Uskrs je paganska, mnogobožačka svetkovina. Ali čekaj, ako Uskrs nije u stvari vezan za Isusa, o čemu se zapravo radi?
Danas, sekularna i sekularistička kultura, pre svega zapadne civilizacije, proslavlja prolećnu ravnodnevicu, dok verska, hrišćanska kultura naše civilizacije, proslavlja uskrsnuće, odnosno ustajanje iz mrtvih. Međutim, valja reći to da je rano hrišćanstvo bilo poprilično pragmatično, pa je prihvatalo i donekle prilagođavalo sebi brojne drevne paganske svetkovine i običaje, od kojih je deo postao vezan za Božić, a deo za Uskrs. Opšta simbolična priča o smrti sina (uglavnom simbolizovanog Suncem) na krstu (simbolični Južni krst, jedno od sazvežđa) i o njegovom uskrsnuću i pobedi nad silama mraka, bila je već izuzetno rabljena o poprilično izlizana još u antičkom dobu. Još od tada, postoji mnoštvo paralela i mnoštvo uskrsnutih spasilaca naroda i čitavog čovečanstva. Hrišćanstvo je tako samo uskočilo u vagon veselog voza, punog priča naslonjenih na jedan te isti mit.
Sumerska boginja Inana (Inanna), poznatija kao Ištar (Ishtar) kod Akađana, Asiraca i Vavilonaca, tj. Mesopotamaca, bila je boginja plodnosti, ljubavi, rata, seksa i snage. Kasnije ju je nasledila severozapadna semitska aramejska boginja Astarta i jermenska boginja Astgik (Astghik). Ištarin kult se održao od oko 3500. godine p.n.e. pa sve do V stoleća n.e. i uticao je snažno ne samo na kultove u Rimskoj Republici i Rimskom Carstvu, već i na ranu hrišćansku zajednicu.
Prema jednoj od legendi o njoj, obešena je naga na drvenom stubu, da bi kasnije uskrsnula i vratila se iz podzemnog sveta. Zvuči poznato, zar ne?
Još stariji mit o uskrsnuću je onaj vezan za staroegipatsko božanstvo, Horusa. Horus je bio jedno od najznačajnijih staroegipatskih božanstava. Poštovan je zasigurno još od preistorijskog Egipta, pa sve do Ptolomejskog Kraljevstva i Rimskog Egipta. Istorija pamti mnoštvo oblika koje je Horus uzimao u mitovima tokom milenijuma poštovanja, a za egiptologe, sve te modifikacije jednog božanstva, postala su zasebna niža božanstva egipatskog panteona. Većina njih će se pride složiti da su u pitanju nejverovatnije različita poimanja istog višeslojnog božanstva, kod kog su određene osobine ili sinkretičke veze prenaglašene, dopunjujući se međusobno kod raznih božanskih modifikacija, a u skladu sa tim kako su Stari Egipćani videli različita lica stvarnosti. Najčešće je predstavljan kao soko, ili kao čovek sa glavom sokola.
Rođen 25. decembra (gle čuda!), Horus i njegovo oštećeno oko, postali su rani simbol života i ponovnog rođenja, tj. uskrsnuća.
Tu je i Mitra (Mithras), zaratustrijansko anđeosko božanstvo (yazata) okupljanja i zakletve. Osim što je bio božanstvo ugovora i dogovora, tj. okupljanja, Mitra je bio i sudija, svevideći i neobmanljivi čuvar istine, kao i zaštitnik domaće stoke, žetve i svih voda. Mitra je postao tako popularno božanstvo, da su Rimljani poštovanje ovog božanstva obogatili sopstvenim misterijama, odnosno obredima, koji se ne mogu sresti u izvornim, zaratustrijanskim običajima.
Elem, Mitra je prema mitu, rođen na dan Božića (vidi, vidi!), a njegovi sledbenici su slavili prolećnu ravnodnevicu. Sve do IV stoleća, Nepobedivo Sunce (Sol Invictus), usko povezano sa Mitrom, bilo je božanstvo koje je postalo središte verovatno najvećeg rimskog mnogobožačkog kulta, sa kojim se hrišćanstvo moralo izboriti. Čak je i Konstantin Veliki, kome mnogi pripisuju to da je bio prvi hrišćanski rimski imperator (premda to po svoj prilici nije bio), dugo nakon čuvenog Milanskog edikta i oslobađanja hrišćanstva izvesnog potčinjenog i ilegalnog statusa u Carstvu, bio iskreni poštovalac Nepobedivog Sunca. Njegovi spomenici i trijumfi su bili posvećeni ovom božanstvu, mnogo pre nego hrišćanskom bogu, a osobine svetkovina posvećenih Suncu, po njegovom nalogu su ubačene u hrišćanske svetkovina. Zato je u velikoj meri i jasno to zbog čega rani hrišćani nisu odlučili da se protiv kulta Nepobedivog Sunca bore toliko agresivnim zabranama, koliko amalgamiranjem ovog kulta u hrišćanstvo.
Dionis (Διόνυσος , Dionysus), starogrčki bog berbe grožđa, pravljenja vina i vina kao napitka, ritualnog ludila, plodnosti, pozorišta i verskog zanosa, odnosno ekstaze, bio je jedno od ključnih božanstava starogrčkog panteona, koje je bilo blisko ljudima i njihovim porivima i potrebama. Poštovan je po svoj prilici još od oko 1500. godine p.n.e. Često je opisivan kao „bog dolaska” i „bog stranog”, a vremenom je postao jedan (premda poslednji) od dvanaest bogova sa Olimpa. Jedini je među njima kom je majka bila obična smrtnica.
Jedan od mitova o Dionisu opisuje i njegovo uskrsnuće, koje je obavila njegova božanska baka. On je potom i svoju majku, Semelu, vratio iz mrtvih. Simbolisan je falusnim oblicima i rogovima bika, moćne životinje, jednog od starogrčkih simbola plodnosti i seksualne snage. Dionisovo uskrsnuće ga je učinilo i božanstvom povratka iz mrtvih, tj. uskrsnuća.
Ironijom sudbine, kult Kibele (Matar Kubileya/Kubeleya, Kuvava, Κυβέλη, Κυβήβη, Κύβελις, Cybele), anadolske božanske majke, cvetao je na današnjem Vatikanskom brdu. Njen kult je verovatno nastao u drvenoj Frigiji, kao državno božanstvo, a preuzeli su ga i prilagodili grčki kolonisti u Maloj Aziji i potom preneli u samu Grčku i dalje zapadne kolonije, negde u VI stoleću p.n.e. Delimično je asimilovana sa drugim velikim boginjama – Gajom, Reom, Demetrom. U Grčkoj je povezana sa planinama, zidinama gradova, plodnošću prirode i divljim životinjama, posebno lavovima.
U Rimu je postala Magna Mater, odnosno „Velika Majka” i posebnu ulogu u panteonu je dobila u vreme ratova sa Kartaginom. Dodali su joj svojstva trojanske boginje, koja je samim tim postala drevna boginja rimskih trojanskih predaka. Sa uspostavljanjem rimske hegemonije u Sredozemlju, kult Kibele se proširio kroz celo Carstvo.
Kibelim ljubavnik Atis ( Ἄττις, Ἄττης, Attis), bio je takođe frigijsko božanstvo, bog vegetacije, a njegovo samounakažavanje, odnosno samokastracija, smrt i uskrsnuće, postali su simbol plodova zemlje, koji umiru u zimu i ponovno se rađaju u proleće. Atisa je, prema mitu, rodila devica (eto i tog čuda), a njegova smrt i uskrsnuće su deo godišnjih ciklusa. Prolećni festival posvećen njemu počinje danom krvi, na Crni Petak, a svoj vrhunac dostiže tri dana kasnije, proslavom njegovog uskrsnuća. U ranim danima hrišćanstva, zabeležen je nasilni, brutalni sukob na Vatikanskom brdu, između poštovalaca Isusa i mnogobožaca, zbog prepirke oko toga čiji je bog jedini pravi (zanimljivo, taj sukob se ponavlja kroz većinu religija, sve do danas), a koji je samo bedna kopija. Ono što takođe valja primetiti je i to da u antičkom svetu, gde god je bilo narodnih mitova o uskrsnućima i bogovima vraćenim iz smrti, hrišćanstvo je nailazilo na mnoštvo preobraćenika, koji su prelazili u hrišćansku veru. Tako se vremenom hrišćanstvo prilagodilo mnogobožačkom festivalu proleća. I premda ne postoji proslava Uskrsa u Novom Zavetu, rani crkveni oci su podsticali ovo slavlje, a i danas, veliki broj crkava nudi „jutarnje službe” ili „jutrenja” na Uskrs, što je očigledna paganska, mnogobožačka proslava novog solarnog ciklusa. Datum Uskrsa nije fiksan, već njime upravljaju Mesečeve mene. Teško da nešto može biti paganskije od toga.
Sve ono zabavno vezano za Uskrs, zapravo je mnogobožačko. Zečevi su ostatak paganskih festivala Eostre (Ēostre, Ostara, Ôstara), velike severnjačke boginje, čiji su simbol bili zec ili kunić. Čak i čest zapadnjački naziv za Uskrs, potiče iz njenog imena, za koje se veruje da je označavalo istok, mesto rađanja Sunca. Postoje i oni koji osporavaju njen kult, jer za njega nema mnogo dokaza, ali ako znamo kako prilježno su hrišćani u nekoliko epoha uništavali sve mnogobožačko, to možda i ne mora da previše čudi.
Razmena ofarbanih jaja je drevni, daleko prehrišćanski običaj, koji je postojao i i dalje postoji u čitavom nizu kultura. Ukršteni hlepčići, uobičajeni u delu zapadne civilizacije, potiču takođe iz davnina. U Starom Zavetu, spominju se Izraelićani koji peku slatke hlepčiće idolu kog su načinili, dok verske vođe pokušavaju da ih spreče u tome. I rani hrišćanski kler je pokušavao da zaustavi pečenje „svetih” kolača na Uskrs. Na kraju, kada su se suočili sa nepokolebljivošću žena koje nisu odustajale od pečenja kolača, naprosto su odustali i uključili ih u obrede, kao deo posvećenja. Danas su, na ovaj ili onaj način, posebno deo Božića, a kod Srba i slavskih običaja, koji su posebna priča.
Uskrs je tako, jedan sasvim mnogobožački, paganski festival, koji se proslavlja čestitanjima, poklonima i sve češće, prilagođenim, prigodnim uskršnjim proizvodima, zato što je tako naprosto zabavno i zato što se drevna simbolika ipak čuva. Danas se sve više i sve češće, domaćice takmiče u tome na koje će sve inovativne načine, a ne samo varzilom i lukovinom, farbati jaja i na koji način će, korpicama, travom, igračlama zečeva i pilića ili čokoladnim figuricama, ukrasiti svoj uskršnji sto.
More ljudi, širom hriščanskog sveta, tucaće se dekupaž, šljokičastim i na druge načine zašarenjenim jajima, deca će odgrizati čokoladne glave božanskih zeka, žuriće se na „jutrenja”, po kući će se ostavljati mali pufnasti pilići i korpice sa veštačkom travom i jajima, dok će se za bogatom, mesom prošaranom trpezom slaviti kraj velikog posta.
Za hrišćane, Uskrs ostaje proslava uskrsnuća (kod nas se sve više ustaljuje arhaizam „vaskrs”, čak i na javnom servisu, koji bi trebalo da neguje pravopisno ispravan srpski jezik) Isusa, poznatog i kao Hristos, na treći dan nakon razapinjanja na krstu. Većina će zanemariti to da se čak ni Jevanđelja ne slažu oko načina na koji je Isus nosio krst do Golgote, oko toga šta je na krstu pisalo, oko toga ko je razapet pored njega (Rimljani nikada nisu razapinjali na krstu lopove), oko toga šta je Isus pio (vino, sirće) i da li je uopšte pio, da li je neki centurion prisustvovao i komentarisao raspeće, da li je nekoliko Isusu bliskih žena bilo blizu krsta ili stajalo podalje, šta je Isus poslednje izgovorio i da li je bilo zemljotresa nakon njegove zemaljske smrti.
To je i razumljivo, ako znamo da su četiri izabrana Jevanđelja, posledica traganja za najpribližnijim pričama, između oko četrdesetak kandidata za svete hrišćanske spise IV stoleća.
Da i ne počinjem o nesaglasnostima o tome ko je našao Isusov grob, šta je u njemu bilo i ko je i da li je o tome obavestio apostole.
OK, istine radi, bolje ne počinjati ni o tome da li je Isus uopšte postojao, jer za to nema objektivnih dokaza, odnosno spisa istoričara savremenika, a apokrifni spisi su podjednako relevantni, kao i kremansko „proročanstvo”. Ukratko, spisi o Isusu su nastali decenijama nakon događaja opisanih u Jevanđeljima, a nemoguće je da nijedan istoričar Rimskog Carstva ne bi zabeležio čudesno vaskrsnuće božjeg sina. Na isti način su i kremanska „proročanstva” nastala decenijama nakon što su Tarabići navodno prorekli budućnost. Uvek je bilo i uvek će biti zgodno sa distance od par decenija, događaje povezivati unazad sa navodnim proročanstvima. Ali hej, zato je u pitanju ipak religija, tj. verovanje, a ne potraga za dokazima.
U svakom slučaju, priča o uskrsnuću je središnje mesto, srž i suština hrišćanstva. Uskrs je najstariji i najvažniji crkveni praznik, a njegov značaj nije doveden u pitanje u hrišćanskom svetu, nijednom u dve hiljade godina ove religije. Sam apostol Pavle, prema Jevanđeljima, rekao je da bez Isusovog uskrsnuća, cela vera Isusovih sledbenika nema nikakvog smisla (Prva poslanica Korinćanima, 15:17 – A ako Hristos ne usta, uzalud vera vaša: još ste u gresima svojim.). Otuda i potreba za grčevitim držanjem za običaj i verovanje, jer zašto bi se vernik odrekao temelja same vere. A i proslave su zabavne, na kraju krajeva. Uz to, da se lepota proslave začini (ako vam već puna trpeza nakon posta nije dovoljna), tu je i obećanje večnog života, kroz Isusovo uskrsnuće (Rimljanima poslanica, 6:4 – Tako se s njim pogrebosmo krštenjem u smrt da kao što usta Hristos iz mrtvih slavom očinom, tako i mi u novom životu da hodimo. ).
Uz sva saznanja o korenima Uskrsa i o tome da je danas postao na mnogo načina, unutar i izvan crkava, komercijalizovan, da li hrišćani moraju da se premišljaju oko proslave i šta je sa onima koji baš i nemaju posebna verska osećanja?
Sve se to, na kraju krajeva, svodi na lični osećaj (kod nevernika i većine „imaneštovaca”) i na osećaj izvesne savesti (kod posvećenih vernika). Nema ničeg suštinski lošeg ili zlog u tome što će se bilo ko, pa i deca, igrati farbanja jaja, posebno onda kada je to deo šireg kulturnog obrasca, praćenog i čitavom ikonografijom deci posvećenog praznika (redovna pojava na Zapadu). U svetu čokoladnih zeka i jaja, prosto je nečovečno svojoj deci uskratiti bivanje delom sezone praznika. Sam običaj, koji korene vuče iz milenijuma iza nas i nekoliko civilizacijskih krugova dalje od današnje zapadne civilizacije, bezopasan je, sve dok nije praćen indoktrinirajućim mantrama i često zastrašujućim pričama o grehu, kazni, pokajanju, žrtvi i potčinjavanju. Taj, izvorno hrišćanski narativ patnje i bola, danas je sve ređi na Zapadu, a sve hipertrofiraniji u Srbiji. A bez toga se može, vrlo lako, posebno onda kada znamo da najveći broj nazovi-vernika u Srbiji, od običaja znaju samo par površnih stvari, kojih se svejedno drže samo onoliko koliko žele, a da im ne smeta.
Sve ostaje, na kraju balade, u rukama roditelja.
Deci mogu Uskrs predstaviti kao praznik zabave i slatkiša, ili ga mogu zamračiti pričama o mučenju, patnji, krvi, nasilju i nekakvom primarnom grehu, preuzimanju naših grehova i potrebi da budemo skrušeni.
Budimo iskreni – Priča o Uskrsu je samo još jednom prepričani i „gluvim telefonima” i pragmatizmom dopunjeni antički mit. Na vašoj je savesti da li ćete njime lagati i sebe i svoju decu.
Lično mislim da je prvi pristup mnogo bolji, ne samo u čovečnom smislu, već i u pedagoškom. Ostavite deci priliku da pitaju ono što ih zanima i recite im istinu o pitanjima koja postavljaju. Ako držite snažno do vaše vere, onda verujte da će deca sama poželeti da i oni nastave putem tradicije koju vi baštinite. Ako ne držite toliko čvrsto do vere, onda ćete mirne savesti deci objasniti istorijski kontekst, prošlost i zaostavštinu Uskrsa i uskršnjih obreda. Ako niste vernici, a u sredini u kojoj živite, postoji osavremenjena kultura deci okrenutih praznika, ne uskraćujte deci zabavu sa čokoladnim zekama i jajima i pustite ih da se igraju ukrašavanja kuvanih jaja. Kako budu odrastala, biće vam zahvalna što ih niste odvajali od šireg civilizacijskog konteksta sredine u kojoj živite, a ako imate iskren odnos sa njima, lako ćete im objasniti racionalno sve nedoumice koje mogu imati oko ovog tradicionalnog praznika.
Ovako ili onako, bili vernici, „imaneštovci”, ateisti ili tvrdi antiteisti, provedite lepo dane produženog vikenda, uživajući u njima najbolje što umete, uz osmehe, radost i one najmilije.
Poneka misao 