Saveznici o kojima malo znamo

Essad_Pasha_Toptani
Istorija Balkana, posebno u poslednjih stotinjak godina, uglavnom je obeležena mržnjama, podelama, ratovima, zločinima, osvetama.

Gotovo da nema naroda ili države, koji u nekom periodu nije bio u ratu sa svojim susedima. Vremenom, kod mnoghih je nastala slika o vekovnim, čak svevremenim mržnjama i neprijateljstvima, o iskonskim neslaganjima i nerešivim međusobnim problemima.

Zaboravljena je ili naprosto skrajnuta, čitava istorija raznih zajedništava i savezništava, koja sežu daleko u prošlost, ali, kao povremeni bljeskovi, obasjavaju i noviju istoriju.

Jedan od najvećih tinjajućih i povremeno buktećih sukoba u poslednjih najmanje sto godina, onaj je između Srba i Albanaca. Nije mali broj onih koji bi spremno rekli da između dva naroda postoji samo i jedino mržnja.

Ipak, to nije neophodno tako.

Ne vraćajući se u dalju prošlost, onu pre XVII stoleća i intenzivnije islamizacije Albanaca, osvrnuću se na jednu ličnost iz Albanije, iz novije istorije, koja je bila, po svojim delima, saveznik Srba i Srbije i to na posletku i glavom platila.

Ovo je priča o Esad-paši Toptaniju.

Esad-paša Toptani (Esat Pashë Toptani, oko 1863 – 13. VI 1920) je poticao iz bogate zemljoposedničke porodice, poreklom iz Kroje, koja je 1816. godine preuzela kontrolu nad Tiranom i tu imala brojne posede, uključujući i zemljište na kojem se danas nalazi Parlament Albanije. Porodica Toptani se obogatila u vreme reforme zemljoposedništva u Turskoj, kada su vlasnici čitluka mnogo slobodnije, da ne kažem ekonomski ispravnije i pravednije, mogli da upravljaju svojim imanjima.

Početkom XX stoleća, bio je komandant žandarmerije u Janjini, a zatim u Skadru, kao i poslanik u parlamentu Osmanskog carstva. Bio je i komandant lične garde sultana Abdula Hamida II u periodu pre mladoturske revolucije. Tokom službovanja u Skadru, bavio se davanjem koncesija italijanskim preduzećima za eksploataciju drveta iz okolnih šuma.

Postao je simpatizer Mladoturaka posle ubistva njegovog brata Gani-bega Toptanija koje su izvršile snage lojalne sultanu Abdulu Hamidu II. Prema izvorima, koji su moguće i deo urbane legende, ubistvo Gani-bega Toptanija je izvršio sin velikog vezira po naredbi samog sultana Abdula Hamida II, kojeg je, opet navodno, Gani-beg uvredio, nakon što mu je dugo bio miljenik. Priča se i da je Gani-begov sluga osvetio njegovu smrt, ubivši ubicu svog gospodara usred dana na Galata mostu u Istanbulu. Po jednoj verziji, čak je sam Esad-paša ubio vezirovog sina, ali je to malo verovatno, jer je ceo događaj navodno izazvao prezir javnosti prema Esad-paši jer je dopustio da sluga osveti njegovog rođenog brata.

Nakon Mladoturske revolucije 1908. godine bio je poslanik u skupštini Osmanskog carstva kao predstavnik izborne jedinice Drač, a 1909. godine je kao ovlašćeno lice, predao sultanu Abdul Hamidu II ukaz o njegovom svrgavanju.

Tokom Balkanskih ratova komandovao je, posle misteriozne pogibije generala Hasana Rize u zasedi u Skadru, 18. januara 1913. godine, vojskom Osmanskog carstva prilikom opsade Skadra, kada je sedam meseci, tj. do 23. aprila 1913. godine odolevao napadima vojske Kraljevine Crne Gore. Prema nekim tvrdnjama, sam Esad-paša je organizovao ubistvo Hasana Rize. Nakon dugotrajne opsade, predao je Skadar. Uprkos strahu da će se Crnogorci brutalno osvetiti Albancima, zarobljenom Esad-paši i njegovim saborcima je dozvoljeno da, prilikom povlačenja iz Skadra, zadrže lično naoružanje. Pesnik Aleksa Šantić je inspirisan predajom Skadra vojsci Kraljevine Crne Gore napisao pesmu pod nazivom „Esad Paši“.

Balkanski ratovi nisu doneli ono što je Srbija, kao jedna od glavnih učesnica želela. Osim produbljivanja sukoba sa Bugarskom, za koji neki istoričari, mislim sa pravom, tvrde da je jedna od većih političkih grešaka obnovljene srpske države, Srbija je na kratko, na nekih pola godine, stekla izlaz na more, duž 50-tak kilometara obale današnje Albanije. To nije bilo po volji pre svega Austrougarskih vlasti, a pošto druge velike sile nisu želele da zaštite želju i interes Srbije da izađe na more, u haosu sve bržeg raspada Osmanskog Carstva i geostrateškog kalkulisanja probuđenim nacionalnim interesima i težnjama naroda Balkana, nastala je Albanija.

29. jula 1913., prema odredbama Londonskog ugovora, nastala je Kneževina Albanija, čiji prvi knez je bio Vilhelm od Vida (Wilhelm zu Wied, tj. Wilhelm Friedrich Heinrich), nemački plemić srednjeg ranga. Balkanske saveznice, pre svih Srbija i Crna Gora, morale su tako početkom avgusta da se nevoljno povuku sa osvojenih teritorija, a srpski san o izlasku na more, nestao je. Treba dodati i nešto što danas možda izgleda kao kuriozitet. Naime, kada je srpska vojska ušla u Drač, dočekana je slavljenički, kao oslobodilačka, a tih kratkih pola godine srpskog upravljanja primorjem, pamte se kao period prosperiteta i mira u toj regiji, za razliku od dešavanja na, takođe od Turaka osvojenom Kosovu.

Tek, pošto vlast novostvorene Kneževine Albanije još uvek nije bila u potpunosti konstitutisana, kontrolu nad teritorijom Kneževine Albanije su imale dve osobe. Najveći deo Albanije je kontrolisao Esad-paša Toptani, koji je pod komandom imao hiljade naoružanih žandarma i iskusnih vojnika sa kojima se povukao posle predaje Skadra. Druga ličnost po uticaju je bio Ismailj Ćemali (Ismail Qemal Bej Vlora), koji je bio mnogo više političar, nego vojnik. On je bio na čelu privremene vlade koja je 28. novembra 1912. godine i proglasila nezavisnost Albanije, pod patronatom Austro-Ugarske. Pragmatični političar, jedan od zakasnelih romantičara sa maksimalističkim težnjama, resor odbrane je poverio Isi Boljetincu (Isa Boletini, odnosno Isa Šalja), rođenom u Kosovskoj Mitrovici, jednom od predvodnika oko 20000 kosovskih kačaka, koji su tokom Prvog balkanskog rata prebegli u Albaniju.

Ismailj Ćemali je imao punu podršku Austro-Ugarske, koja se uveliko spremala za rat sa Srbijom, kada je dopustio, premda ne javno, da Kačaci upadnu u Kraljevinu Srbiju na području Ljume, Đakovice, Prizrena, Debra, Kičeva, Struge i Ohrida, gde su im logističku pomoć pružali pripadnici makedonske revolucionarne organizacije VMRO, koja je par decenija kasnije, zajedno sa Ustašama, organizovala ubistvo kralja Aleksandra u Marseju.

Ne ulazeći u sve razloge ovih akcija, od kojih mnogi leže u nerešenim nacionalnim i državnim pitanjima većine balkanskih naroda i država, gde niko nije dobio sve ono što je želeo i gde su Austrougraske vlasti vešto manipulisale obećanjima i nadanjima što dela Albanaca, što Bugara, spomenuću da se ovakvoj politici Ismailja Ćemalija, Esad-paša suprotstavio.

Esad-paša je verovao takođe u potrebu za albanskom državom, kao i u pravo Albanaca da svoje nacionalne potrebe zadovolje postojanjem nezavisne države. Ali, verovao je i u šire interese balkanskih naroda, koje je video kao saveznike protiv upravo onih moćnika, koji su svoje interese zadovoljavali podgrevanjem nikada zadovojenih ili nikada zadovoljnih teritorijalnih apetita balkanskih naroda. Štaviše, Srbiju je video kao prirodnu saveznicu Albanije i Albanaca, svojevrsni Pijemont slobode balkanskih naroda, uprkos tome što su i potezi srpskih vlasti tog doba, posebno katastrofalni odabir činovnika i upravitelja na Kosovu, samo doprinosili sve gorim odnosima Srba i Albanaca.

Tek, Esad-paša nije želeo da Albanija bude uvučena u sukob sa Kraljevinom Srbijom, pa je 16. oktobra 1913. osnovao, uz direktnu podršku Srbije, Republiku Centralnu Albaniju, sa prestonicom u Draču i sa Tiranom kao najvećim gradom. Oko sebe je okupio veliki broj islamista i zemljoposednika, koji su se, kao i njegova porodica, u XIX stoleću okoristili reformama turskih zemljoposedničkih odnosa i koji su bili zabrinuti da bi vlada pod kontrolom velikih evropskih sila mogla da ih liši privilegija, koje su suštinski bile feudalne. Esad-pašu i Republiku Centralnu Albaniju je finansijski podržavala već i sama ratovima iscrpljena Srbija, koja je zauzvrat očekivala i određene teritorijalne kompenzacije kod Crnog Drima. Međutim, glavni interes Srbije je bio u tome da Esad-paša pomogne u obračunu sa kačacima Ise Boljetinca i u suštini, sa vladom Ismailja Ćemalija.

Znajući da će biti teško da se sa Bugarskom napravi mirni sporazum oko Makedonije, u kojoj je Srbija suprotno dogovoru proširila svoju zonu uticaja, pod izgovorom da je pomogla Bugarima kod Jedrena, a nije morala, Srbija je morala da što pre neutrališe skoro 20000 iskusnih i motivisanih kačaka pod komandom Ise Boljetinca, Hasana Prištine (Hasan Prishtina), glavnog ideologa Kosovskog komiteta i jednog od panalbanskih aktivista, kao i drugih vođa kačaka.

Vojni i politički razvoj situacije na Balkanu u narednim mesecima je prinudio, pod pritiskom velikih sila, umornih Balkanom a sve intenzivnije okrenutih svojim međusobnim zađevicama, Esad-pašu da 1. februara 1914. godine prepusti vlast Vilhelmu od Vida. Zauzvrat je dobio snažne položaje ministra odbrane i ministra unutrašnjih poslova, ali za njega još važnije, u danima pre predaje vlasti je uspeo da zbaci i protera Ismailja Ćemalija, koji je prethodnih meseci neprekidno raspirivao sukobe sa Srbijom i bio deo šireg plana terorističkih aktivnosti, pre svega u saradnji sa probarskom VMRO, sa kojom je u sadejstvu i pokrenuo ustanak kačaka i pomagao Ohridsko-debarski ustanak VMRO. U svakom slučaju, Esad-paša je predvodio delegaciju predstavnika 18 oblasti Albanije koja je putovala u Nemačku da formalno ponudi presto Vilhelmu od Vida, postavljeniku velikih sila i, mora se to reći, nevoljnom knezu nove države.

Esad-paša ipak nije bio ni naivan, a ni nameran da dopusti da se stvari dešavaju bez njegovog uticaja. Nakon uklanjanja Ćemalija i njegovih saradnika sa političke scene, pokušao je da osujeti Velike sile da postave kneza koji bi njega lišio istinske moći, a zemljoposednike njihovih privilegija. U potaji, organizovao je proteste i pobune i već krajem 1913. godine u saradnji sa turskim vlastima, u svojevrsnom iznuđenom, pragmatičnom savezništvu, izdejstvovao da tadašnji ministar rata u osmanskoj vladi, Ahmed Izet-paša (Ahmed İzzet Furgaç), rođeni Bitoljčanin, preuzme presto Kneževine Albanije. Prevrtljiva Autro-Ugarska je u ovome podržala Esad-pašu i čak parobrodom prevezla nekoliko stotina vojnika i oficira Osmanskog carstva u Valonu, da bi podržali ustanak islamista i ustoličenje Ahmeda Izet-paše. Ipak, ovaj pokušaj puča je propao, osmanske trupe su pohapšene (holandski žandarmerijski bataljon iz međunarodne misije ih je pohapsio), a svi učesnici su negirali da su na bilo koji način učestvovali u vojno-političkoj igrariji.

Albanski muslimani su, sasvim prirodno, bili u velikom broju protiv izbora Vilhelma od Vida za kneza, ali je Esad-paša založio svoj autoritet iza ove odluke velikih sila, svakako zarad obećanja o tome da će zadržati značajni deo moći u svojim rukama, što je uticalo na smirivanje nezadovoljstva sa jedne strane ali i dovelo do stvaranja određenog animoziteta prema Esad-paši sa druge strane. Nevoljni strani knez, neuređena albanska politika, sa snažnim tragovima i uticajima osmanskog doba i plemenska podela Albanije, bili su nesigurna mešavina. Već par nedelja po dolasku Vilhelma od Vida, a navodno zbog toga što nije sproveo agrarne reforme, došlo je do proturske pobune koju su predvodili nezadovoljni zemljoradnici. Zbog optužbi da pomaže pobunjenike, što zaista i nije daleko od istine, Esad-paša je 19. maja 1914. uhapšen i proteran iz Albanije. Esad-paša je za to direktno optužio Austro-Ugarsku i njene agente. Holandska žandarmerija, koja je u suštini policirala albanskom obalom, sprovela je Esad-pašu do broda u luci i otposlala ga u izgnanstvo, u Bari.

Sa odlaskom Esad-paše, velikoalbanska struja je ponopvo ojačala i učestali su upadi kačaka u Kraljevinu Srbiju, što je u vreme ministrovanja Esad-paše bilo na svaki način sprečavano i kažnjavano. Štaviše, u tom periodu intenzivnih austrougarskih priprema za rat, austrougarski vojnici i oficiri, kao savetnici su tesno sarađivali sa kačacima i drugim paravojnim grupama, a kasnije tokom godine i kombinovanim odredima sastavljenim od domaćeg stanovništva i bugarskih komita.

Bilo je jasno da Austro-Ugarska, a sa njom i Turska, čiji uticaj nije nestao iz albanske politike, žele da iskoriste teritorijalne težnje Albanaca i njihovu nacionalnu podeljenost između Albanije i Srbije, za predstojeći rat na Balkanu. Ne želeći takav sukob, koji je vremenom eskalirao u Prvi svetski rat, Esad-paša je dobio podršku vlade Kraljevine Srbije da se tajno vrati u Albaniju i preuzme vlast, a da zauzvrat potpiše sporazume o zajedničkoj odbrani, carinskoj uniji i slično, što bi garantovalo mir za Albaniju i bezbedne jugozapadne granice Kraljevini Srbiji. Po svojoj suštini, ti sporazumi bi Albaniju stavili u podređeni, neki kažu čak i kolonijalni položaj prema Srbiji, ali je u pragmatičnoj politici Esad-paše i srpskih vlasti, takav sporazum mogao da na duže staze, donese decenijski mir na Balkanu. Slabija albanska ekonomija bi vremenom profitirala od carinske unije, a zajednička odbrana bi neprijateljstva mogla vremenom da pretvori u savezništva, pod pretpostavkom da bi takav sporazum doveo i do popuštanja loše vođene srpske politike na prostorima nekadašnjeg Vilajeta Kosovo, koji je držan van ustavnog poretka Srbije, uz katastrofalne poteze, koji su neefikasnošću doprineli narastanju animoziteta između Srba i Albanaca. Ipak, tu smo na terenu alternativne istorije i hipotetike.

Kada je knez Vilhelm, zajedno sa celom vladom, već u septembru 1914. pobegao iz Albanije na jahti italijanske mornarice, Esad-paša je bio u Francuskoj. Ipak, ubrzo se iskrcao u Drač. Tu je stigao preko Atine i Niša u kojima je informisao predstavnike Srbije i Grčke o stavu koji će Albanija pod njegovim vođstvom zauzeti prema Centralnim silama, odnosno, izjasnio se za privrženost Antanti i srpsko-grčkom savezu.

U Nišu je, pre povratka u Albaniju, sa Nikolom Pašićem, predsednikom vlade Kraljevine Srbije) potpisao i tajni sporazum kojim je bilo predviđeno osnivanje zajedničkih političkih i vojnih institucija, vojni savez, gotovo federalna državna tvorevina Srbije i Albanije i ekonomski bitna izgradnja pruge od Srbije do Drača. Tekstom sporazuma je bilo predviđeno da Srbija na poziv Esad-paše vojno interveniše u cilju zaštite režima i da finansira Esad-pašinu žandarmeriju i snabdeva je vojnom opremom, što je bilo neophodno u situaciji u kojoj je ionako plemenski podeljena Albanija, lako mogla ponovo da sklizne u nestabilnost i sukobe.

Politički pripremljen, odnosno sa izvesnim zaleđem koji bi mu obezbeđivala pre svega Srbija, iako i sama već potpuno iznurena godinama ratovanja i ekonomskim pritiscima i carinskim ratovima sa Austro-Ugarskom, Esad-paša je odmah po povratku u Albaniju formirao novu vladu i proglasio Albaniju za Albanski Islamski Emirat, u mudrom pokušaju da pridobije muslimansku većinu, koja je i dalje bila pod uticajem turske i ideja kalifata. Na brzinu sastavljeni senat ga je sutradan po zauzimanju Drača (zauzeo ga je 3. oktobra), proglasio za predsednika vlade. Ta albanska država nije nikada bila u punom kapacitetu međunarodno priznata, iako je imala podršku i de facto priznanje i pomoć Kraljevine Srbije. Kada je postalo jasno da će Esad-paša učiniti sve da čvrsto drži sve poluge vlasti u svojim rukama, diplomatski predstavnici Austro-Ugarske i Bugarske su pokušali da izdejstvuju savezništvo, posebno u smislu zajedničkog napada na Srbiju. Pravilno procenivši da će Saveznici dobiti rat u krajnjem ishodu i da će mali narodi profitirati iz toga, ali i zbog za sebe i svoju vlast povoljnog saveza sa Srbijom i ideje o određenom panbalkanskom savezništvu kao dugoročno ispravnoj ideji, Esad-paša je odbio predloge Austrougarske i Bugarske i otvoreno se svrstao na stranu Saveznika.

Kada je početkom novembra 1914. godine i Turska ušla u rat na strani Centralnih sila, Esad-paša je došao u tešku poziciju i izgubio u najvećoj meri podršku albanskih muslimana, tradicionalno okrenutih Istanbulu. Uz to, otvoreno je podržavao Saveznike i bio saveznik Kraljevine Srbije, što je bilo neoprostivo u očima velikoalbanaca, kačaka i njihovih saveznika, pre svega iz Austro-Ugarske. U skladu sa tom promenom političke klime, vojni sud u Istanbulu ga je čak i osudio na smrt u odsustvu, a islamisti, odnosno velikoalbanski aktivisti su u organizaciji Austro-Ugarske i, sasvim ironično, Mladoturaka koje je nekada podržavao, protiv njega podigli niz plemenskih, islamističkih, velikoalbanskih i svakako antisrpskih ustanaka. U toj situaciji, ionako tradicionalno plemenski podeljena Albanija je bila rascepkana, a brojne grupacije su se nametale kao dominantne ili makar bitne za buduće pregovore.

Početkom juna 1915. godine, u jeku rata i sopstvenih strateških problema, Srbija je poslala 20000 vojnika Esad-paši, da bi ispoštovala sporazum i svog lojalnog saveznika. Te trupe su brzom akcijom prekaljenih vojnika, zauzele Elbasan i Tiranu i oslobodile opkoljenog Esad-pašu, u njegovom sedištu, u Draču. Štaviše, pohapšene su kolovođe pobune i predate Esad-paši, koji ih je povešao. Tokom gušenja pobune, snage lojalne Esad-paši, zajedno sa srpskim vojnicima, zaplenile su čak 30000 pušaka kojima je Austro-Ugarska naoružala pobunjenike, da bi se borili pre svega protiv Srbije.

Kao kulminacija ove, u našoj istoriji ne često spominjane akcije, u Tirani je 28. juna iste godine potpisan tajni ugovor o personalnoj uniji, tj. ujedinjenju Srbije i Albanije u zajedničku državu, sa zajedničkom vojskom, carinskom upravom, centralnom bankom i spoljnom politikom. Prema ugovoru, Srbija bi dobila izlaz na more, u korigovanim granicama iz 1912. godine, nakon Prvog balkanskog rata, a Esad-paša bi postao nasledni knez Albanije, u državi koja bi bila i dalje Kraljevina Srbija, ali uvećana za Albaniju i politički upodobljena novim prilikama. Na određeni, savremenim državama poznat način, to bi bila izvesna federalizacija. Esad-paša je, iako pragmatični političar, bio pre svega zagovornik principa „Balkan balkanskim narodima”, pa se i u tome vide njegovi razlozi održavanja bliskih kontakata sa svojim direktnim susedom Srbijom.

Ako bismo se pitali zbog čega nije napravio povoljne planove sa Bugarskom, takođe balkanskom državom, najverovatniji razlog bi bio pre vega u prirodnoj povezanosti Srbije i Albanije i u tome što je Srbija mnogo direktnije, samim tim, mogla da utiče na prilike u Albaniji i ima uticaj na širu albansku populaciju, posebno u nekadašnjem Vilajetu Kosovo.

Verovatno najdrastičniji primer solidarnosti i sitinskog savezništva Esad-paše prema Srbiji, pokazao se tokom mučnog srpskog povlačenja kroz Albaniju. Ne zaboravimo da je Srbija tada bila u suštini privremeno izbačena iz rata, tj. da su austrougarske i bugarske trupe efektivno izvršile invaziju. Albanija je mogla da ostane ili po strani, ili da se pridruži osvajačima i učini sve da dotuče srpsku vojsku, ostavljenu bez drugog upotrebljivog koridora za povlačenje. Ipak, uprkos svemu tome, Esad-paša je srpskoj vojci i komandi, a ne zaboravimo da se sa vojskom povlačila i vlada i sam kralj Petar I, pokazao izuzetnu solidarnost. Njegova žandarmerija je na granici štitila bokove kolona srpske vojske u odstupanju, dok ju je u neprohodnim i divljim područjima susretala i pokazivala joj put i pružala namirnice. Ne mali broj analitičara, ovo ponašanje pripisuje jednom tradicionalnom albanskom fenomenu – „besi”. Besa je nešto što bi se najbliže moglo opisati kao data reč ili zakletva i u tradicionalnom albanskom društvu, podrazumeva obavezu iznad svih ostalih. Bilo da je u pitanju obavezivanje na pomoć, ili pak obavezivanje na krvnu osvetu, besa je nešto što se u albanskoj kulturi smatra vrhuncem nečije časti i iskazivanja privrženosti istoj.

U svakom slučaju, Esad-paša je na značajan način olakšao prolaz srpskoj vojsci, uprkos teškim okolnostima i nestabilnoj političkoj situaciji u samoj Albaniji. Lokalno seosko stanovništvo, pružalo je srpskoj vojci čak i redovno utočište po naredbi Esad-paše. U vrhunskom činu savezništva, čak je i poslednje zalihe hrane za svoju žandarmeriju ustupio srpskoj vojci, čime je zaista efektivno spasao čitave srpske jedinice. Uz to, izdao je naređenje da se na teritoriji Albanije obavezno mora primati i prihvatati srpski dinar kao sredstvo plaćanja, da bi omogućio srpskim vojnicima da kupe oskudne namirnice za svoje potrebe. Primera Esad-pašine pomoći je mnogo, a sasvim je sigurno to da bi broj žrtava Albanske golgote srpske vojske i brojnih civila bi bio mnogo veći da nije bilo podrške Esad-paše.

Sa grčkom je napravio dogovor da se Grcima prepusti jug Albanije, tada većinski zaista naseljen grčkim stanovništvom, kao zalog trajnog mira dva naroda.

Točak rata je u to vreme, na prelazu 1915. u 1916. bio nenaklonjen Saveznicima. Austro-Ugarska je nakon što je okupirala Srbiju i Crnu Goru, rešila da kazni i nepokornog Esad-pašu. Počelo je i osvajanje Albanije, koja je (kao Albanski Islamski Emirat) objavila rat Centralnim silama. Jedno vreme, do pred kraj 1916., trupe Esad-paše su zajedno sa iskrcanim italijanskim trupama, držale svojevrsni front oko Drača, kada je došlo do nove geopolitičke igre, koja je Albaniju gurnula u novi krug unutrašnjeg nasilja i izbila oslonac Esad-paši.

Naime, da bi privukle Italiju Antanti, velike sile, pre svega Engleska i Francuska, poigravale su se obećanjima i teritorijama drugih naroda i država. Istine radi, pregovarali su i sa Srbijom (Londonski mir ili sporazum) oko značajnih teritorijalnih proširenja nakon dobijenog rata, ali su ta obećanja u najvećoj meri propala zbog nezajažljive ambicije prestolonaslednika Aleksandra da nakon rata vlada što većom državom. Tek, u tajnom dogovoru sa Italijom, velike sile su odlučile da dodele albanske luke Saseno i Valonu Italiji. Kako je Italija već imala svoju vojsku u Albaniji, isprva kao pomoć u zadržavanju austrougarskih trupa, okupacia je bila brza. Luke su zauzete 30. oktobra i 26. decembra, a okupacija je de iure okončana 3. juna 1917., kada je italijanski general Đakinto Ferero proglasio jednostranu deklaraciju o nezavisnosti okupiranog dela Albanije pod protektoratom Italije. U suštini, okupirani delovi Albanije su postali italijanski kolonijalni posed, dok je rat još trajao i dok su Albanci, posebno oni pod Esad-pašinom vlašću, zapravo bili na strani istih tih saveznika, koji su Italiji dali veliki deo Albanije na poklon.

Pod pritiskom Austro-Ugarskog nadiranja, italijanske izdaje i strateškog francuskog zauzimanja regiona oko grada Korča (tada većinski grčkog) i proglašenja Republike Korča, Esad-paša je ponovo morao da napusti zemlju. Otputovao je prvo u Brindizi u Italiji, a potom, pošto je Italija želela da ga iskoristi za svoje političke igre u Albaniji, prešao je u Francusku. Formalno je uputio protest nakon proglašenja italijanskog protektorata, 1917. godine, ali bez ikakvog efekta.

U Francuskoj je nastavio političku borbu. Napokon, prebačen je u Solun, gde njegova vlada, uz posredovanje grčke i srpske diplomatije, dobija status savezničke, a oko 1000 njegovih prebeglih žandarma dobija svoj kamp i svoje mesto na Solunskom frontu. U isto vreme, uz pomoć srpske vlade, bezuspešno je pokušavao da preuzme kontrolu nad Republikom Korča od Francuske. Početkom 1918., u još jednom licemernom potezu Saveznika, Esad-paša gubi status nezavisnog predstavnika savezničkih vlada, priznaje se to da je u stvari Italija nosilac svih prava za albanska pitanja, a Esad-pašini žandarmi su rasformirani kao posebna jedinica i potom pridodati francuskoj vojsci. Zvanično objašnjenje je bilo to da je moral tih jedinica izuzetno nizak i da ih je nužno pridodati kvalitetnijim jedinicama.

Kraj rata je Esad-paša dočekao sa svojim jedinim trajnim saveznicima, Srbima. Po završetku rata, u Francuskoj je na mirovnoj konferenciji bio deo delegacije Srbije, odnosno već formirane Kraljevine SHS, kao predsatvnik Albanije. Smatra se da je to bio deo ranijeg sporazuma o ujedinjenju, gde je jedino srpska, odnosno sada jugoslovenska strana, želela da brani interese Esad-paše i Albanije. U tom svojstvu, dela jugoslovenske delegacije, podneo je memorandum o Albaniji krajem aprila 1919. godine. Njegove pristalice su tada u Parizu konstituisale ad hoc nacionalnu skupštinu i formirale Kraljevinu Albaniju, krunišući Esad-pašu za kralja. Ipak, stvarnost na terenu, odnosno u samoj Albaniji, bila je značajno drugačija. U Albaniji je u tom periodu trajao ustanak protiv italijanske vojske, koja je ubrzano gubila uporište za uporištem i nakon svega par dana bila svedena samo na utvrđenu Valonu, branjenu brodovima ratne mornarice. Ustanak je vodio Osman Bali, bliski prijatelj i saradnik Esad-paše.

Ipak, za Esad-pašu, nije više bilo povratka u Albaniju. Od evropskih saveznika, imao je samo jugoslovensku državu, koja je nakon rata morala da nastavi borbe sa kačacima, dok je sudbina Albanije bila sve manje u sferi mogućnosti ali i interesovanja jugoslovenskih vlasti, prepuštena lokalnim plemenima i velikim silama. To što je bio proglašen za kralja, u tom trenutku je pokrivalo jurisdikciju samo nad sledbenicima okupljenim u Francuskoj, dok bi u Albaniji morao da se ponovo izbori sa morem lokalnih problema. Nevoljno, velike sile su prihvatile njegovo krunisanje, ali bez previše očekivanja i bez ikakvih obećanja za pomoć Albaniji ili Esad-paši.

Iako spreman za izazov, Esad-paša Toptani je ubijen u atentatu, 13. juna 1920. godine, dok je izlazio iz Hotela Kontinental u ulici Kastiljone u Parizu, sa namerom da ipak otputuje u Albaniju i obezbedi kraljevsku inaguraciju. Njegov leš je dugo boravio u mrtvačnici, a vlasti nisu znale, niti imale volje da se bave njime. Napokon, nakon nekoliko dana, u poslednjem činu dugogodišnjeg savezništva, donesena je odluka – Esad-paša Toptani je sahranjen na srpskom vojničkom groblju u pariskom predgrađu Tije.

Atentator je bio Avni Rustemi, vođa revolucionarno buržoaskog pokreta Baškimi (Bashkimi, jedinstvo). Albanija posle ovog ubistva upada u duboku anarhiju, čija je posledica smrt više od deset hiljada građana od gladi i bolesti, samo tokom 1920. godine.

Avni Rustemi je ubijen 1924. godine po nalogu sledbenika Esad-paše Toptanija, njegovog rođenog sestrića, Ahmeda Zogolija (Ahmet Zogolli) tada premijera, a kasnije kralja Zoga I od Albanije.

Esad-paša se u Albaniji i danas smatra za jednog od najvećih izdajnika albanskog naroda, dok se u Srbiji malo zna o tome da je bio istinski, dugogodišnji prijatelj srpskog naroda. Štaviše, u vreme komunizma i vladavine Envera Hodže, Avni Rustemi je proglašen za narodnog heroja Albanije.

Kuća porodice Toptani, koja se i danas nalazi u centralnom delu Tirane je, iako formalno stavljena pod zaštitu države kao spomenik kulture i pretvorena u muzej, zapravo sasvim zapuštena, obrasla korovom i ruinirana, a ulaz u utvrđenje u kojem se nalazi je onemogućen za posetioce. Simbolično, čak i to nasleđe Esad-paše je tabu za današnje Albance.

U Beogradu, jedna voždovačka ulica nosi Esad-pašino ime.

Advertisements

About markoek

Otac, suprug, inženjer, istraživač... možda donekle naučnik a odnekle sanjar, često bez jasne podele na ta dva... radoznao i slobodouman, pokatkad ciničan, po meri čoveka sujetan... Srbin i Beograđanin po mestu rođenja, kosmopolita po ubeđenju, anacionalan po opredeljenju... humanista, sekularista, antiteista... čovek
This entry was posted in Uncategorized. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s