Svega par sati nakon neinventivnog saopštenja o sporazumu Beograda i Prištine, već zagrejano pero Mirka Bulovića, vladike bačkog, moralo se posvetiti i jednom manje prijatnom poslu.
Naime, skrhani Sinod je napokon prelomio da ima nečega u svim tim olajavanjima njihovog brata u Hristu Ljubomira Kačavende, te da on baš više i nije pogodan da bude i vladika zvorničko-tuzlanski Vasilije.
Kažu tračeri da je diskusija bila živa, da je Sinod glasno prepričavao sat i po amaterskog porno filma pomenutog Kačavende, hrpu fotografija, zvučne zapise i izjave svedoka, te da je ishod bio manje-više očekivan, iako ga je upravo portparol Bulović branio svom snagom. Usvojena je ostavka dotadašnjeg vladike, iz “zdravstvenih razloga”, premda je napomenuto da je on želeo da se povuče još 6. novembra prošle godine, ali je “umoljen” da ostane u službi do sada, radi “završetka započetih projekata”.
Pregled grla, uobičajeni deo sistematskog pregleda
Ostaje utisak da do sadašnjeg povlačenja ne bi ni došlo da u javnost nisu isplivali prvo događaji vezani za preprodaju pomenutog amaterskog pornića, da bizarnost bude veća, upravo od strane jednog sveštenika, a potom i delimični snimci koji su nas zapljusnuli iz, ovoga puta, prilično neselektivnih, unisonih medija. Kažem utisak, jer Sinod neće odustati od medicinskih razloga, makar mi odgledali i svih 90 minuta vladikinog gej grupnjaka, sa sve propratnim tuširanjem.
Ko kaže da smo anahroni, cepam SMS-ove samo tako!
Zato čitava priča o “zdravstvenim razlozima” zvuči u najmanju ruku smešno, a zapravo je otvorila prostor za niz pošalica o tome da je pravi zdravstveni razlog Kačavendina impotencija. Kako se ono kaže, sami ste to tražili!
Takođe, ne čudi me što ga je Bulović branio. Nemam dileme da on lično ne odobrava podvođenje “rent-a-boy” momaka, ali još manje odobrava kritiku crkve, posebno u trenutku kada ponovo mogu da se laktanjem postave na čelo naroda, guslanjem o izdaji Kosova. Zanemariće lako i ležerno čak i priče o Kačavendinom zlostavljanju maloletnika, samo da se sve nekako izokrene u korist SPC i njenog nakaradnog viđenja nacionalnih i državnih interesa.
Čudi me doduše što ćuti Risto Radović, negde poznat kao Risto Sotona, a negde kao mitropolit Amfilohije, znajući koliko je on protivan istopolnom seksu… u redu, nije se do sada izjašnjavao o gej pornićima, pa možda treba sačekati da prouči tematiku pre reakcije, ali svejedno, gotovo nepristojno kasni.
Kačavenda? Nikad čuo!
Nadalje je ipak poprilično manje smešno to što je Kačavenda još u novembru, verovatno kada je već slutio da će tikva uskoro pući, “umoljen” da ostane na poziciji koju je do tada držao. Čekajte, zamislite da ste u upravnom odboru velike firme koja uživa veliko, mada ne i zasluženo poverenje, oslobođeni ste poreza i budžetski ste mega-korisnik, u kojoj je jedan od rukovodilaca optužen za, pa recimo nemoral, dobijete snimak koji to i potvrđuje, a onda ga zamolite da još šest meseci radi na istom radnom mestu i dovrši poslove?!?
A pride za to radno mesto uvek imate nekoliko podjednako (ne)kvalifikovanih kandidata, kojima ne treba “uhodavanje” i “probni rad”?
Ima li to ikakvog smisla?
Ne?
E, pa u SPC očigledno ima.
Dakle, iako potpuno prokazan u činjenju radnji koje ta ista crkva osuđuje kao bolest, proklinje i proglašava zlom, Sodomom i Gomorom i čime sve ne, pomenuti vladika na molbu Sinoda ostaje na mestu na kom je bio, radi dovršavanja, pazite sada, projekata?!?
Koji su to “projekti” koje je Kačavenda imao da dovrši, a da se ne tiču duhovne dimenzije njegovog poziva i koje ne može da dovrši neko drugi?
Šta, nema ko drugi da krsti, venčava i drži opela? Niko drugi ne peva tako lepo? Ničije propovedi nisu tako zlatouste? Ničije tarife nisu tako pristupačne?
Ma dajte…
Pogledajte me, zar bih ja ikome naudio?
Već dugo je svima poznato da je Ljubomir Kačavenda izuzetno uticajna osoba u Bosni i Hercegovini. Njegov uticaj je svakako ne samo usmeren ka vernicima, već ponajviše ka političkim strukturama, sa kojima sarađuje, na ovaj ili na onaj način vrlo aktivno, još od rata u BiH. Kako je tada bio blizak sa vojno-političkim vrhom Republike Srpske, sve do blagosiljanja “oslobodilaca Srebrenice” i širenja šovinističkih poruka o nesrbima, tako je danas blizak sa lokalnim političkim moćnicima i vrhom današnje, mirnodopske Republike Srpske. Ne samo to, pomenuti Kačavenda je bio i jedan od najozbiljnijih kandidata za patrijarha SPC, nakon što je prethodni čelnik ove verske zajednice, Gojko Stojčević (patrijarh Pavle) umro.
Hajde, samo jedan kisić…
“Projekti” kojima se on bavio, više spadaju u domen arhitektonskih i građevinskih firmi, naginju ka baroku i rokokou, po veličini su više faraonski a ktitorski se bliže srednjevekovnom plemstvu, pre nego što su posvećeni čuvanju duhovnosti vernika, u to sumnje nema. Pozlaćeni lusteri i slavine, stilski nameštaj, umetničke slike i italijanska keramika govore mnogo više od svih propovedi i biblijskih citata o skromnosti, pobožnosti i patnjama na ovom, zarad uživanja na onom svetu.
Čovek sa takvim vezama, izgrađenim na ratnoj bliskosti i podržavanju zločina, svakako nije neko koga lako možete skloniti sa pozicije moći koju zauzima i koga lako možete ubediti da čini štetu ne samo onima koje je zlostavljao, već i verskoj zajednici koju tako predstavlja. Mislim, sve i da hoćete da ga u to ubedite…
Ono, meni i ostalim ateistima i antiteistima nije šok i iznenađenje da u SPC postoje zloupotrebe, seksualna zlostavljanja, finansijske mahinacije, kriminal… crkva kao crkva, ništa novo.
Ali, ovo će nadam se biti otrežnjenje za mnoge vernike i način da bolje sagledaju sopstvene zablude slepog verovanja u ideale koji ne postoje.
Tek, a eto priča se da je najgorljiviji sinodski branitelj Kačavende bio upravo Bulović, nekako je prelomljeno da je, recimo to tako, dovoljno dugo završavao “projekte”, te da je vreme da se njegova ostavka uvaži.
A šta to konkretno znači?
Zapravo ništa. Jedno veliko ništa.
Crkva ima svoj sud, ali to (i) u ovom slučaju očigledno neće biti nastavak priče. Uslediće jedan intermeco, popunjen epskim kosovskim momentima, a da bi ova priča otišla što pre u zaborav i kolektivno nesvesno. Da se Vlasi ne dosete, zalelekaće ceo Sinod a sa njim i Sabor, o otetom i prodatom Kosovu, o patnjama naroda, izdaji, Brankovićima i o boli majčice crkve, koju teško da će umanjiti ni nova izdašna budžetska dotacija, penzije za sveštenstvo, tapete od štavljene kozije kože i još poneki poklonjeni plac za novu bogomolju.
Kačavenda će se povući ili u neki manastir, što je manje verovatno, ili u neki od stanova za koje se priča da ih ima u Beogradu, a dobiće pride i penziju koja se isplaćuje iz budžeta koji popunjavaju svi građani. Dakle, u suštini će biti nagrađen i moćiće da nastavi sa načinom života na koji je navikao. Kao što je i do sada imao čoveka za naručivanje lustera, čoveka za keramiku, čoveka za tapaciranje, čoveka za prispele momke i siromašne mlade bogoslove, tako će i sada da nastavi po starom, u oprobanom maniru, kako čujemo iz audio snimaka, ekstra lika.
Ima se, može se…
Međutim, svi su izgledi da se nakon ovog, otvara pitanje Tomislava Gačića (Pahomije), a izgleda da se ni Jelenko Mićović (Filaret) neće još dugo sakrivati iza belog anđela. Ne zato što je država napokon rešila da poštuje sopstveni Ustav, nego zato što su preterali. Da su uzimali lovu i bili mirni, ne bi verovatno niko sem nas lajavih ateista i ponekog vernika kome se sve smučilo ni dizao glas. Ovako, kada su sa bahaćenjem prekardašili, počelo je da se preliva na sve strane.
Ne samo da je onako, en passant prošla priča sa uzimanjem (bar) milion evra iz kase Patrijaršije, nego je zakopani “leš” Pahomijeve pedofilije rešio da uoči Uskrsa eto i sam vaskrsne, a Filaretove mutne finansijske radnje su izgleda napokon uspele da dopru do Sinoda, bez obzira na sve veze i vezice koje i ovaj profiter ima na sve strane i na to što čaršija već godinama bruji o njegovim mahinacijama.
A šta, može dva puta za istu stvar na sud?
Hotel, pa bazen, pa trim staza, pa teretana, pa đakuzi, pa… joj, zabole me glava!
Dokle će trajati ovo prosipanje po neke afere, dok napokon ionako naprsli krčag potpuno ne pukne? Dokle će nas sve zamajavati i ponižavati gomila lezilebovića koji na grbači naroda u koji se kunu, kupuju sebi blindirane džipove, mermer za oblaganje dvora, zlato u sopstvenoj težini ili “lake” momke željne zabave i brze zarade? Dokle će lažni moralni stubovi, sakriveni iza dogmi koje nameću svima, da zlostavljaju decu i zavlače ruke u džepove i donji veš svih nas?
Koja je to tačka u kojoj narod, često amorfan, letargičan i siv, napokon postaje kritična masa kojoj je dosta lopova, secikesa, licemera, lažova i seksualnih predatora?
Nemam precizan odgovor… nažalost…
Mogu samo da se nadam da će se vernici, ta popisna većina u Srbiji, napokon osvestiti i shvatiti da osim što teškom mukom izdržavaju sebe i svoje porodice, moraju da izdržavaju i Pahomija i njegove bolesne sklonosti, Jovana i njegove mermerne dvore, Kačavendu i njegove pozlaćene lustere i vesele momčiće, Filareta i njegove hotele sa pet zvezdica, Irineja bačkog i njegove zabrane dečijeg smeha, Irineja iz Patrijaršije i njegovo sramotno neznanje o homoseksualnosti, Grigorija i njegov nepotizam i pretnje pesničenjem, Amfilohija i njegov politički štetočinski rad, Atanasija i njegov desni ekstremizam, ali i sve one znane i neznane sveštenike koji će nastaviti da ne rade ništa, a da uživaju u tuđem, našem radu.
SPC je moralno odavno mrtva, kao sve stare, dekadentne imperije, koje su izjele same sebe besciljnim hedonizmom i nadmenošću, dok na kraju nije ostala samo ljuštura materijalnog sjaja, koja se lagano krnji i osipa. Nema više nikoga ozbiljnog, uveren sam u to, ko može da nađe ma kakav moralni oslonac u SPC, pa da kaže da makar zbog toga, tog traga nečega što bi crkva trebala da bude i što je nekada, makar na trenutak bila, tu organizaciju vredi poštovati ili makar trpeti.
Pojeli su sami sebe, jedući usput, kao nekakav bizarni, agresivni virus, i sve oko sebe. Pojeli su našu istoriju, ispljunuvši ostatke kao nekakvu deformisanu, nakaznu grotesku. Pojeli su naše živote, ispljunuvši natrag svoje dvore, mauzoleje i spomenike svojoj bahatosti, kao podsmeh našoj nemaštini.
Jedu i našu budućnost, nesputani od strane iste one države koju bestidno pljuju i vređaju, a na čijem valovu se ožderavaju. Kao što narod kaže, “hrani kuče da te ujede”, tako danas i SPC, zadrigla i bizarno naduvena od nezasitog grabljenja iz budžeta i inače bušnih džepova građana, pokušava da još jednom, ponovo gurne državu u izolaciju, a narod u sukob sa samim sobom, susedima i sa svetom.
Još uvek sanjaju nekakvu Srbiju na tri mora, ograničenu našom i tuđom krvlju i leševima, blagoslovljenu iz debele hladovine dvoraca koje su sebi sagradili na tuđoj muci i nesreći, ispresecanu grobljima i gigantskim krstovima, simbolima svojih najvećih dostignuća.
Samo to treba i videti, shvatiti i rasterati maglu pred očima.
Treba ih videti pravim očima, ne kao nekakve “božije ljude”, jer to i nisu, nego kao licemere, manipulante, predatore, zlostavljače.
I onda im okrenuti leđa, pustivši ih da kao mitski Mida, umru od gladi okruženi nagomilanim zlatom, ali ne pre nego što plate dug svima onima koje su opljačkali, silovali, povredili. Ionako su uvek bili i ostali na pogrešnoj strani istorije, pravde, napretka i stvarnosti.
Kažu često da nisu iznad boga.
A meni je bitno samo da ne budu iznad zakona ili neke male, tanane pravde…
Otvori oči, makar na čas…
Poneka misao 