS postala vodeća politička partija, a njen lider neprikosnoveni državni Vođa, pojava botova je postala konstanta srpskih medija, koliko god naziv „mediji“ bio korišćen sa značajnom rezervom. Njihov zadatak je da izbacuju šablonske hvalospeve Vođi i da ih masovno „lajkuju“, u stupidnoj zamisli da će to zaista i decidno uticati na javno mnenje. U zemlji u kojoj je poljski WC i dalje češća pojava od bežičnog Interneta, sama zamisao takvog uticaja na javnost je osuđena na propast i podsmeh.

Srbija je siromašna zemlja, a u siromašnim zemljama se zna šta najmanje košta a ostavlja utisak najveće vrednosti – obećanja. Tako je i botovima, toj malenoj bezglavoj vojsci od par stotina kopi-pejstera i kliktaša, obećano sve ono što ni u najluđim snovima nisu mogli da zamisle. U igri su opake nagrade, od vozača šefa računovodstva javnog preduzeća, preko mesta kafe kuvarice u poslušnom mediju, pa sve do izazovne pozicije portira u upravnoj zgradi posrnulog privrednog giganta iz šezdesetih godina prošlog stoleća.

Nisu preterano inteligentni, ali to se od njih ne očekuje. Očekuje se da samo mehanički obavljaju posao za koji je očigledno skuplje bilo platiti prosečnom trinaestogodišnjaku da sklepa odgovarajući softver. Klinac bi to odradio za „Milku“ od 250 grama, a botovi su besplatni. Čak će poneti i sopstveni sendvič koji im je spremila majka kod koje i dalje žive. I ona se sirota nadala da će od ovoga biti nešto, ali je u poslednje vreme digla ruke. Oni posebno netalentovani botovi nemaju čak ni priliku da rade iz stranačkih prostorija. Oni moraju da rade iz svoje sobe, arčeći u potpunosti samo svoje resurse.

Botovi ne biraju mnogo, oni se samo nadaju. Manje su od čoveka a tek nešto više od automata za espreso, samo zato što automat za espreso ne zovete Pera, Toza, Blagica, Milanka, Gavra… uglavnom.

Biti bot podrazumeva i određenu dozu mazohizma. Prosto je nemoguće da čak i neko tako ograničen ne razume da od obećanja neće biti ništa i da će mesto pomoćnika magacionera u propaloj državnoj firmi ostati samo nedosanjani san.

Među njima postoje svojevrsni „kapoi“, nalik na one iz konc-lagera. Njihov posao je da zastrašuju i obećavaju, a da bi disciplina ostala na nivou. Da nagrađuju ne mogu, nemaju čime. Međutim, kako su ti kapoi tek za gotovo beznačajnu nijansu inteligentniji od svojih potčinjenih, iskakanja iz koloseka su redovna pojava. Ne mislim tu na inače nepogrešivo nepismene tirade u slavu Vođe. Mislim na to da im informacije o ionako jadnoj „taktici“ em cure, na radost onih čiji IQ premašuje za bota nedostižnih 80, em da su toliko patetično stereotipni da više nije čak ni zanimljivo.

Najviše čemu se jedan bot može nadati je to da se uz Vođu pojavi na fotošopiranom propagandnom posteru stranke. Uživo nema šanse, jer Vođa nije toliko glup da pušta da mu se opasno blizu približe oni koji se mogu fatalno povrediti i običnom grickalicom za nokte. Čak je i taj poster na dugom, jako dugom štapu, pa botovi tu uobrazilju zadovoljavaju neveštim montažama u MS Paint-u, uzdišući duboko. No, nemojte misliti da oni uzdišu previše za Vođom. Ne, oni pate za svojim snom o uhlebljenju. Vođa je samo paradigma obećanja o tome. Ne interesuje njih ideologija, koje ionako nema u Vođinoj partiji. Sve su to već prežvakane priče koje sa manje ili više patetike rabe sve ostale stranke na političkoj sceni već decenijama.

Ironično, više integriteta od jednog bota ima i prosečni glasač SRS-a, dok je ma koji funkcioner URS-a, SPO-a ili Pokreta socijalista za njih moralna gromada. Više smisla za posao od njih ima i prostitutka sa Kaćke petlje, jer ni nju niko ne može da vaćari na obećanja.

Bot je nestalan i pojavi li se neko ko obećava bolje i više, a pride stekne politički uticaj, preći će kod njega bez reči, vođen pukim samoodržanjem, ili drečavom reklamom druge partije. Svoje hvalospeve o tome da „svaka čast tom-i-tom, ali da je Vođa za samo dve godine uspeo to-i-to“, očas posla će prilagoditi novom poslodavcu kod kog će volontirati na iluzijama. Dok traju obećanja, traje i mazohistička lojalnost bota.

Zato su jadni, u isto vreme vredni žaljenja i prezira.

A od njih su jadniji samo nazovi mediji, koji u sopstvenom podaništvu i ulagivanju Vođi, odbijaju da navalu tog smeća u komentarima filtriraju i sklanjaju.

Ipak treba preživeti, a za istinu koga briga.

Bitan je „lajk“ i da se ne talasa.

Posted in Uncategorized | 1 Comment

Čopori mačaka

Atheist symbol„I doista, organizovanje ateista je poređeno sa navođenjem mačaka u čopore, zato što ateisti teže nezavisnom razmišljanju i ne pokoravaju se autoritetima. Ipak, dobar prvi korak bi bilo stvaranje kritične mase onih koji su voljni da se „razotkriju“ i time ohrabre i druge da učine isto. Čak i da ih je nemoguće organizovati u krda, dovoljan broj mačaka može načiniti mnogo buke i nije ih moguće ignorisati.”

Ričard Dokins, „Zabluda o bogu“

Milenijum u kome živimo i u koji se ušlo sa mnogo nade, ne ispunjava sva svoja očekivanja. Mnoštvo očekivanja o eksplozivnom napretku nauke, ispunjava se svakoga dana, pred našim očima. Deo očekivanja o civilizacijskom napretku, ispunjava se u potpunosti, deo sa teškoćama, a deo ostaje beznadežno ugušen. Humanizam, solidarnost i napredak kritičke misli tek su relativni. Crne tačke dogmatizma, zatucanosti i štetočinstva, ne samo da nisu nestale, već se neke od njih, kao metastazirani melanom, šire licem našeg sveta. Paradoks vremena u kom se u isto vreme planira let na Mars i šalju sonde ka udaljenim galaksijama, dok se u nekim krajevima našeg sveta ljudi mole za kišu ili protiv nje, a silovane žene kamenuju do smrti, užasan je.

Mesto Srbije u tom svetu, uslovljeno je posebnostima naroda i političkih elita koje narod usmeravaju. Tako smo u poslednjih nekoliko godina postali i deo CERN-a, ali i zemlja u kojoj se za katastrofalne poplave okrivljuju hrišćanski bog, „Velika vodena zmija“ i LGBT osobe. U isto vreme sa vrhunskim dostignućima naših naučnika srednje generacije širom sveta, suočavali smo se sa pokušajima Ljiljane Čolić, tadašnje ministarke prosvete, da iz škola izbaci Teoriju evolucije, učenje stranih jezika i informatiku. Dok se društvo bori sa narastajućim siromaštvom i na mnogo načina na stranputicu skrenutom tranzicijom, svake godine se za verske zajednice direktno iz budžeta izdvaja preko 7 miliona evra, a uz državne poklone najvećoj zajednici u Srbiji, Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC), cifra postaje potpuno, šta više ponižavajuće nesrazmerna stepenu ulaganja u domaću nauku i tehnološki razvoj.

Gde su ateisti u Srbiji, u toj celoj priči?

Kao neodvojivi deo društva kom pripadaju, ateisti u Srbiji su i sami postali slika oprečnosti društva. Sistemski i sistematski marginalizovani i na perfidan način ostrakizovani, mogli su da odaberu dva puta – pristajanje na tišinu i utapanje u sivi prosek, uz nadu da će se stvari jednom i nekako desiti, ili pak dizanje glasa i odlučnost, uz sve rizike i teškoće takvog odabira.

Ćutanje i povlačenje je izbor kukavica. Ljudsko dostojanstvo zahteva dizanje glasa pred nepravdom, zloupotrebom, pred dogmatizmom nametanim kao pravilo i pred neznanjem i zatucanošću preobučenim u tobožnji tradicionalizam. Dizanje glasa nije pravo, već je i obaveza u Srbiji XXI stoleća. U društvu koje je u svega nekoliko godina skliznulo sa putanje koja je vodila ka budućnosti, na stranputicu koja vrluda negde između srednjevekovnih mitova i istorijskih površnosti, ćutanje onih koji bi, po definiciji, dogmatizam morali da odbijaju, zločin je prema budućnosti sopstvene države.

Ćutanje je saučesništvo sa svima onima koji su na mitovima, ličnom koristoljublju i lažnom moralu, učinili sve da se Srbija, ne transformiše, već degeneriše u zemlju u kojoj su ratni zločinci, ubice, lopovi, prevaranti i politikanti postali uzori, smenivši na tom mestu istorijske, kulturne, naučne i civilizacijske veličine. Ćutanje je odobravanje, sakrivanje i okretanje glave od problema koji time neće nestati. Naprotiv, narastaće kao metastaza, dok ne proguta sve, uključujući tu i ćutljive ateiste.

Neki među njima svoje ćutanje i letargiju pravdaju time da ih uglađenost i navodni kulturni nivo obavezuju da se ne konfrontiraju, da ne budu glasni i jasni u osudi mračnjaštva, te da je potrebno pokazati toleranciju prema svim varijetetima poniženja, nazadnjaštva i nemorala.

Oni greše, užasno greše. Obaveza svakog iole moralnog čoveka je da brani samo i jedino istinu i pravdu koja uz istinu gotovo po pravilu ide. Obaveza svakog čoveka koji želi da zadrži sopstveno dostojanstvo i odbrani dostojanstvo poniženih i potlačenih je da ne pristaje na kompromise sa onima koji od dogmi i zabluda stvaraju zanat. Dužnost je svakog slobodnomislećeg čoveka da ne prihvata toleranciju fundamentalizma, neznanja i misaone tame.

Među njima ima i onih koji svoje ćutanje pravdaju nerazumevanjem sredine, porodice, prijatelja. Ipak, oni najpre imaju nerazumevanje prema samima sebi i prema onome šta žele da budu. Uprkos svim ograničenjima sredine, promena se nikada neće desiti čekanjem na nju. Promenu donose ljudi, svojim delanjem, iskrenošću, hrabrošću. Promenu koja je neophodna njima, njihovoj sredini, čitavom društvu. Promenu koja će omogućiti i onima koji dolaze posle njih da slobodno podignu pogled i glavu, bez straha, poniženja i pretnje. Hrabrost, sve što je potrebno je hrabrost.

Hrabrost povlači i moguću žrtvu, to je tačno. Ali svesna žrtva zarad više doborobiti, ono je što izdvaja ljude koji menjaju svet od onih koji su samo sasušeni list koji nosi jesenji vetar.

To naravno ne znači da su ovi tihi, ćutljivi i povučeni ateisti, nekakva većina među ateistima. Ne, naravno. Postoje dabome i oni koji su dovoljno iskreni, jasni i glasni i koji ne dopuštaju da budu saterani u samoizolaciju straha, nemoći i poniženja. Postoje oni koji među svega par procenata deklarisanih ateista u današnjoj Srbiji, odbijaju da slegnu ramenima i pomire se sa tim da je današnja Srbija postala simbiont svetovnih i duhovnih autoriteta, savremena verzija vizantijskog modela „sinfonije“ crkve i države. Glas tog dela jedne marginalizovane grupe, tračak je svetla u mraku u koji se Srbija sistematski obavija već više od dvadeset godina. Možda ne više od iskre ili vrludavog traga svica u noći bez mesečine, ali ipak, to je svetlo nade, nade da će sve veći broj ljudi shvatiti da ako se odreknu sopstvene reči, časti, dostojanstva i glasa, ne ostaje im ništa.

Da li je lako biti glasan? Zavisi od stajališta. Gledano iz perspektive društva u kom su sekularne odredbe Ustava mrtvo slovo na papiru, a prakse svakodnevnog delanja bliže XIII nego XXI stoleću, nije lako. Gledano iz perspektive narasle, nabujale agresije koja je sistematski gajena na lažima, mitologiji i dogmatizmu, a koja kidiše na svaku slobodnu misao, teško je. Gledano iz perspektive civilizacijskog okruženja, koje uprkos brojnim, sve brojnijim izazovima, istrajava na putu razvoja i napretka, mučno je. Gledano iz perspektive toga da smo svi mi ljudi samo u onoj meri u kojoj smo spremni da budemo slobodni, samosvesni, racionalni i hrabri, lako je.

Neprijatelja slobodne misli je mnogo, koliko god da se modaliteti njihovog animoziteta prema ateistima uopšte, a posebno prema glasnim ateistima, razlikuju. Od ignorisanja institucija društva koje bi morale biti tu za sve svoje građane, preko omalovažavanja verskih vođa nominalno obavezanih na ljubav i toleranciju, pa sve do brutalnih nasrtaja instrumentalizovanih i dogmama zadojenih mladih ljudi. Spektar sivila nasrtaja na dostojanstvo, ličnost, porodicu pa čak i bazični, fizički integritet takvog glasnog ateiste, tragično je bogat.

Najveći neprijatelj ovih tragova svetlosti u nametnutoj tami, ipak ne leži ni u oportunističkoj i pragmatičnoj državi, ni u verskom fanatizmu, ni u brutalnim pretnjama.

Najveći neprijatelj ovog prava i obaveze bunta protiv dogmi, neznanja i nazadovanja, nalazi se među samim ateistima.

Ne postoji niko ko više utišava glasne ateiste od onih tihih, ćutljivih i povučenih. Niko više od njih ne insistira na zapušavanju usta, zabranama i ograničenjima, od onih od kojih bi se to najmanje smelo očekivati.

U situaciji u kojoj ateisti u Srbiji, od uslovno rečeno medija, na raspolaganju imaju samo Internet, odnosno forume i društvene mreže, ućutkivanje je dodatno ponižavajuće. Tvrdnjama da su glasni ateisti agresivni, samo se ide niz dlaku raznim verskim ektremistima, koji ateiste ionako vide kao inkarnacije Staljina, Pola Pota i Hitlera, koliko god to suštinski i činjenično bilo promašeno. Insistiranje da jedna marginalizovana manjina, kakvi su ateisti, moraju biti ti koji će ćutanjem pokazati toleranciju, čini veću štetu čitavoj ideji progresivnog sekularnog društva, od svih kršenja Ustava i drugih verskih pritisaka.

Prirodno, razlika u pristupu iskazivanja svog stava o veri kod ćutljivih i glasnih ateista, odražava se i u njihovom aktivizmu. Oni ćutljivi, ostaju posvećeni opskurnom, gotovo zavereničkom delanju, koje je najčešće teorijskog tipa. Imaju more ideja, ali ne i volju, snagu i hrabrost da ih realizuju. Sa druge strane, glasni ateisti, u prepoznavanju potrebe za usmeravanjem društva ka progresivnom i sekularnom modelu, ne zaziru od javne kritike, debata, diskusija, javnih akcija. Ne koriste eufemizme i podilaženje javnosti, već odlučno i hrabro iznose istinu, a to je ono jedino što je bitno.

Dok glasni ateisti bez zadrške ukazuju na moralne nakaznosti, devijacije i nazadnosti u društvu, verskim zajednicama ili državnim institucijama, ćutljivi, tihi ateisti se toga najviše plaše. Najviše zabrinuti za to kako će ih neko drugi videti, oni se histerično i potpuno iracionalno plaše upravo od onoga čega ne bi smeli da se plaše, a to je istina.

Oni žele istinu umotanu u oblandu apstraktne neuvredljivosti, ne shvatajući da proverbijalni car neće shvatiti da je go, sve dok mu neko jasno i glasno na to ne ukaže, upiranjem prsta, smehom i iskrenošću. Sve bez toga, samo je loša gluma, parodiranje ionako tragične stvarnosti, do nivoa u kom se navodno slobodni i racionalni ljudi pretvaraju u robove društvenog i kulturološkog modela koji natura upravo onaj deo društva koji i zaslužuje kritiku.

Nalik na kakvu scenu iz filma, gde neko zausti da nešto kaže vlastodršcu, a njih pet skoči da mu zapuši usta, samo da se gospodar ne uvredi, glasni ateisti bivaju ućutkivani i sputavani od strane ćutljivih, tihih i apatičnih ateista.

Uveren sam da nisu svesni koliku globalnu štetu oni time čine ionako marginalizovanim ateistima u Srbiji.

Jer da su svesni, a da to ipak čine, značilo bi da su zlonamerni i da ne misle dobro ni sebi ni drugim ateistima, kao ni generacijama koje dolaze i kojima bi tako onda uskraćivali pravo na borbu za bolje društvo i život dostojan čoveka.

Sve i da su svesni, moraju znati jedno. Istinu ućutkati ne mogu.

Ako pronađu sopstvenu hrabrost i integritet, znaju gde će naći i podršku – među onima koji se glasno i hrabro bore za istinu, pravdu i napredak.

Posted in Uncategorized | 2 Comments

Fascismus ante portas

U nacističkoj Nemačkoj, zvanično dopuštena umetnost je bila samo ona koja bi se nazvala romantičnim realizmom zasnovanim na klasičnim modelima. Savremena umetnost je bila zabranjena kao “degenerisana”, a promovisane su slike i skulpture koje su odisale tradicijom i koje su podsticale vrednosti ideologije “krvi i tla”, oslikane u rasnoj čistoti, militarizmu i pokornosti. Ostale popularne teme, dopuštene u umetnosti u vreme nacizma, bavile su se narodom koji radi u poljima, povratku jednostavnim vrlinama rodoljublja, muževnim vrlinama nacional-socijalističke borbe i hvaljenjem ženskih aktivnosti u vezi sa trudnoćom i podizanjem dece, simbolizovanim u frazi “Kinder, Küche, Kirche” (“deca, kuhinja, crkva”).

Nacistički propagandni poster

Nacistički propagandni poster

Na isti način, muzika je morala biti melodična i jednoobrazna, bez uticaja džeza i promenljivih stilova, dok su filmovi i pozorišne predstave strogo cenzurisani.

Taj, “herojski realizam”, bio je dabome svojstven i za druge totalitarne režime, pa je tako imao svoje pandane i u fašističkoj Italiji, Sovjetskom savezu (propagandna umetnost, posebno u slučaju plakata, kao i socijalističi realizam) i drugim zemljama u kojima su na vlasti bili autoritarni, totalitarni i diktatorski režimi.

Režim je imao svoje omiljene umetnike, koji su bili hvaljeni, promovisani i nagrađivani, kao i prokazane umetnike, “degenerike” koji su šikanirani, cenzurisani, čak i hapšeni i ubijani.

“Degenerisana umetnost” (“entartete Kunst”) je predstavljana kao štetna, neprijateljska, bolesna, kao deo “judeo-boljševičke propagande” ili jednostavno nepatriotska, a povremene izložbe takvih dela, trebale su da ukažu narodu šta je za njega neprihvatljivo, a po dabome altruističkoj zamisli režima.

Ironično, upravo je Nemačka 1920-ih bila središte umetničke avangarde, mesto na kom se rodio ekspresionizam u slikarstvu i vajarstvu, ali i atonalna muzika Arnolda Šonberga i džezom inspirisani radovi Paula Hindemita i Kurta Vejla. I u filmskoj umetnosti je nemački ekspresionizam napravio bitan proboj, filmovima “Kabinet doktora Kaligarija” Roberta Vina iz 1920. godine i “Nosferatuom” Fridriha Murnaua iz 1922. godine, koji se danas sa razlogom smatraju kultnim.

Većina Nemaca, kao i drugde širom sveta, nije marila previše za novu umetnost, smatrajući je elitističkom, moralno upitnom i prečesto neshvatljivom, što je u kasnijim godinama sjajno poslužilo nacistima da svu novu umetnost i označe kao “degenerisanu”, ciljajući upravo primitivizam i puki populizam.

Ono što je ipak zanimljivo na jedan zastrašujući način je svakako brzina kojom su se nacisti obračunali i sa ovom “devijacijom” sopstvenog ideala umetničke lepote. Naime, po stupanju Hitlera na vlast, 31. januara 1933. godine, do septembra su već bezmalo svi neposlušni direktori muzeja i galerija bili zamenjeni lojalnim partijskim kadrovima, da bi u septembru bila osnovana i Komora za kulturu Rajha (Reichskulturkammer), na čijem čelu je bio Jozef Gebels, ministar propagande, a koja je postala jedino regulatorno telo koje je moglo da daje dozvole za bavljenje umetnošću. Do 1935. godine je imala već 100’000 članova, iako je, ponovno zarad populizma, sve do rata postojala određena, recimo komercijalna tolerancija, prema holivudskim filmovima i stranoj džez muzici.

Sami umetnici su završavali ili u izbeglištvu, ili u svojevrsnoj samoizolaciji, određenom intelektualnom egzilu, a oni jevrejskog porekla su bili hapšeni i katkad ubijani u logorima smrti. Sasvim oportuno i cinično, režim je zaplenjena “degenerična” dela ili prodavao na aukcijama u insotranstvu, najčešće Švajcarskoj i tako zarađivao na onome što je osuđivao, ili su ih za lične kolekcije uzimale nacističke vođe poput Geringa. Oko 4’000 dela koja nisu imala veću tržišnu vrednost, spaljeno je 1939. u Berlinu, a neka dela Pikasa, Dalija, Ernsta, Klea, Ležera i Miroa od neprocenjive umetničke vrednosti, spaljena su javno u Parizu 1942. godine, premda naciste nije previše zanimalo “mentalno zdravlje” Francuza.

No, čemu priča o diktiranoj umetnosti, ovakvom “lovu na veštice” i podsećanje na ovu dimenziju nacističkog ludila?

15. oktobra ove godine, izložba radova studenata master studija Akademije umetnosti u Novom Sadu, umesto svečanog otvaranja, iz protesta je zatvorena, jer je Kulturni centar Novog Sada zahtevao da jedan od radova bude uklonjen iz postavke.

Sporni rad, kao što se na slici može videti, prikazuje ljudsku figuru bez lica na raspeću, koja u rukama drži novčanice. Takođe, kako se može saznati od posetilaca izložbe, rad je cenzurisan u konsultaciji sa Srpskom pravoslavnom crkvom (SPC), dok je direktni izvršilac ove umetničke “amputacije”, direktor Kulturnog centra Andrej Fajgelj. On je pak na svom Tviter nalogu napisao da “postoji razlika izmedju cenzure i uređivanja”, ostavljajući slobodnom tumačenju to da li da razumemo da je odlučio da umetnost prosto cenzuriše, ili ju je pak samo uredio, da ne kažem upodobio crkvenim potrebama i ličnim željama.

Sporni rad

Sporni rad

Da podsetim, Fajgelj je došao je na čelo Kulturog centra u oktobru 2012. godine, pošto je tadašnja nova gradska vlast, predvodjena Srpskom naprednom strankom, smenila književnika Lasla Blaškovića, jer je natpis na toj instituciji bio istaknut samo na latinici, što je protumačeno kao kršenje Ustava Republike Srbije, Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama, Statuta grada i Statuta Kulturnog centra.

Fantastična briga o Ustavu i zakonima u zemlji u kojoj je sasvim normalno da se slave “gradske slave”, “školska slava”, da se sveštenicima iz budžeta plaćaju penzije i doprinosi za zdravstveno osiguranje, da SPC ima prednost pri restituciji, da je oslobođena poreza i da iz budžeta godišnje mimo svega ostalog, na poklon dobija oko 6 miliona evra, eto, samo zato što postoji… da je nema, trebalo bi je izmisliti, reklo bi se.

Andrej Fajgelj je inače kadar grupacije koja se naziva “Treća Srbija”, tj. političke organizacije koju su u Novom Sadu formirali odbornici koji su u Skupštinu grada ušli na listi nacionalističkog i klerikalističkog pokreta “Dveri”, s kojim su se potom razišli, ne ideološki dabome, nego samo po pitanju ulaska u samu vlast.

Dakle, osoba koja dolazi iz miljea koji je poznat po netolerantnosti i po dogmatičnom pogledu na svet i stvarnost, odlučuje o umetničkoj vrednosti izloženih eksponata, u saradnji sa SPC. Divno…

Da sve bude još tragičnije, nakon zabrane je i na društvenoj mreži Fejsbuk osvanulo Fajgeljovo tugaljivo-dostojanstveno objašnjenje ove zabrane.

Zanemarivši patetisanje o tome da siroma’ nije mogao da spava zbog ove odluke, saznajemo i da je sporni rad sporan jer je predstavljao figuru raspetog Isusa, kog većina građana poštuje kao Boga.

Eto prve logičke greške, “argumenta iz većine”, gde se pogrešno misli da je ispravno ono što je želja većine.

Možda i važnije od toga, potpuno je promašeno značenje i simbolika samog rada.

Na slici nema lica, već je ostavljena rupa, poput onih scenografija za fotografisanje koje smo svi videli bezbroj puta na mnogo mesta. I šta nam to govori? Pa to govori da na slici upravo nije biblijski Isus, već da je ostavljeno prazno mesto za onoga ko se prepozna u uzimanju identiteta tog biblijskog Isusa, a ko se pride ponaša tako da se predstavlja kako pati, dok istovremeno ima pune šake novca.

Liči vam na nekoga?

A, nije tako teško?

Ipak, čini se da je Fajgelju, uz blago usmeravanje od strane SPC, skrenuta pažnja da su takve aluzije jako ružne i da sram bude onoga ko umesto Isusovog lica zamisli na primer nekog sveštenika SPC, daleko bilo.

Ohrabreni i moralno podržani Fajgelj tu dabome ne staje, a i zašto bi, krenulo ga je. Kaže potom da je tražio mišljenje o radu od svih autoriteta do kojih je stigao, a za njega su to autor, profesori, vernici, “obični građani”. Umetnici su mu, kako kaže, uglavnom govorili da rad nije uvredljiv, a i ako jeste, da je umetnička sloboda neograničena. Eh, da je bar tu zastao…

Vernici i obični građani uglavnom su mu rekli da ih ipak vređa, te da je to neprikladno poigravanje sa svetinjom.

I sad, eto nama i druge logičke greške, “argumenta iz autoriteta”. Nesvestan toga da je “lepota u oku posmatrača”, kao i toga da niko nije obavezan da pomenutu izložbu posećuje, Fajgelj je ipak pokušao da dobije mišljenje od autoriteta po njegovom izboru. Čak i tako, ne uspeva da razluči stav stručne javnosti, odnosno umetnika, od stava grupacija koje vrednosno deli na “vernike” i “obične građane”.

Čekajte, pa zar su vernici sada neki “neobični građani”, građani koji su bolji od onih “običnih”?

Uzgred budi rečeno, ti vernici, kao i “obični građani”, ustanove kulture i umetnosti u Republici Srbiji, pa tako i Novom Sadu, zaobilaze u širokom luku. Osim što opšta nemaština može da bude deo razloga za to, tu je i poslovična decenijska nezainteresovanost za kulturu i umetnost koja nije prosta, lagana i tera na razmišljanje… ako se to onda i može nazvati kulturom i umetnošću.

Ta većina, kojoj je obrazac muzičke umetnosti “Grand parada” a ne koncert Filharmonije, kojoj reper književnosti predstavlja uradak Marijane Mateus a ne Hese ili Tolstoj, koja dramsku veličinu ne vidi u Šekspiru ili Grasu, već u Siniši Paviću i Radošu Bajiću, a od likovne umetnosti priznaje samo fotošopiranu Cecinu sliku, ne može i ne sme da bude merilo vrednosti umetničkog dela.

Cinično, Fajgelj pokušava da racionališe klerikalističku cenzuru, pozivajući se, kako je to inače pravilo, na uvređena verska osećanja većine koja neće odvojiti novac ni za popravku karijesom izjedenih zuba, a kamoli za kakvu izložbu ili pozorišnu predstavu. Ma, čak je i bioskop mnogo… ako nije novi Šotra, dabome.

Spremni za premijeru "Labudovog jezera"

Spremni za premijeru “Labudovog jezera”

Tako Fajgelj vaga ono što se uopšte ne nalazi na istom kantaru. Sa jedne strane spominje građane koji imaju pravo na zaštitu verskih osećanja, uprkos tome što na izložbu izvesno ne bi ni išli, ako nisu mazohisti, uprkos svim pravoslavnim verskim učenjima. Sa druge strane, primećuje da umetnici imaju pravo na slobodu izražavanja. Potpuno skrhan i nenaspavan, obaveštava nas da je mogao samo da zaštiti jedna prava na uštrb drugih, iako dodirnih tačaka nema.

Kaže da je odluka bila teška, iako se lako da naslutiti da mu se na tu sročenu laž, verski i nacionalno osvešćeni brk smeška. Takođe, kaže da je odlučio da zaštiti obične ljude, koji u umetničkom delu ipak vide i ono očigledno, ”Isusa koji grabi pare”. Uz blagu nedoumicu, da li su to isti oni malopređašnji “obični ljudi” koji nisu isto što i vernici, ili je napokon običan čovek postao i vernik… ili obrnuto? Hrabri Fajgelj kaže da je odluči da ne dozvoli rizik da većina građana bude uvređena i obespravljena i da još mora da plati za to, jer ta ista većina, koja se izjašnjava da veruje u Isusa, je i glavni izvor finansija Kulturnog centra.

Vau… odakle krenuti… dakle, zaštitio je one koji inače ne idu u galerije (prosečan građanin Srbije, prema svim statistikama, galerije, pozorišta i muzeje posmatra kao čist višak, od kog su recimo cigarete daleko bitnije) da ne budu uvređeni, koliko god to bilo apstraktno, ali i da ne budu obespravljeni.

Čekaj… obespravljeni?!?

Koje pravo bi bilo ukinuto onima koji u galeriju ne bi otišli, kao i onima koji bi otišli a eksponat im se ne bi svideo?

Pravo da im se ne sviđa? Pravo da izađu napolje? Pravo da kažu da im se ne sviđa? Pravo da čak i opsuju umetnika, ako su se uvredili jer su namesto Isusovog lica zamislili nekog episkopa, pa se od toga uplašili?

Sramotna patetika…

Ugrožavanje verske slobode

Ugrožavanje verske slobode

Tolerantan, kakav neko ko potiče iz “Dveri” po definiciji jeste, kaže da je predložio izlagačima da ovaj put ne izlože pomenuto delo. “Ovaj put” je za one koji ne razumeju eufemizme, inače ovde sinonim za “nikada dok se pitamo crkva i ja”. Umetnici su dabome odbili cenzurisanje iz tako idiotskog razloga kakva su “verska osećanja” i odlučili su razume se da povuku čitavu izložbu. Zabrinuti javni poslenik Fajgelj, svestan da su najveći podvižnici često i najveće žrtve, ukazuje da se na društvenim mrežama pokreće oluja po kojoj insomnijom pritisnut sluti  da je sve to, a kako drugačije, planirani performans, koji ćemo gledati u nastavcima narednih dana. Naravno, ja ću da vas cenzurišem zato što delo ne razumem, ali mora biti da je uvredljivo čim liči na nešto versko dopunjeno novcima a i crkvi se ne sviđa, a onda ću da stvorim teoriju zavere, po kojoj ste vi u stvari hteli da budete zabranjeni, da biste me sirotog čerečili na zlom Fejsbuku i demonskom Tviteru. Kako da ne…

Uzgred, šta je sa novcima onih koji žele da vide tu izložbi, koji prepoznaju simboliku spornog dela i mogu li oni da se pozovu na to da su im sada povređena “neverska osećanja”?

Ipak, ozbiljan i odgovoran, kakav inače uvek i svagda jeste, Fajgelj je uputio i poduku mladim umetnicima. Poručio im je da ne provociraju i ne izigravaju starlete, učesnike rijalitija ili nasilnike, pošto ih on očigledno tako vidi. Kao priznati svetosavski umetnik guslarske provinijencije, čak im savetuje i kako da se bave umetnošću, ovaj put u dajdžest izdanju, do izlaska zvaničnog priručnika o tome šta je podobno a šta nije podobno u srBskoj savremenoj umetnosti.

Tako im savetuje da počnu od lepote i humanosti, a on i njegova organizacija će im verovatno u sledećem obraćanju obezbediti i smernice šta su to lepota i humanost. Ostaje naravno večito pitanje da li će standard lepote biti neka ikona iz XII ili XIII veka, a da li će se za standarde humanosti uzeti obračuni sa Bogumilima ili neki od poslednjih sukoba na ovim prostorima. Verujem da umetnici drhte od iščekivanja… bukvalno…

Takođe, savetuje im, manirom iskusnog copy/paste majstora preuzimanja tuđih citata, da prema preporuci velikog Horacija, pronađu meru u stvarima, jer postoje najzad određene granice, te da počnu od upornog, poštenog i skromnog rada, ovde verovatno aludirajući na sebe samog, koji je političkom odlukom, a ne na konkursu, postao direktor KCNS-a.

Naravno, granica se povlači kod same pomisli da je u pitanju kritika religije i crkve, bez obzira na to da li je kritičar delo uopšte i razumeo… ma, bez obzira na to da li ga je uopšte i pogledao, ili je kao deo “običnog naroda” samo instinktivno reagovao na sugestivnu priču o vređanju “verskih osećanja”.

I dabome, gde bi uopšte bilo priče o uvredi, kako sam kaže, “nečije najveće svetinje”, da se ne spomene i “promocija koncepta ‘45”, kada je, kako on to smatra, “svaka uvreda verskih osećanja smatrana progresivnošću, a svaka odbrana primitivizmom.”

Nije baš jasno da li u taj koncept ubraja i emancipaciju žena i vraćanje veronauke u okvire crkve, a izvan državnih škola, kao i učenje dece konceptima Teorije evolucije umesto kreacionizma, ali se da naslutiti da i te pojave smatra delom nadasve štetnog uticaja sekualrizacije društva nakon 1945. godine.

Potonje pozivanje građana da se uključe u debatu, da je ne bi preuzeli “hejteri, partijski vojnici i zainteresovane grupe”, još jedna je dimna zavesa, iza koje imamo “debatu” koju je pokrenuo upravo hejter (Fajgelj), partijski vojnik (Fajgelj) i zainteresovana grupa (Fajgelj u konsultaciji sa SPC).

Da zaključi svoju “logičku” celinu, morao je da napravi još jednu uobičajenu, premda zato ne i manje patetičnu grešku. Naime, kaže da je pitao autora spornog dela da li bi tako predstavio i Muhameda, a ovaj mu je rekao da ne bi.

Vau, kakav dokaz da je sve vreme u pitanju zavera protiv hrišćana! Zamislite samo, u zemlji u kojoj najveći broj vernika, njih 95%, čine hrišćani, na eksponatu se nalazi simbolika sa kojom hrišćani eventualno mogu da se poistovete. Pa ne, na razbijanju ove zavere bi mu pozavideo i Nikola Aleksić, čuveni anti-HAARP-GMO-”kemtrejls” borac, a Robert Ladlam, samo da je živ, od ovoga bi načinio još jedan krimi bestseler.

Šalu na stranu, zapravo je tužno, ali i tragično.

Kada standarde umetnosti i pravo na umetnički izraz počnu da diktiraju crkve i ekstremističke grupacije, sledeći koraci su šikaniranja nelojalnih umetnika i planske izložbe “loše” i “dobre” umetnosti, uz sistematsko prilagođavanje javnog mnenja “pravim vrednostima” i revizijama istorije.

Nakon toga sledi preoblikovanje školskih programa i stvaranje generacija ukalupljene dece, prema nacionalnom i verskom modelu.

Onda dolaze parade, smotre, uniformisani defilei.

A toga se valjda sećamo…

Kulturni model savremene Srbije

Kulturni model savremene Srbije

Posted in Uncategorized | 16 Comments

Čas nebeske ekonomije

Nijedan sluga ne može služiti dvojici gospodara, jer ili će jednog mrzeti, a drugog voleti, ili će jednom biti privržen, a drugog prezirati. Ne možete služiti Bogu i bogatstvu.

(Jevanđelje po Luki, 16:13)

Još im je rekao: “Ne preterujte sa skupljanjem bogatstva na zemlji, jer će ih izjesti trulež i crvi, ili obiti i pokrasti lopovi. Načinite sebi bogatstvo na nebesima, na mestu gde ih larva i crv ne mogu pojesti i na mestu gde lopovi neće obiti i pokrasti. Na istom tom mestu na kojem je bogatstvo tvoje, tamo neka bude srce tvoje.”

(Jevanđelje po Mateju, 6:19-21)

Ko se još ne seća one anegdote o popu koji je iz čamca ispao u vodu, ljudi mu vikali “Pope, daj ruku!”, a on se udavio. Posle im na obali neki čiča rekao da su pogrešili i da su trebali da viču, “Pope, evo ruke!”, pa bi ga spasili.

Naravoučenije je čini mi se jasno…

Elem, taman kada pomislimo da će skandali u vrhu SPC makar naterati čelnike tog profitabilnog udruženja da se povuku u tišinu i ne provociraju dalje, oglasi se neko od najglasnijih i najagresivnijih rukovodilaca te očigledno i u kriznim vremenima uspešne firme.

Kada se ispucaju priče o Kosovu i lažnom patriotizmu, vreme je da se zakuka nad materijalnom situacijom. Za tu temu se stručnim našao ni manje ni više nego Risto Radović, poznat i kao mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, premda ga određeni broj vernika i onih koji to nisu često naziva i Risto Sotona. Ovaj samozvani stručnjak za geopolitiku, ljudsku seksualnost i uređenje porodice, sada ističe i svoju kandidaturu za Nobelovu nagradu za ekonomiju.

Tako, pomenuti Radović je na pitanje o tome zašto SPC ne pomaže stare i nemoćne, a kao deo svoje tako često isticane misije pomaganja nesretnom narodu, recimo izgradnjom nekog staračkog doma, primetio da je njegova mitropolija u “materijalnoj nemoći” i da ne može da gradi staračke domove.

Kada se ta ocena uporedi sa podatkom da manastir Ostrog, kao deo te mitropolije, godišnje neoporezovano prihoduje oko 50 miliona evra, priča postaje više ne ni smešna, nego tragično bezobrazna. Čak i da ne znamo da se stvarni godišnji prihodi od tzv. “usluga” SPC mere milionima evra, već sam primer Ostroga bi bio dovoljan da se svako sa makar malo morala povuče u mišiju rupu, izvini vernicima i nikada više ne progovori. Dabome, Risto Radović nije od takvih, a i zašto bi bio kada mu se može da bez posledica govori o čemu god hoće i da bude bezočno drzak preko svake mere.

Risto, materijalno nemoćan u pozlaćenom okruženju

Risto, materijalno nemoćan u pozlaćenom okruženju

Tako, čak ni ne trepnuvši, on ocenjuje da je sasvim prirodno da SPC gradi stanove i drži hotele, potkrepivši svoju tvrdnju izjavom sa same ivice razma i izvan svake granice dobrog ukusa i pristojnosti: “Sve je to u slavu Boga i za dobro naroda”.

Nedostaje ipak bilo kakva indicija gde je to hrišćanski bog i kada tražio od svojih mitropolita da podižu stanove, vile, vladičanske dvore, hotele, motele i spa centre i na kakvo je to dobro naroda. Ono, ne razumem to “dobro naroda”, ako će u tim objektima morati crkvi da plaćaju kirije i troškove boravka i svakolikih usluga. Verovatno je Radović mislio na ono da su čudni putevi gospodnji i da su i on i drugi sveštenici valjda narod, pa ako oni zarađuju, nekako i ceo narod zarađuje. Samo tako mogu da razumem njegovu poruku novinarima koji su ga pitali o crkvenoj imovini, da se “ocrkvene”. Pretpostavljam da im je poručio da se zamonaše i zapucaju ka mestu nekog od čelnika SPC, te će se i sami obogatiti. Ako u međuvremenu SPC od Budve dobije par hiljada hektara obradivog i građevinskog zemljišta koje potražuje, uz brojno drugo zemljište širom Crne Gore, Radović će biti više nego u pravu, jer će tada postati još bogatiji. OK, znam i da zvuči u najmanju ruku bizarno kada kaže da crkva traži i zadužbinu Vasa Ćukovića u Risnu, pa da tu gradi starački dom, ako se zna da je na tom mestu već dugo Specijalna bolnica za ortopediju, neurohirurgiju i neurologiju. Ko zna, možda Radović planira da tu ostvori starački dom, a pacijente preseli na Ostrog, da molitvom traže isceljenje, taman onako kako to inače nikada ne rade sveštenici i čelnici SPC… ali gde to ide da se porede obični bolesnici i od boga postavljeni pastiri, molim vas?

Nema tu dakle izbora nego da mu se slepo veruje, što se inače i od vernika po definiciji očekuje. Ako on kaže da je crkva uvek i sve na pravi način valorizovala, ko smo mi da se uopšte pitamo? Valjda on zna da nema bolje valorizacije opela od “Daj šta daš, ali niko ne daje manje od 100€” ili opravdanije valorizacije krštenja od “Ti kume 100€, a red je da i vi roditelji date bar po 50€… svako”.

Ako on lepo kaže da crkva sve u slavu boga a na blagoslov ljudima radi, i tako već 2000 godina, imamo li izbora osim da se složimo sa njim? U slavu boga se ratovalo, u slavu boga su Bogumili istrebljivani, u slavu boga se podižu velelepni hramovi i dvori, u slavu boga sveštenici voze skupe automobile, u slavu boga su okićeni zlatom i draguljima k’o jelke. I sve je to dabome ljudima na blagloslov, jer iako možda sami nemaju takav luksuz, bar mogu da se pohvale kako bogatu crkvu imaju. A to baš puno vredi… šta će vam hleb, meso, jaja ili mleko, ako imate pogled na još jednu crkvu?

Nagradno pitanje - u kom jevanđelju piše da vladike treba da žive u zlatnim dvorima?

Nagradno pitanje – u kom jevanđelju piše da vladike treba da žive u zlatnim dvorima?

Zašto biste od države očekivali da se bavi socijalnom zaštitom, kada ona ima preča posla, da od vas uzima novac i daje ga SPC, što onako, da im se nađe, nekih 6 miliona evra godišnje iz budžeta Srbije, što ipak namenski, za hram sv. Save koji se gradi duže od Skadra na Bojani, pomoću donacija iz budžeta i doplatnih markica koje ima da platite svakako, sve i da niste vernik SPC.

Zašto bi država razmišljala o porezu za SPC, kada na čelu RRA plaća sveštenika, potpuno stručno zalutalog na to mesto, što se po kvalitetu TV programa u Srbiji lako da zaključiti.

Zašto da se sveštenici ne bahate, kada su izuzeti od participacija za lekove, a i same doprinose im plaćaju građani preko budžeta.

Zašto bi brinuli o nemoćnima, kada će ti isti nemoćni, preko budžeta, sveštenicima da plaćaju penzije.

Kako da prosečan vernik ne bude ponosan na to što je SPC vlasnik objekata i dobara koji se procenjuju na više miliona evra, često dobijenih preko reda, restitucijom u kojoj imaju iz nekog razloga prioritet? Kako da se vernik ne istopi od miline kada zna da eparhije u vlasništvu imaju hramove i parohijske domove, kao i šume, njive, vinske podrume, motele, radionice i ko zna šta sve ne, jer je to sve dabome na blagoslov naroda i slavu boga, a sveštenici će se eto mučiti da to malo jada nekako uvećaju i, kako ono beše, valorizuju. I kako nije samo sramota one koji traže da se prihodi od izdavanja te imovine oporezuju, kada bi to bio porez samome bogu, koji očigledno želi da crkva bude sve bogatija… doduše, bogatija materijalno nego ljudima, ali hajde de, nećemo sada da cepidlačimo. Kome treba 300’000 popisanih vernika manje, kada je tu 300’000 restituisanih kvadrata više…

Dobro, jeste malo nejasno kako to da crkva od tih kirija i poseta manastirima finansira sve svoje aktivnosti, od izgradnje i obnove hramova pa do dobrotvornih ustanova, narodnih kuhinja i fondova za siromašne, kad nikako da se dođe do tih dobrotvornih ustanova, narodnih kuhinja ili fondova, kada je nekome od vernika ili apstraktnog naroda pomoć neophodna. Treba li da podsećam kako je crkva uzvišeno delima ćutala i kako i dalje ćuti kada su u pitanju deca poput nedavno preminule Tijane Ognjanović i još mora druge bolesne dece? Gde su tu fondovi, pomoć, samilost?

Možda mi obični smrtnici samo ne razumemo dobro te odnose. Možda je izvan naše ovozemaljske percepcije to da je SPC zapravo siromašna, a njena imovina zanemariva, u poređenju sa recimo grčkom ili ruskom crkvom. Pa ne, skoro da je logično. Znate, Miroslav Mišković i Bogoljub Karić đuture, patetični su siromasi spram Vorena Bafeta i Bila Gejtsa. Miodrag Kostić i Milan Beko mogu samo da prose pred vilama Karlosa Slima i Romana Abramoviča… razumimo taj nadlogični odnos materijalnog i duhovnog u organizaciji zavetovanoj na skromnost i samilost, praktikovanim iz salona sa pozlaćenim lusterima, vila sa mermernom fasadom ili iz džipova sa zatamnjenim staklima.

Risto u opremi u kojoj svakoga dana prosi

Risto u opremi u kojoj svakoga dana prosi

Moramo očigledno shvatiti da je crkva evoluirala i da je hrišćanstvo prevazišlo biblijskog Hrista. Njemu je bio dovoljan ogrtač i onoliko hrane koju mu ljudi dobre volje dodele pa da bude zadovoljan, a današnjoj crkvi nisu dovoljni stanovi, lokali, hoteli, kompletna preduzeća, poslovne zgrade, hiljade hektara šuma i njiva.

Ta ista Biblija kaže da je Hrist sa pet hlebova i dve ribe nahranio pet hiljada ljudi, ali teško da će i preko 70’000 hektara, 450 poslovnih objekata sa 135’000 kvadrata, 700 stanova sa 56’000 kvadrata i 83 groblja nahraniti ambiciju SPC da se tako, kako nam to Risto Radović poručuje, što više približi bogu i što više, bezmalo do imbecilnosti usreći narod.

Ne, zaista je nemoguće ovom prostom, ovozemaljskom pameću razumeti kako je to biblijski Hrist ljude lečio i od smrti izbavljao besplatno, a vi morate da platite u crkvi sve, od sveće, pa do krštenja ili opela.

Ne trudite se da razumete zašto vladika Pahomije, u iščekivanju novog procesa za pedofiliju, dva puta godišnje dobija “čast” od svoje eparhije, od po 210’000 dinara, mimo redovne plate. Evolucija, makar ona materijalna, novčana, ipak se mora biti nekako primila i u crkvi, čim je vladika Filaret tako bogougodno prionuo na izgradnju hotela sa spa centrom, sve u slavu belog anđela i ostatka nebeskog hora.

Učenik, odnosno sveštenik, u ovom slučaju ne da je prevazišao učitelja, odnosno biblijskog Hrista, nego ga je kompletno sa njegovim sandalama, ogrtačem i nemanikiranim rukama najurio iz crkve, da mu ne zamaže i uprlja pozlaćeni ikonostas. Previše je para na to dato i truda u ukrašavanje uloženo, da bi sada neki tamo božiji sin sve to pokvario ili, ne d’o bog, trgovce iz hrama najurio… hlebove i ribu neka zadrži… pa nije valjda post.

Posted in Uncategorized | 6 Comments

Pljuni i zapjevaj…

Jedno od najomiljenijih objašnjenja za niz pojava i ponašanja u Srbiji, ma kako ponekad bila nakaradna i devijantna, svakako je  – tradicija.

Zbog tradicije se na svadbama puca u vazduh, katkad i u ljude, zbog tradicije se kako čujemo, na splavovima bodu noževima, zbog tradicije se bebama vezuje crveni končić a ženama koje imaju mesečni ciklus ne da da im priđu, zbog tradicije se mrze Hrvati, Albanci, Amerikanci i Nemci (ostali paušalno), zbog tradicije se vole Rusi, Grci i Kinezi (osim onih u Srbiji), zbog tradicije se spajaju neradni dani od novogodišnjih praznika, pa do julijanske nove godine, zbog tradicije se na „crvena slova“ zabušava sa poslom, zbog tradicije se šamaraju žene… sve ovo i još mnogo toga drugog, zbog tradicije.

Takođe, poslednjih godina se kao himna Republike Srbije po preporuci, pa onda zvanično i zakonski koristi pesma „Bože pravde“, takođe uz objašnjenje da je u pitanju deo tradicije, nacionalnog identiteta i čega sve ne… iako to baš i nije tačno ili je u velikoj meri nategnuto.

Naime, pomenuta pesma je u javnost izašla 10. avgusta 1872. godine, prilikom proslave punoletstva kneza Milana Obrenovića i njegovog stupanja na presto Srbije. Tada je u Narodnom pozorištu u Beogradu odigran grandiozni komad sa pevanjem „Markova sablja“, u okviru kog je otpevana i pesma „Bože pravde“, kao molitva, odnosno zahvalnost hriščanskom, pravoslavnom bogu za ujedinjenje Srbije. Komad je doneo jasne, neprikrivene aluzije da toga ne bi bilo bez mlađanog Milana, kroz scenu na kraju ove alegorije, gde se narod okuplja oko mladog vladara. Pesma se dabome jako dopala knezu Milanu i prisutnima, pa je iskorišćena prilikom proglašenja Kneževine Srbije u Kraljevinu Srbiju, a kneza u kralja, februara 1882. godine. Od tog trenutka je ova pesma i postala himna Srbije, a njeni refrenski stihovi su dobili i poziv hrišćanskom bogu da čuva kralja Milana.

Tako je iz predstave, naručene za potrebe mladog vladara, željnog da se reši nadzora namesništva, nastala himna, skrojena rukama slavoljubivog Jovana Đorđevića, pisca i upravnika Narodnog pozorišta, inače velikog monarhiste i ljubitelja dinastije Obrenović, i Slovenca Davorina Jenka, autora muzike i čoveka koji je sjajnu muzičku karijeru gotovo u potpunosti izgradio u Srbiji, slobodan da da polet sopstvenom panslavizmu. Ironično, „Bože pravde“ je tek prepev i kompilacija austrijske carske himne (Deutschlandlied) koju je Jozef Hajdn komponovao za cara Franca, a koja je počinjala stihovima: „Bože čuvaj, Bože spasi našeg cara carski dom.“ U hrvatskoj verziji te himne, Bog se poziva da čuva hrvatskog kralja i njegov carski dom.

Melodija je nastala za potrebe instrumentalnog zaokruživanja pesme „Gott erhalte Franz den Kaiser“, a korene vuče iz hrvatske narodne tradicije (poput pesme „Stal se jesem“). Himna je bila zvanična državna pesma Austrije, odnosno Austro-Ugarske do 1918. godine, da bi od 1922. godine postala himna Nemačke. I danas je treća strofa ove pesme zvanična himna Savezne Republike Nemačke.

Dakle, nova himna je bila samo stari prepev, nešto kao kada na „Eurosongu“ utvrde da je neko za svoju pesmu lepo iskoristio neki stari hit. Danas se za takve stvari potežu i sudovi, jer su autorska prava neprikosnovena, makar se odnosila i na slaganje nota, a pre skoro vek i po izgleda niko nije previše mario za tantijeme.

Srbi, dođete mi oko milijardu evra na račun tantijema

Srbi, dođete mi oko milijardu evra na račun tantijema

I eto, tako je Srbija dobila himnu koja je nastala prepevavanjem nemačke carske pesme hrvatskih korena, a i danas je sasvim lako moguće otpevati celu pesmu „Bože pravde“ na melodiju nemačke himne. Tragikomično, s obzirom na tradicionalnu netrpeljivost prema Nemačkoj i Hrvatskoj.

PatriJote, počnite da škrgućete zubima…

'Ajmo onu našu narodnu „Deutschland über alles“

‘Ajmo onu našu narodnu „Deutschland über alles“

U svakom slučaju, nova himna je nadživela i donekle zlosrećnu dinastiju u čije vreme se rodila. Kada su se Karađorđevići posle Majskog prevrata 1903. godine vratili na tron Srbije, kralj Petar kao novi vladar, želeo je da promeni mnogo toga, pa i himnu. Ipak, nakon šest godina i mnogo više premišljanja, nijedna pesma mu se nije svidela (odbijen je recimo i Aleksa Šantić sa pesmom „Božena polja zemlje ove“), pa je juna 1909. ponovo ozvaničeno to da je „Bože pravde“ svečana državna pesma. Unesena je jedna, premda značajna izmena, a to je da je naglašen stih „Kralja Petra Bože hrani, moli ti se srpski rod“. Očekivano, što da ne.

Sa krajem Prvog svetskog rata i stvaranjem zajedničke jugoslovenske države, pitanje himne postaje ponovo otvoreno. Kako je u novim okolnostima postalo gotovo nemoguće naći rešenje koje će zadovoljiti sva tri konstitutivna naroda (Srbe, Hrvate i Slovence), pribeglo se „solomonskom“ rešenju, koje se pokazalo samo kao nekakav tužni, nevoljeni Frankenštajn, koji je donekle odražavao i prirodu same države, u kojoj je kilavo spojeno ono što nije išlo zajedno. Tako je nova himna Kraljevine SHS i potonje Jugoslavije imala prilepljene jednu uz drugu, strofe iz srpske himne, iz hrvatske himne („Lijepa naša“), autora Josifa Runjanina i slovenačke himne („Naprej zastava slave“), čiji je autor takođe Jenko. „Bože pravde“ je imala noseću ulogu, a sporni stihovi pohvale vladaru i srpskom rodu su još jednom promenjeni – umesto kralja Petra, koji je 1921. godine umro, pevalo se „našeg kralja“, a umesto „srpski rod“, ubačeno je „naš rod“, pa je ceo stih tada glasio: „Bože spasi, Bože hrani, našeg kralja i naš rod“. Autor, Stanislav Binički, dao je sve od sebe da spoji ono što se ne slaže, ali ipak…

1941. godine, kraljevina i njeni simboli nestaju sa istorijske scene, a nakon četiri godine ratovanja, u posleratnoj državi, pesma „Hej, Sloveni“ postaje nova himna. Ova pesma nije bila samo prepev, već bukvalno preuzeta panslovenska pesma koju je 1830-ih spevao slovački sveštenik, pesnik i istoričar Samo Tomašik, sa donekle izmenjenim, prilagođenim stihovima. Zanimljivo, ova himna nije imala nikakvu ideološku obojenost niti veličanje komunizma, već isključivo panslavizma. Neobično, u kontekstu partijske države i himni koje su korišćene u drugim komunističkim državama. Takođe, kao kuriozitet, ili pak bizarnost, možda i sramota, muzička podloga za „Hej, Sloveni“ je gotovo potpuno identična sa poljskom himnom „Mazurka Dombrovskog“, koja je inače melodijski poslužila i Tomašiku za prvu verziju „Hej, Sloveni“. Uzgred, Poljaci himnu imaju od 1926. godine, pa je jasno da „Hej, Sloveni“ tu dosta kasni.

Kada je 1992. godine socijalistička Jugoslavija i zvanično prestala da postoji, himnu „Hej, Sloveni“ je preuzela nova, krnja Jugoslavija, a potom i Državna Zajednica Srbija i Crna Gora, do svog nestanka sa istorijske scene, 2006. godine. Treba reći da je još 1992. godine u Srbiji održan referendum u vezi sa državnim simbolima (zastava, grb i himna), na kom je većina bila za zadržavanje petokrake na zastavi, ali i za to da državna himna bude „Marš na Drinu“, kao i da grb ima oblik štita sa četiri ocila. Referendum je propao, jer na njega nije izašlo više od 50% upisanih birača, premda je preporukom Narodne skupštine, petokraka sklonjena sa zastave, što je bila i jedina promena simbola u narednih jedanaest godina.

Narod tako nije promenio znamenja svoje države, ali je postojećima uporno zviždao, mrzeo ih i pljuvao narednih više od decenije.

Vratićemo Kosovo, tako nam kajzera Franca!

Vratićemo Kosovo, tako nam kajzera Franca!

Sa nestankom zajedničke države, u Republici Srbiji se ponovo postavilo pitanje državnih simbola. Već 2003. godine, Vlada Srbije je izdala preporuku o upotrebi grba i zastave, kojima su u upotrebu uvedeni današnji (ili pak pređašnji), preslikani monarhistički simboli države, da bi himna na dnevni red došla ponovo 2004. godine. Ponovo na osnovu preporuke Narodne skupštine, odlučeno je da je nova himna Republike Srbije prerađena stara himna, „Bože pravde“. Izmenjeni su ili izbačeni stihovi koji spominju krunu, kralja, ili kraljevstvo, iako je suština same himne, molitva hrišćanskom, pravoslavnom bogu, naravno ostala, uz arhaično pozivanje na „srpske zemlje“.

Ustav se, kako to „logično“ i biva, 2006. godine prilagodio stvarnosti… onoliko, koliko je bilo izvan nadlogike preambule neophodno.

Kako to obično u Srbiji biva, mnoga pitanja nisu do kraja razrešena ni ovom preradom već ranije reciklirane pesme iz pozorišne predstave, odnosno kraljevske himne. Naime, postoje i dalje brojne nedoumice u vezi sa stihovima koji zakonski glase „Bože spasi, Bože brani, moli ti se srpski rod!“, a koji se ponegde prepevavaju i kao „Srbiju nam Bože brani, moli ti se srpski rod!“ ili pak „Bože spasi, Bože hrani, srpske zemlje, srpski rod“, a čuje se i „moli ti se sav narod!“, čineći kakofoniju i konfuziju još većom.

A da dopišemo i strofu u kojo će sva četiri stiha da budu "Kosovo je Srbija", a?

A da dopišemo i strofu u kojoj će sva četiri stiha da budu “Kosovo je Srbija”, šta ka’šte?

Naravno, time nije ni približno dodirnut ključni problem ove himne. Ostaje neobjašnjiva „logika“ po kojoj u zvanično, Ustavno definisano sekularnoj državi, himna predstavlja molitvu, i to molitvu jednom, hrišćanskom i pravoslavnom bogu. Ostaje nejasno i to, na koji način će se oni koji nisu Srbi, „prepoznati“ u himni u kojoj se taj isti, hrišćanski i pravoslavni bog moli da čuva „srpske zemlje“ ili  pak „srpski rod“ i gde u svakom stihu opstaje samo pozivanje na srpski narod, a u građanskoj državi XXI veka. Na stranu to što je cela pesma samo prepev, na stranu to što je u pitanju pesma preuzeta iz kič-predstave, na stranu to što niko živi ne zna više koji su pravi stihovi refrena, na stranu to što je tragično zastarela.

PatriJote, da li već penite?

Kako povezati Ustav i formalnu razdvojenost crkve i države, sa suštinskim nametanjem jednog, hrišćanskog i pravoslavnog obreda molitve kroz državnu himnu? Kako povezati građansku državu koja želi da se predstavi savremenom, sa pozivanjem na jedan narod, jednog boga i teritorije koje nekako „pripadaju“ samo tom narodu?

Znam, odgovor je ponovo tradicija.

Kao, to je sve normalno i čemu dizanje galame? Kao, šta smeta Englezima sa hrišćanskim bogom i monarhom u himni? Kao, vi mora da mrzite Srbiju i niste patriote ako kritikujete sadašnje simbole.

Š'a nije jasno, sve ukazuje na sekularnu republiku, tako mi boga i kralja?!?

Š’a nije jasno, sve ukazuje na sekularnu republiku, tako mi boga i kralja!

Ne, pa ništa… osim što Engleska svakako i nije uređena kao sekularna država, dabome… niti pretenduje da to jeste.

Zanimljivo, ili samo simptomatično, tek oni koji se pozivaju na tradiciju, nikako ne žele da vrate celokupnu traciji, već samo one delove koji im se sviđaju. Ne žele da vrate dozivanje preko brda umesto pozivanja mobilnim. Ne žele da vrate vožnju taljigama umesto automobilom. Ne žele da se leče molitvom umesto odlaska lekaru. Ne žele da ih deca „počaste“ lapotom umesto mirom penzije. Ne žele da budu nečiji kmetovi umesto radnici u sindikatu i sa socijalnom zaštitom. Ne žele da bilo koji luksuz savremenog života trampe za nekakvu tradiciju koja im se ne čini oportunom.

Sa' ću da ga razbijem statusom, on će meni da kritikuje FB grupu o ubijanju Šiptara!

Sa’ ću da ga razbijem statusom, on će meni da kritikuje FB grupu o ubijanju Šiptara!

A opet, takvima ne smeta to što se u nominalno sekularnoj državi u kojoj žive pripadnici raznih verskih zajednica kao i oni koji ne veruju ni u jednog od bogova, nameće himna koja je samo prerađena molitva.

Kako se ne ugledaju, na primer na Švajcarsku, koja ulazi u proceduru promene državne himne?

U Švajcarskoj je 1981. godine, a nakon 140 godina od komponovanja, pesma “Švajcarski psalm” prerasla iz patriotske pesme u himnu, referendumom. Kako joj i ime kaže, pesma je dabome verska i u njoj se, osim jednog spominjanja Alpa, ni na koji način ne može ni izdaleka prepoznati bilo šta vezano za Švajcarsku. Uprkos tome, već 32 godine, ova pesma jeste himna ove države.

Međutim, kako to u savremenim društvima obično i biva, tradicija se više vezuje za šare na narodnim nošnjama i omiljeno jelo, a manje za praktične stvari ili za demokratske principe. Tako je pre nekoliko dana osvanula vest da su savezne vlasti zaključile da je tekst neprikladan za jednu savremenu, multinacionalnu i multikonfesionalnu državu, te da će morati da se menja. Od januara do juna 2014. godine, trajaće konkurs, a pobednika očekuje relativno simbolična nagrada od 10’000 franaka, sa srazmerno nižim nagradama za drugo, treće i četvrtoplasiranog učesnika konkursa.

Kako organizatori, savezno Švajcarsko društvo za javnu korist, objašnjavaju, današnja zvanična himna je psalm, verska pesma, što je u jednom otvorenom društvu neprihvatljivo. Švajcarska je verski neutralna država u kojoj žive i ateisti i oni koji veruju u nekog drugog umesto hrišćanskog boga, pa je himna stoga zaista neprikladna

Možete li zamisliti da država Srbija reaguje na sličan način i pokuša da se ponaša ravnopravno prema svim svojim građanima, bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost? Teško…

Ko šiša Ustav, ljudska prava, zabranu diskriminacije?

Koga briga kako fudbaleri igraju, sve dok umeju da pevaju himnu?

Koga briga za one koji nisu Srbi i pravoslavci?

Zar je moguće da nemamo pesmu koja nije plagijat, a jeste patriotska, himnična i ne diskriminiše? (hint: „Vostani Serbije“)

Nikoga, očigledno nije previše briga… a dok možda nekada i shvate da od molitve nema vajde, a da su „srpske zemlje“ tek štivo za populističke komade sa pevanjem i ulizivačke, naručene pesme u njima, dok u stvarnosti i Srbi beže iz ove i ovakve „obožene“ Srbije, biće prekasno… ponovo.

Posted in Uncategorized | 23 Comments