Napukla arabeska

Islam smatram najagresivnijom i najštetnijom religijom, ikada. Njegov kapacitet da inače dobre ljude, pretvara u ubilačke monstrume, prevazilazi kapacitete svih ostalih religija. Njegova sposobnost da one ionako sklone agresiji i čistom sadizmu, pretvara u vođe raznih pokreta, političkih krila i nazovi-država, neuporediv je sa ma kojom drugom religijom ili ideologijom. Nepromenljivost islama, ili bar nepromenljivost iole nabolje, bez presedana je u poslednja dva milenijuma trajanja monoteističkih religija. Svima onima koji će u već prepoznatljivom maniru zagalamiti, „A Krstaši?”, poručiću da se prisete, ako je ikako moguće, toga da ako već žele da potežu Krstaše kao argument, ne zaborave da pričaju o vremenu od pre 8, 9 ili 10 vekova, a da je islam podjednako brutalan danas, kao što je bio i tada, kao i par vekova pre i vekovima potom. Zapravo, bio je i ostao brutalan. Onima koji će da podviknu, „A spaljivanje veštica?”, preporučujem da se osvrnu na to koliko je veštica spaljeno u zapadnoj civilizaciji u poslednjih 300 ili 400 godina, u poređenju sa tim koliko žena je svakodnevno izloženo kamenovanju, bacanju kiseline u lice i odsecanju glave u današnjem islamskom svetu. Svima koji će kritički mahati kažiprstom, uz opasku „A zapadni imperijalizam i kolonijalizam?”, preporučujem da pokušaju da pojme kojim je to onda čudesnim metodama, islam uspeo da u svega stotinjak godina, od sredine VII do sredine VIII stoleća, dođe od par šatora u Arabijskoj pustinji, do Poatjea u današnjoj Francuskoj. Rekao bih da nije bilo baš širenjem mira i ljubavi. Ako im to nije dovoljno, neka razmisle o tome koliko miliona Afrikanaca je stradalo tokom islamskih osvajanja po istočnoj Africi i tokom formiranja pravaca trgovine robljem iz tih krajeva. Ako ni tada ne budu kadri da razumeju, neka makar ovlaš pogledaju rezultate islamskog osvajanja Indokine i zastanu bar na časak pred cifrom od oko 80 miliona brutalno istrebljenih hinduista u samo nekoliko godina. Ako im je to previše daleko i strano, neka samo pogledaju kako izgledaju prosečne ulične demonstracije islamista u Londonu, Parizu ili bilo gde drugde u zapadnom svetu, pa neka izdvoje poruke ljubavi iz poziva na ubilačko, brutalno uništenje zapadne civilizacije i zavođenje islamskih država na tom prostoru. Onima koji bi da ne prenagljujemo, jer „treba dati vremena” da se u islamu dogode promene koje će dovesti do civilizacijskog napretka, samo bih spomenuo da ne fali njima dodira sa civilizacijom i svesti o napretku nauke, tehnike i društava, već volje, želje i potrebe da bilo šta menjaju u ideološkom konstruktu koji je formiran uporedo sa religijskim. Od epohe Prosvetiteljstva je u Evropi i zapadnoj civilizaciji uopšte, prošlo već tri stoleća, a način razmišljanja u okviru islama, nije se pomerio ni za stopu dalje od razmišljanja iz prve polovine VII stoleća. Svi oni razlozi koji su u Evropi pre tih trista godina, doveli do suštinskog odvajanja crkve i države, ne postoje u islamu. Ne da još nisu nastali, nego za njih ne postoji nikakvo, a ne samo plodno tle. Dok je hrišćanstvo bilo bremenito kontradikcijama, koje je svako sa iole razuma mogao uvek i u svakoj prilici da iskoristi da bi osporio bilo kakvu vrednost, a kamoli snagu te religije, islam ne pati od takvih slabosti. Vrlo jednostavno pravilo, po kom novije objave imaju prednost nad starim, rešile su pitanje kontradiktornosti Kurana, a devijantno kopile te religije umotane u ideologiju, šerijat, obezbedilo je prelazak često jezivih, čudovišnih učenja iz muslimanske svete knjige, u državne zakone. Hrišćanstvo nikada nije uspelo, niti je moglo da mutira na taj način. Opterećeno nizom protivrečnosti i u samom temelju izjedeno „cherry picking” logikom, tokom Prosvetiteljstva se samo smrvilo i urušilo sa pijedestala univerzalne moralnosti, koji je pretendovalo da zauvek zadrži. Ne zaboravite da Biblija, odnosno Sveto Pismo, nikada i nigde nije postala državni zakon. Čak ni u Vatikanu. Jednostavno, nemoguće je koristiti tu knjigu na taj način, jer je puna kontradikcija. Kuran i šerijat, zakonopravila su za bar 500 miliona, od oko 1,6 milijarde današnjih muslimana. Još oko 500 miliona njih, živi u sredinama u kojima se šerijat selektivno primenjuje, gde je selektivnost na štetu žena, kao po pravilu. Najjednostavnije od svih pravila, ono po kom se svaka apostaza ili kršenje šerijatskih pravila, može kazniti smrću, idealni je „failsafe”, tj. bezbednosni sistem, koji gotovo bez greške sprečava da veliki broj ljudi zauvek okrene leđa toj ekstremnoj, imperijalističkoj i kolonijalističkoj idologiji i religiji, čija istorija je ispisana krvlju stotina miliona žrtava. Strahom upravljaju stotinama miliona ljudi. I zato nemojte, molim vas nemojte, u bilo kom trenutku da pokušavate da opravdavate bilo koji čin nasilja i zlostavljanja, tako inherentan islamu.

To naravno nijednog trenutka ne znači da su svi oni koji se izjašnjavaju kao muslimani, loši ljudi. Naprotiv. Ogromna većina onih koji se izjašnjavaju kao muslimani, umereni su, što je eufemizam kojim se objašnjava to da se oni zapravo ne drže verskih učenja sopstvene religije. Da bude savršeno jasno, izuzetno je dragoceno što postoje ti ljudi i što čine ogromnu većinu islamskog sveta. Ono što je loše je to što su previše tihi i što se previše lako povlače pred ekstremistima, kojih ima, zavisno od procena, tek 2-5% ukupne muslimanske populacije. Doduše, ako to prebacimo u apsolutne brojke, imamo i dalje posla sa 30-80 miliona fanatika, ali to nikako ne umanjuje potrebu da onih preostalih više od 1,5 milijardi muslimana podignu svoj glas. Za to postoji mnoštvo razloga.

Koliko god bio unikatno agresivan i čudovišan, islam ipak deli nešto značajno sa ostale dve velike monoteističke religije, hrišćanstvom i judaizmom. Tačka dodira tri religije koje okupljaju zvanično više od 3,8 milijarde ljudi je mizoginija. Jeziva, zapanjujuća i patološka mržnja prema ženama, ono je što na najbolesniji način spaja učenja tri najveće škole verovanja u savremenom svetu. Od starozavetnih poduka (Eva, prva žena, navela je Adama, prvog muškarca, na greh; devojka se morala udati za svog silovatelja; udovica bez dece se morala udati za svog devera, ako on to želi, bez da ona ima pravo izbora, itd.), preko onih iz osvita hrišćanstva (poduke Svetog Pavla o tome da žene imaju ćutati u crkvi, da se moraju pokoravati muževima i da ne mogu da se obrazuju bez muževljeve dozvole), pa sve do novijih hrišćanskih poruka ženama (srpski patrijarh Pavle je poručivao da žene moraju biti pokorne mužu i činiti mu ustupke, čak i ako je on loš čovek, jer je to „put ka bračnoj sreći i miru”) i načina na koji su žene tretirane u islamskom svetu danas (pokrivanje glave ili celog tela, dvostruko ili četvorostruko manja vrednost svedočenja na sudu u odnosu na muškarca, krivica žene za silovanje, brojne restrikcije u vezi sa školovanjem, putovanjem, lečenjem, itd.), proteže se ta krvava nit razumevanja sve tri religije o tome da je žena niže biće, koje je neophodno „postaviti na svoje mesto.”

Monolitnost bilo kog učenja, pa i tako snažno agresivnih i prečesto ubilačkih kakav je islam, nije ipak apsolutna. Pukotine u toj arabeski mentalnog i fizičkog nasilja, naziru se. Sasvim prirodno, glas počinju da podižu upravo one koji su najugroženije u čitavom „mindframe”-u islamske ideologije – žene. Kao svojevremeno starovekovni ili pak severnoamerički robovi, tako i žene u islamu, moraju da žive kao maloletna i maloumna bića, prepuštena milosti i nemilosti, volji i zlovolji svog vlasnika, koji je muškarac. Dok se ne udaju, vlast nad njima imaju otac, braća, stričevi. Kada se udaju, ta vlast prelazi na muža i njegovu porodicu. Žrtve šerijatskih pravila, postaju zabrađene, bezidentitetne prikaze, čiji vlasnici i gospodari odlučuju o tome mogu li se one lečiti, smeju li da uče, mogu li negde otputovati i mogu li makar otići do lekara. Deca su vlasništvo muža, njegova je prva i poslednja. U slučaju nasilja ili bilo kakvog spora, sve da sud i želi da sasluša ženu, njeno svedočenje je dva ili četiri puta manje vredno od svedočenja muškarca. Ako bude silovana, sva je prilika da će krivica, a potom i smrtna kazna, pasti na nju. Ako to ne želi, obavezna je da pronađe četiri svedoka, koji će potvrditi da je ona žrtva. U suprotnom, ona je, samim tim što je žena, izazivala muškarca i navela ga na blud. Muž ili muškarac koji joj je „staratelj”  je može tući, može je maltretirati, može je zlostavljati. Može je čak i ubiti. Ona je imovina i ništa više. Dakle, savršeni „failsafe” mehanizam, koji očuvava sistem kojim dominiraju mizogini muškarci. To naravno ne znači da će čak i u šerijatskim zemljama, svi muškarci biti mentalni i fizički zlostavljači svojih žena. Naprotiv. Empatija i iskrena ljudska ljubav nije nešto što je na bilo koji način isečeno iz psihe svih muslimanskih muškaraca. Problem je u tome što islam i šerijat daju mogućnost i puno zakonsko pravo svakom onom među muškarcima, da svojoj agresiji da oduška, kada god to želi i bezmalo, kako god to želi. Mnogi su čuli za Malalu Jusufzai, ali takvih Malala ima mnoštvo, širom islamskog sveta.

Uzmimo u obzir to da od tih 1,6 milijardi muslimana, otprilike polovinu čine žene. To je dakle 800 miliona žrtava ili potencijalnih žrtava nasilja koje počinje još u primarnoj porodici. To je i 800 miliona žena koje ipak žive u XXI stoleću i koje ipak, koliko god se to šerijat i islam sam po sebi, zaista trude, ne mogu biti baš uvek i zauvek izolovane od ostatka sveta i od svesti da nije svugde u svetu situacija sa ljudskim i rodnim pravima tako jeziva. Štaviše, nije ni svaka od danas šerijatskih zemalja, uvek bila leglo mizoginije i potpune zatucanosti. Iranke i Afganistanke se sećaju i boljih vremena, ili su bar mogle da čuju za njih. Pre par decenija, nisu živele u šerijatskom paklu, već su imale izvesnu emancipaciju, značajnu slobodu i puno pravo da se smatraju, ako ne sasvim ravnopravne muškarcima, zbog tradicionalne patrijarhalnosti, ono bar dovoljno slobodnim da odlučuju za sebe i odaberu svoj životni put.

Odjeci tih, prema ovome danas, zlatnih vremena, nisu uminuli. Naprotiv, sve su glasniji sa svakom novom generacijom. Paradoksalno, u tome im pomažu upravo sve brutalniji zagovornici šerijata i najstrože primene islamskih pravila. Pomažu im tako što u svom paničnom strahu od gubitka potpuno neprirodne i nečovečne kontrole, oni samo još više stežu okove oko svojih majki, sestara, ćerki, supruga, terajući ih da se opiru sve više. Monolitnost islama, iako daleko, daleko jača od one koju ima hrišćanstvo i daleko šira, sveobuhvatnija od one koju ima relativno maleni judaizam, postaje sve neodrživija. Promenu donose žene, baš kao što su promenu u robovlasničkom američkom društvu, donosili prebegli i sasvim emancipovani robovi sa juga. Žene podižu glas i ne mogu biti ignorisane.

Masih Alinedžad, iranska novinarka, pokrenula je 2014. onlajn kampanju „My Stealthy Freedom” u kojoj je pozvala žene Irana da odbace islamske marame, hidžabe i obavezno pokrivanje glave, javno i hrabro. Njena ideja se izuzetno brzo primila i zapalila društvene mreže. Stotine i hiljade žena svih generacija se, uprkos jasnoj zakonskoj zabrani i pretnji zatvorom ili bičevanjem, odlučilo da prkosno oslobodi svoje kose i pokaže da nema čega da se stidi. Fejsbuk stranica ima preko milion sviđanja i važno je ostrvo slobode, koje pokazuje da čak ni verska policija i konzervativne iranske mule na vlasti, ne mogu sasvim ugušiti želju za slobodom. Nepotrebno je i reći da Alinedžad živi u izbeglištvu, u Engleskoj. Takođe, ništa manje važno, kampanji se pridružio i veliki broj muškaraca, koji su se slikali zajedno sa svojim suprugama, u činu podrške i prkosa.

Iran je ipak pravo ostrvo slobode i ljudskih prava, u poređenju sa Saudijskom Arabijom, jednim od najgorih mesta na čitavoj planeti na kom možete biti žena. Najkonzervativnija forma šerijata, bukvalno je žene ove zemlje pretvorila u stvari, predmete, imovinu. Žene Saudijske Arabije moraju prekriti čitavo telo, a jedno, ili izuzetno oba oka, mogu prikazati samo u „slučaju preke potrebe”. Osim takvog načina sakrivanja lica, nikabom, očekuje se da nose abaju, široku, nalik na haljinu odeždu, koja savršeno sakriva bilo kakva fizička svojstva ili, daleko bilo, konture tela žene sakrivene ispod nje. Očekuje se da nosi i maramu koja je toliko debela da u potpunosti sakriva bilo kakvu konturu lica. Zabranjena je odeća svetlih boja i odeća koja na sebi ima bilo šta, bilo kakav ukras koji može „privući pažnju muškarca”. Dakle, od žene se očekuje da nema identitet, da je u javnosti potpuno identična svim ostalim ženama i da nikako, svojim izgledom, ne „provocira” muškarce. Ona mora biti nevidljiva. Bitno je i da je odevena u crnu odeću, što je donekle i simbolično, jer tako, rekao bih, na najbolji način pokazuje da je simbol žalosti i tužna slika statusa žena Saudijskoj Arabiji i uopšte u šerijatom obojenom islamskom svetu. Uz to, žene u Saudijskoj Arabiji imaju bezbrojna ograničenja po pitanju obrazovanja, lečenja, nasleđivanja (imaju manja nasledna prava od muškaraca) i starateljstva nad decom (muškarac dobija starateljstvo nad decom). Žena ne može da radi ili otvori račun u banci, bez eksplicitne saglasnosti muškog „staratelja”. Ne može čak ni da ode do obližnje prodavnice, bez svog muškog pratioca. Muškarac i žena koji nisu rođaci, ne smeju čak ni stajati jedno blizu drugog na ulici ili na bilo kom javnom mestu. Ženama se uobičajeno niko ne obraća po imenu, već ih samo zovu „majka”, „sestra”, „žena”. Nemaju pravo na identitet i na posebnost. Nije i dalje retkost da se devojčice daju starcima za žene, da očevi završavaju poslovne odnose sa partnerima tako što trguju svojim ćerkama i tako što se ponašaju prema njima kao prema imovini koju je potrebno plasirati na tržište. Ne treba zaboraviti i to da u šerijatu i dalje postoji kategorija roba i jasno definisano pravo muškarca da drži seksualne robinje. Ženu, dakle, definiše isključivo muškarac čije je suštinsko vlasništvo. Anahroni, nakaradni način razmišljanja, koji nije odmakao ni pedalj dalje od VII stoleća, važi tako i dalje, u svom punom nasilnom, morbidnom zamahu.

Naravno, ne postoji apsolutna stega, koja može trajati doveka. Pukotine, koje su sve češće diljem islamskog sveta, zahvataju i saudijsku, strogo šerijatsku, konzervativnu, mizoginu i nasilnu patrijarhalnu (ne)kulturu i mesto žene u njoj. Vlasti se promenama opiru, ili daju minimalne ustupke, koji ne umanjuju poniženje, ali pokazuju tendenciju menjanja, koje će pre ili kasnije eruptirati u sveukupni bunt žena. Tek 2015., recimo, žene su u Saudijskoj Arabiji, dobile izuzetno ograničeno pravo učešća u političkom životu. Dopušteno im je da biraju i budu birane u organe lokalne vlasti, ali ne smeju da sede zajedno sa muškarcima na sednicama, ako budu izabrane. Mogu samo da se uključe u sednicu, telekonferensingom. Ali i dalje nemaju pravo da voze. Ne, zaista je tako. Ako ih uhvate iza volana, mogu lako dobiti kaznu zatvora od nekoliko meseci. Optužba je, nećete verovati – terorizam. Da, žena iza volana se smatra teroristom u Saudijskoj Arabiji. Doduše, isto je i u slučaju ateista, a kazna je još gora, često takva da će dovesti do smrti u zatvoru ili od učestalog bičevanja. U Saudijskoj Arabiji se smrtna kazna sprovodi i dalje javnim odsecanjem glave, sabljom, na sred ulice ili na nekom od gradskih trgova. Jedina razlika u odnosu na VII stoleće je u tome što to sada snimaju kamere mobilnih telefona i što se dželat doveze i odveze automobilom. I broj takvih kazni raste, jer raste i strah konzervativnih zlostavljača od mogućih promena. Nesposobni i nevoljni da menjaju sebe i zli, čudovišni zakonik ranog srednjevekovnog pustinjskog plemenskog vođe, oni samo pojačavaju stege. Iza svega toga, krije se – strah. Znate, kako je rekao moj dragi prijatelj Bob Živković, a šta ako se mrak u stvari boji nas? Šta ako je sve to samo dvorac načinjen od hartije, koji će se srušiti pred najobičnijim dahom, a ne vetrom? Oni se plaše. Plaše se promene i to one koja će učiniti da više nisu ničim zasluženi gospodari života žena oko sebe. Strah ih tera da pribegavaju jedinom rešenju koje poznaju – još većem nasilju.

Moram napisati i sledeće – Osim što moraju pobediti tu dominantnu, mušku i patrijarhalnu hijerarhiju, još je važnije da žene moraju pobediti strah u svim onim ženama, koje su nakon godina i decenija indoktrinacije, postale još glasnije zagovornice mentalnog i fizičkog ropstva, od svojih sopstvenih tamničara. Taj svojevrsni stokholmski sindrom, u kom su se žrtve šerijata sasvim srodile sa svojim zatvorom i smatraju ga nečim dobrim, korisnim i neophodnim, jezivo je zlo. Svesna i odrasla ljudska bića, koja podležu ideologiji i religiji, koja ih uči da su niža bića, manje vredne od muškaraca, najveće su i žrtve i čuvari takvog nakaradnog poretka. Onda kada rob postane svestan svog ropstva i svog zla istog, tada postaje zagovornik slobode i borac za istu. Zato ženama, žrtvama šerijata i islama, borba nije laka. Ne samo što moraju da se bore protiv sistema koji se samo još više zatvarao i blokirao u poslednjih 14 vekova, već moraju da se bore i za slobodu umova svojih sapatnica, čiji umovi su u toj meri silovani, da su uverene da je ta iluzija života koji žive, zapravo mnogo bolja od stvarnosti, slobode i prava na izbor. Za svakog muža, oca, brata, sina, kog se bora da nateraju da počne da ih posmatra kao ravnopravna ljudska bića, žene koje žele da se otrgnu iz ralja šerijata, moraju da se bore i sa po jednom ženom čija filozofija „umotana sam, jer je i bombona čista i lepa samo dok se ne razmota” koči ono što bi morala biti zajednička borba. Uz to, moraju da se bore i sa strahom žena koje bi možda i rekle nešto, ali se plaše da će muževi, očevi ili braća saznati i sasvim legalno, šerijatski, polomiti ih od batina.

Žene iz šerijatskog pakla Saudijske Arabije moraju pobediti i globalnu politiku, koja zarad ekonomskih interesa, nafte i uticaja, na globalnom planu ćuti i toleriše sistematsko unižavanje ljudskih prava čitave jedne polovine stanovništva ove zemlje. Petrodolari i ono što se kolokvijalno naziva „dobrim vezama”, doveli su do toga da krajem 2015., Saudijska Arabija dođe na čelo Saveta UN za ljudska prava, iako je te godine, ova zemlja izvršila više smrtnih kazni od ISIS-a, a sve zbog „verskih zločina”. Da, živimo u vremenima sveopšte hipokrizije u visokoj politici, ali ne smemo odustati, zbog onih žena koje nemaju privilegiju da odustanu.

Ovo je, dakle, pitanje koje je čak značajno iznad rada i dela žena poput Ajan Hirsi Ali, možda i najpoznatije žene, kritičarke islama. Ne, Ajan Hirsi Ali i neke druge otvorene kritičarke islama, oslobodile su se te religije i napustile zauvek stege islamskog sveta. Njihova kritika je dragocena i važna u pomaganju spoljnom, pre svega zapadnom svetu da razume svo zlo islama i šerijata, ali na unutrašnjem planu, borbu vode žene koje i dalje žive pod stegom šerijata. Ovo je zato pitanje žena koje i dalje žive u okvirima religije umotane u ideologiju i obrnuto, i u okvirima tog agresivnog, ponižavajućeg, mučnog sistema, pokušavaju da se izbore za sopstveno i za dostojanstvo ostalih žena. Ovo pitanje je čak iznad i mog ličnog prezira prema većini verskih učenja. Nemam nameru, kao što je nikada nisam ni imao, da bilo kome branim da veruje ili određujem u šta mora ili sme verovati. Ovo je pitanje osvojene slobode izbora, a ne nečije slobode da drugome ponovo nametne tuđe izbore.

Na kraju ću samo napisati da iskreno i duboko verujem da će one uspeti. Žene je priroda načinila po mnogo čemu jačim i izdržljivijim od nas muškaraca. Zato sam uveren da će vremenom uspeti da se izbore za svoje mesto, uprkos lavini nasilja koje su izdržale i koje ih još čeka. Na nama muškarcima, kao i na ženama iz čitavog slobodnog sveta je da im pomognemo, najbolje što možemo. Ne smemo ni ćutati, a svakako ne smemo odobravati nasilje, mentalno i fizičko, besmislicama o „tradiciji” i „drugačijoj kulturi”. Delimo zajedničku biologiju i ništa u svetu zakona prirode nas ne razdvaja. Zato ne smemo dopustiti ni ideologijama i religijama da nas dele po linijama koje u prirodi ne postoje. Svi smo ljudi, svi zaslužujemo ista, jednaka prava. Izborimo se za poštovanje tih prava, zbog sebe i sebi bližnjih, ali i zbog podrške onima kojima je teško da se sami bore.

———-

Izvori:

http://www.nytimes.com/2016/10/29/world/middleeast/saudi-arabia-women.html?_r=1

https://en.wikipedia.org/wiki/Sharia#Women

http://www.huffingtonpost.com/2014/05/12/iran-women-hijab-masih-alinejad_n_5309861.html

https://www.theguardian.com/world/2015/feb/24/iranian-woman-wins-rights-award-hijab-campaign