Život, sloboda i potraga za srećom

Kada u toku ljudskih događaja, postane neophodno da jedni ljudi raskinu političke veze koje su ih spajale sa drugim ljudima i da preuzmu među moćima zemlje, odvojeno i jednako stanje koje im daruju Zakoni Prirode i Bog Prirode, pristojno poštovanje stavova čovečanstva nalaže da obznane razloge koji su ih naveli na razdvajanje.

Ove istine smatramo očiglednima same po sebi – to da su svi ljudi stvoreni jednaki, da ih je njihov Tvorac obdario određenim neotuđivim pravima, među kojima su život, sloboda i potraga za srećom. To da su radi obezbeđenja ovih prava, vlade ustanovljene među ljudima, tako da njihove pravedne moći proističu iz saglasja onih kojima vladaju. To da kada god neki oblik vlasti postane štetan po te ciljeve, pravo je naroda da ga promeni ili ukine, te da uspostavi novu vlast, čiji temelji imaju ležati na takvim principima, a uređenje njene moći na takvom obliku, da će uz najveću verovatnoću osigurati bezbednost i sreću naroda.

Gornji citat je prevod početnih redova jednog od najpoznatijih tekstova na kojima se u značajnoj meri temelji savremena zapadna civilizacija i ono što danas nazivamo demokratijom – Deklaracije nezavisnosti.

I premda sa punim pravom, možemo diskutovati o tome koliko je u praksi samih Sjedinjenih Američkih Država, ali i ostatka zapadnog sveta, zaživelo suštine ovih jednostavnih pravila, činjenica je da ona oslikavaju osnovne težnje bezmalo svakog čoveka na našoj planeti. Bez razlike, svi mi želimo bezbednost po svoj život, očuvanje svoje slobode i mogućnost da tragamo i uz malo sreće i dosta pameti i nađemo sopstvenu sreću.

Štaviše, tada kada je ovaj tekst nastao, pre više od 240 godina, bio je toliko radikalno drugačiji od suštine državotvornosti u najvećem delu sveta, da je sa jedne strane izazvao zgražavanje i užasnutost starih aristokratskih elita, dok je sa druge strane probudio do tada nedovoljno artikulisana osećanja običnih, takozvanih malih ljudi sa obe strane Atlantika. Nešto više od decenije nakon Američke revolucije, izbila je Francuska revolucija, koja je na tako mnogo načina, zauvek izmenila Stari svet. Cvetajuće ideje Prosvetiteljstva, u umetnosti, filozofiji, nauci, ali i u državnoj upravi i raskidanju starih privilegija klera i plemstva, proširile su se kao plamen po Evropi, dotakavši, makar i ovlaš i sa zakašnjenjem Srbiju. Kneževi Aleksandar Karađorđević i Mihailo Obrenović, bili su najbolji primeri naših prosvećenih apsolutista, koji su do tada učmalu, zaostalu kneževinu na Balkanu, okrenuli savremenim industrijskim i civilizacijskim tokovima.

Točak istorije, pokrenut romantičarskim težnjama za oslobođenje od Turaka i potom za ujedinjenjem nacionalnog korpusa, sakupljao je na svom putu ne samo ratnike i državnike, već i naučnike, filozofe, inženjere, lekare. Ne uvek lako i ne bez otpora patrijarhalne sredine, Srbija je zauzimala mesto mlade, ali prosperitetne savremene evropske države. Česti ratovi nisu pokolebali tu potrebu za novim i boljim, a priliv novih ideja, znanja i stručnjaka bio je stalan. Česi, Austrijanci, Srbi iz Austrougarske, Lužički Srbi, pa i Francuzi, Englezi, Rusi i Nemci, dolazili su u mladu kneževinu, potom i kraljevinu i donosili sa sobom nova znanja i nove bisere industrijskog i naučnog napretka. Od Dositejeve Velike škole i krompira, preko Františeka Zaha i braće Šturm, sve do čitave plejade naših ljudi iškolovanih o trošku države po francuskim i nemačkim školama i do talasa vojvođanskih i krajiških Srba, koji su pohitali da pomognu Srbiji da naraste i u dubinu, ne samo širenjem međa.

Život, sloboda i potraga za srećom, postali su tako svakodnevica i ljudi u Srbiji, premda je predstojalo još mnogo borbe za ostvarivanje univerzalnih prava, jednakosti polova i savremenih ljudskih prava. Oni koji su trebali biti nosioci promena, često su i sami bili žrtve primitivnog i nazadnog razmišljanja i nesposobnosti da se otrgnu iz uvreženih obrazaca misli. Mnogo toga je i dalje bilo na  „valja se” i „ne valja se”, a dominanto muški svet, sporo i uz mnogo gunđanja i frktanja, menjao se u svet jednakih.

Država je narastala, vođeni su ratovi, menjalo se državno uređenje. Balkanski ratovi, pa Prvi svetski i svega dvadesetak godina potom, Drugi svetski rat. Od Kraljevine Srbije, preko Kraljevine SHS i Jugoslavije, do Demokratske Federativne Jugoslavije, FNRJ i napokon SFRJ. Nakon Drugog svetskog rata, sa promenom društvenog uređenja, promenili su se i brojni društveni odnosi. Ono što prethodne decenije nisu uspele da izmene, veću emancipaciju žena, duže obavezno školovanje i besplatno visoko školstvo, doneli su jugoslovenski komunisti. Uz niz nedostataka tog društva, bremenitog neprekidnom potrebom da se obavlja „klasna borba” i traga za neprijateljima samoupravnog socijalizma, neke pozitivne tekovine tog vremena ostaju upisane zlatnim slovima.

Devedesete i posebno poslednjih nekoliko godina, kao da su okrenule sat unazad, u fizičkom i u mentalnom smislu. Urušeni sistem vrednosti, lažni i pogrešni uzori, razigravanje onih najgorih, simboli su jednog sistemskog propadanja. Život je postao jeftin, sloboda samo uslovna, a potraga za srećom je zamenjena beskonačnim redovima ispred prodavnica u vremenu hiperinflacije, ili pregledanjem oglasa za posao u inostranstvu poslednjih godina.

Jeziva kombinacija ratova u nizu i galopirajuće bede, devedesetih su život učinile kusurom stvarnosti i otaljavanjem muke. Mafijaški obračuni, bombe, kolateralno pobijeni prolaznici, postali su deo, ne crne hronike, već rubrike „Svakodnevica”. Taman je delovalo da se ludilo raščistilo iz naših života i taman smo počeli iznova da dišemo punim plućima, gurnuti smo u robovlasnički rad, život kao puki opseg radno sposobnih godina i nešto lepo što se dešava na filmu i nekim drugim ljudima, između našeg čeprkanja po kanti sa natpisom „AKCIJA!” u lokalnoj prodavnici.

Sloboda, tih devedesetih omeđena redovima za vize i izlaznim taksama, manjkom benzina i švercerskim turama do Segedina, kao da je zablistala ponovo, otvorenim i sunčanim nebom na prelazu milenijuma. I taman smo se zaleteli da sakupljamo tu slobodu i rasipamo je svud oko sebe, sirmoaštvo i beda su ponovo zakucali na naša vrata, a iz novina i sa TV ekrana su počele u lice da nam se keze spodobe nakaznih karaktera, da nas uvere da je naša sloboda samo onolika koliko su oni spremni da nam velikodušno daju. A daju mrvice, uslovljene pokornošću, gubitkom ličnosti i prodajom dostojanstva. Sloboda pojedinca i sloboda celog naroda, počeli su da se mere tankom najlon kesom u koju nekakvi aktivisti stave litar ulja i kilo brašna, kao cenu naše budućnosti. Sloboda izbora, postala je merena „jednom crvenom” ili samo pretnjom onim šta će se desiti ako je ne trampimo za somnambulije psihotičnog lika sa izveštačenim, neprirodnim osmehom na plakatima kojima je zagadio svaki kutak.

Potraga za srećom, postala je samo lutrija, brojana lozovima, prečeprkanim kontejnerima, nekom akcijom u supermarketu ili otkidanjem sopstvenog obraza i časti i bednom trampom za partijsku knjižicu i uhlebljenje na kakvoj budžetskoj liniji. Potraga za srećom je ponovo, kao i početkom devedesetih, postala i red ispred ambasada i konzulata, pretraga oglasa za posao i brušenje radnih biografija i propratnih pisama brusnim kamenom opervaženim nadama i molbama.

Iste nakaze i pajaci koji su nam devedesetih krojili sudbinu, prigodno i pogodno uljuljkani u svoje otete privilegije, vratili su se i sada, da nam mutirani decenijama iskustva života bez kičme, morala i principa, pokažu da će biti po njihovom, do poslednjeg čoveka među nama. Svaki put kada zinu, kao da to čine samo da bi nam ponovo pljunuli u lice, onako gnojno, anginozno, trulo i septično. Mrze nas, jer smo jednom bili hrabri da ih smenimo i podsmevaju nam se, jer smo jednom bili dovoljno glupi da ih ne procesuiramo, lustriramo i zauvek sklonimo iz javnog života. Zadrigli od otuđenih stanova, kuća, firmi i snova, vratili su se da nam se osvete za svoje godine van vlasti, nesposobni da se ostvare u bilo čemu drugom. Zadnjica raširenih u skupštinskim klupama i foteljama kabineta, bez dana radnog staža izvan budžetskih sinekura, tu su da oglođu ostatke mesa sa kostiju naroda koji ih trpi na svojim leđima.

Danas, kada su oni ponovo gospodari naših života, tamničari naše slobode i graditelji zidova i ograda od bodiljikave žice na našem putu ka sreći, nemam sumnje ni ko je odgovoran ni ko ima rešenje za lečenje tog mučnog kancera.

Oni nisu, osim moralno, krivi za to što su tako prokleto uspešni u stajanju na našim glavama u septičkoj jami. Ne, oni su samo iskoristili našu narav i manjak samopoštovanja. Našli pa zašli, kako narod kaže. Narod, poznat po svom inatu prema svemu naprednom i dobrom i po pokornom, ulizivačkom i sramotnom savijanju kičme pred lažnim autoritetima, proisteklim iz naše slabosti.

U nama, u narodu, ključ je i njihovog uspona na vlast, gaženjem preko leševa i preko naših života. U nama je i ključ za uklanjanje te besprizorne metastaze iz naše stvarnosti.

Američka revolucija i Francuska revolucija, kao i niz drugih revolucija, romantičnih i više praktičnih, imale su u svojim temeljima potrebu ljudi da žive, budu slobodni i da tragaju za svojom srećom.

Ni nama ne treba više od toga, osim što u samima sebi moramo pronaći izgubljeno dostojanstvo, samopoštovanje i prkos, ta tri zrna iz kojih se rađaju život dostojan čoveka, sloboda misli i delanja i potraga za srećom koja čeka na kraju tog puta.

Oni pobeđuju samo dok mi pristajemo da gubimo, da nas lažu, da verujemo da smo manje vredni.

A nismo. Ne možemo biti manje vredni od lopova, ubica, zločinaca, moralnih nakaza. Ne možemo nikako i nikada pristati da su od nas bolji falsifikatori, lažovi, nesposobnjakovići, polupismeni aparatčici, hulje i bitange čiju auru čine tolike zaslužene a neodslužene robije. Zašto bismo pristali da nam lekcije o životu daju histerici, neuravnotežene osobe, psihotičari i nesposobnjakovići, koji bi u nekom pristojnijem i dostojanstvenijem društvu, bili parije, a ne elita? Zašto, recite sami sebi.

Samo moramo pronaći u sebi to malo, ta zrnca, te semenke budućnosti koja pripada svakom čoveku, darovana našim razumom i svešću, ili nekom višnjom silom, ako u to volite da verujete. Svi ljudi jesu rođeni jednaki, obdareni neotuđivim pravima, koja im bivaju uskraćena samo onda kada sami dopuste da kao jedan narod, jedna velika grupa ljudi, budu opljačkani, bez reči i bunta. Svi ljudi imaju pravo na dostojanstvo, koje im ne mogu oduzeti kancerogeni tabloidi, ružičasti lopovi i ta prljava armija beskičmenih stvorova koji bi da parazitiraju na pristojnom čoveku.

Podigneš glavu, ispraviš kičmu, pogledaš se u ogledalo. Već time, ti si bolji od njih. Njihove glave su šuplje i pune izmaglice, lelujaju tamo-amo, kako koji vetar sa mirisom šargarepe i štapa dune. Kičmu nemaju, trampili su je za konce crvima izjedene marionete ili za gumeno crevo kojim se istače preliveni senkrup. U ogledalu oni ne vide sebe kakvima jesu, gole careve razvaline koju su oteli razumu, već aristokratiju našeg doba.

Revolucije nisu ništa loše, često. Potrebne su, lekovite, katarzične. I ne traže mnogo, osim svesti o ona tri početna cilja i zahteva koje samosvesni ljudi imaju pred sobom i koje postavljaju pred svoje vlade. Kada shvatimo da su naši tamničari to što jesu, samo dok iz sopstvenog džepa ne izvadimo ključ te iste tamnice, promenićemo svoj svet.

Vlade ako ne valjaju, moraju biti sklonjene.

Najbolje izborima, demokratski.

Htele to one ili ne.

Do nas je.

Zeke, jaja i krstovi

Uskrs je paganska, mnogobožačka svetkovina. Ali čekaj, ako Uskrs nije u stvari vezan za Isusa, o čemu se zapravo radi?

Danas, sekularna i sekularistička kultura, pre svega zapadne civilizacije, proslavlja prolećnu ravnodnevicu, dok verska, hrišćanska kultura naše civilizacije, proslavlja uskrsnuće, odnosno ustajanje iz mrtvih. Međutim, valja reći to da je rano hrišćanstvo bilo poprilično pragmatično, pa je prihvatalo i donekle prilagođavalo sebi brojne drevne paganske svetkovine i običaje, od kojih je deo postao vezan za Božić, a deo za Uskrs. Opšta simbolična priča o smrti sina (uglavnom simbolizovanog Suncem) na krstu (simbolični Južni krst, jedno od sazvežđa) i o njegovom uskrsnuću i pobedi nad silama mraka, bila je već izuzetno rabljena o poprilično izlizana još u antičkom dobu. Još od tada, postoji mnoštvo paralela i mnoštvo uskrsnutih spasilaca naroda i čitavog čovečanstva. Hrišćanstvo je tako samo uskočilo u vagon veselog voza, punog priča naslonjenih na jedan te isti mit.

Sumerska boginja Inana (Inanna), poznatija kao Ištar (Ishtar) kod Akađana, Asiraca i Vavilonaca, tj. Mesopotamaca, bila je boginja plodnosti, ljubavi, rata, seksa i snage. Kasnije ju je nasledila severozapadna semitska aramejska boginja Astarta i jermenska boginja Astgik (Astghik). Ištarin kult se održao od oko 3500. godine p.n.e. pa sve do V stoleća n.e. i uticao je snažno ne samo na kultove u Rimskoj Republici i Rimskom Carstvu, već i na ranu hrišćansku zajednicu.

Prema jednoj od legendi o njoj, obešena je naga na drvenom stubu, da bi kasnije uskrsnula i vratila se iz podzemnog sveta. Zvuči poznato, zar ne?

Još stariji mit o uskrsnuću je onaj vezan za staroegipatsko božanstvo, Horusa. Horus je bio jedno od najznačajnijih staroegipatskih božanstava. Poštovan je zasigurno još od preistorijskog Egipta, pa sve do Ptolomejskog Kraljevstva i Rimskog Egipta. Istorija pamti mnoštvo oblika koje je Horus uzimao u mitovima tokom milenijuma poštovanja, a za egiptologe, sve te modifikacije jednog božanstva, postala su zasebna niža božanstva egipatskog panteona. Većina njih će se pride složiti da su u pitanju nejverovatnije različita poimanja istog višeslojnog božanstva, kod kog su određene osobine ili sinkretičke veze prenaglašene, dopunjujući se međusobno kod raznih božanskih modifikacija, a u skladu sa tim kako su Stari Egipćani videli različita lica stvarnosti. Najčešće je predstavljan kao soko, ili kao čovek sa glavom sokola.

Rođen 25. decembra (gle čuda!), Horus i njegovo oštećeno oko, postali su rani simbol života i ponovnog rođenja, tj. uskrsnuća.

Tu je i Mitra (Mithras), zaratustrijansko anđeosko božanstvo (yazata) okupljanja i zakletve. Osim što je bio božanstvo ugovora i dogovora, tj. okupljanja, Mitra je bio i sudija, svevideći i neobmanljivi čuvar istine, kao i zaštitnik domaće stoke, žetve i svih voda. Mitra je postao tako popularno božanstvo, da su Rimljani poštovanje ovog božanstva obogatili sopstvenim misterijama, odnosno obredima, koji se ne mogu sresti u izvornim, zaratustrijanskim običajima.

Elem, Mitra je prema mitu, rođen na dan Božića (vidi, vidi!), a njegovi sledbenici su slavili prolećnu ravnodnevicu. Sve do IV stoleća, Nepobedivo Sunce (Sol Invictus), usko povezano sa Mitrom, bilo je božanstvo koje je postalo središte verovatno najvećeg rimskog mnogobožačkog kulta, sa kojim se hrišćanstvo moralo izboriti. Čak je i Konstantin Veliki, kome mnogi pripisuju to da je bio prvi hrišćanski rimski imperator (premda to po svoj prilici nije bio), dugo nakon čuvenog Milanskog edikta i oslobađanja hrišćanstva izvesnog potčinjenog i ilegalnog statusa u Carstvu, bio iskreni poštovalac Nepobedivog Sunca. Njegovi spomenici i trijumfi su bili posvećeni ovom božanstvu, mnogo pre nego hrišćanskom bogu, a osobine svetkovina posvećenih Suncu, po njegovom nalogu su ubačene u hrišćanske svetkovina. Zato je u velikoj meri i jasno to zbog čega rani hrišćani nisu odlučili da se protiv kulta Nepobedivog Sunca bore toliko agresivnim zabranama, koliko amalgamiranjem ovog kulta u hrišćanstvo.

Dionis (Διόνυσος , Dionysus), starogrčki bog berbe grožđa, pravljenja vina i vina kao napitka, ritualnog ludila, plodnosti, pozorišta i verskog zanosa, odnosno ekstaze, bio je jedno od ključnih božanstava starogrčkog panteona, koje je bilo blisko ljudima i njihovim porivima i potrebama. Poštovan je po svoj prilici još od oko 1500. godine p.n.e. Često je opisivan kao „bog dolaska” i „bog stranog”, a vremenom je postao jedan (premda poslednji) od dvanaest bogova sa Olimpa. Jedini je među njima kom je majka bila obična smrtnica.

Jedan od mitova o Dionisu opisuje i njegovo uskrsnuće, koje je obavila njegova božanska baka. On je potom i svoju majku, Semelu, vratio iz mrtvih. Simbolisan je falusnim oblicima i rogovima bika, moćne životinje, jednog od starogrčkih simbola plodnosti i seksualne snage. Dionisovo uskrsnuće ga je učinilo i božanstvom povratka iz mrtvih, tj. uskrsnuća.

Ironijom sudbine, kult Kibele (Matar Kubileya/Kubeleya, Kuvava, Κυβέλη, Κυβήβη, Κύβελις, Cybele), anadolske božanske majke, cvetao je na današnjem Vatikanskom brdu. Njen kult je verovatno nastao u drvenoj Frigiji, kao državno božanstvo, a preuzeli su ga i prilagodili grčki kolonisti u Maloj Aziji i potom preneli u samu Grčku i dalje zapadne kolonije, negde u VI stoleću p.n.e. Delimično je asimilovana sa drugim velikim boginjama – Gajom, Reom, Demetrom. U Grčkoj je povezana sa planinama, zidinama gradova, plodnošću prirode i divljim životinjama, posebno lavovima.

U Rimu je postala Magna Mater, odnosno „Velika Majka” i posebnu ulogu u panteonu je dobila u vreme ratova sa Kartaginom. Dodali su joj svojstva trojanske boginje, koja je samim tim postala drevna boginja rimskih trojanskih predaka. Sa uspostavljanjem rimske hegemonije u Sredozemlju, kult Kibele se proširio kroz celo Carstvo.

Kibelim ljubavnik Atis ( Ἄττις, Ἄττης, Attis), bio je takođe frigijsko božanstvo, bog vegetacije, a njegovo samounakažavanje, odnosno samokastracija, smrt i uskrsnuće, postali su simbol plodova zemlje, koji umiru u zimu i ponovno se rađaju u proleće. Atisa je, prema mitu, rodila devica (eto i tog čuda), a njegova smrt i uskrsnuće su deo godišnjih ciklusa. Prolećni festival posvećen njemu počinje danom krvi, na Crni Petak, a svoj vrhunac dostiže tri dana kasnije, proslavom njegovog uskrsnuća. U ranim danima hrišćanstva, zabeležen je nasilni, brutalni sukob na Vatikanskom brdu, između poštovalaca Isusa i mnogobožaca, zbog prepirke oko toga čiji je bog jedini pravi (zanimljivo, taj sukob se ponavlja kroz većinu religija, sve do danas), a koji je samo bedna kopija. Ono što takođe valja primetiti je i to da u antičkom svetu, gde god je bilo narodnih mitova o uskrsnućima i bogovima vraćenim iz smrti, hrišćanstvo je nailazilo na mnoštvo preobraćenika, koji su prelazili u hrišćansku veru. Tako se vremenom hrišćanstvo prilagodilo mnogobožačkom festivalu proleća. I premda ne postoji proslava Uskrsa u Novom Zavetu, rani crkveni oci su podsticali ovo slavlje, a i danas, veliki broj crkava nudi „jutarnje službe” ili „jutrenja” na Uskrs, što je očigledna paganska, mnogobožačka proslava novog solarnog ciklusa. Datum Uskrsa nije fiksan, već njime upravljaju Mesečeve mene. Teško da nešto može biti paganskije od toga.

Sve ono zabavno vezano za Uskrs, zapravo je mnogobožačko. Zečevi su ostatak paganskih festivala Eostre (Ēostre, Ostara, Ôstara), velike severnjačke boginje, čiji su simbol bili zec ili kunić. Čak i čest zapadnjački naziv za Uskrs, potiče iz njenog imena, za koje se veruje da je označavalo istok, mesto rađanja Sunca. Postoje i oni koji osporavaju njen kult, jer za njega nema mnogo dokaza, ali ako znamo kako prilježno su hrišćani u nekoliko epoha uništavali sve mnogobožačko, to možda i ne mora da previše čudi.

Razmena ofarbanih jaja je drevni, daleko prehrišćanski običaj, koji je postojao i i dalje postoji u čitavom nizu kultura. Ukršteni hlepčići, uobičajeni u delu zapadne civilizacije, potiču takođe iz davnina. U Starom Zavetu, spominju se Izraelićani koji peku slatke hlepčiće idolu kog su načinili, dok verske vođe pokušavaju da ih spreče u tome. I rani hrišćanski kler je pokušavao da zaustavi pečenje „svetih” kolača na Uskrs. Na kraju, kada su se suočili sa nepokolebljivošću žena koje nisu odustajale od pečenja kolača, naprosto su odustali i uključili ih u obrede, kao deo posvećenja. Danas su, na ovaj ili onaj način, posebno deo Božića, a kod Srba i slavskih običaja, koji su posebna priča.

Uskrs je tako, jedan sasvim mnogobožački, paganski festival, koji se proslavlja čestitanjima, poklonima i sve češće, prilagođenim, prigodnim uskršnjim proizvodima, zato što je tako naprosto zabavno i zato što se drevna simbolika ipak čuva. Danas se sve više i sve češće, domaćice takmiče u tome na koje će sve inovativne načine, a ne samo varzilom i lukovinom, farbati jaja i na koji način će, korpicama, travom, igračlama zečeva i pilića ili čokoladnim figuricama, ukrasiti svoj uskršnji sto.

More ljudi, širom hriščanskog sveta, tucaće se dekupaž, šljokičastim i na druge načine zašarenjenim jajima, deca će odgrizati čokoladne glave božanskih zeka, žuriće se na „jutrenja”, po kući će se ostavljati mali pufnasti pilići i korpice sa veštačkom travom i jajima, dok će se za bogatom, mesom prošaranom trpezom slaviti kraj velikog posta.

Za hrišćane, Uskrs ostaje proslava uskrsnuća (kod nas se sve više ustaljuje arhaizam „vaskrs”, čak i na javnom servisu, koji bi trebalo da neguje pravopisno ispravan srpski jezik) Isusa, poznatog i kao Hristos, na treći dan nakon razapinjanja na krstu. Većina će zanemariti to da se čak ni Jevanđelja ne slažu oko načina na koji je Isus nosio krst do Golgote, oko toga šta je na krstu pisalo, oko toga ko je razapet pored njega (Rimljani nikada nisu razapinjali na krstu lopove), oko toga šta je Isus pio (vino, sirće) i da li je uopšte pio, da li je neki centurion prisustvovao i komentarisao raspeće, da li je nekoliko Isusu bliskih žena bilo blizu krsta ili stajalo podalje, šta je Isus poslednje izgovorio i da li je bilo zemljotresa nakon njegove zemaljske smrti.

To je i razumljivo, ako znamo da su četiri izabrana Jevanđelja, posledica traganja za najpribližnijim pričama, između oko četrdesetak kandidata za svete hrišćanske spise IV stoleća.

Da i ne počinjem o nesaglasnostima o tome ko je našao Isusov grob, šta je u njemu bilo i ko je i da li je o tome obavestio apostole.

OK, istine radi, bolje ne počinjati ni o tome da li je Isus uopšte postojao, jer za to nema objektivnih dokaza, odnosno spisa istoričara savremenika, a apokrifni spisi su podjednako relevantni, kao i kremansko „proročanstvo”. Ukratko, spisi o Isusu su nastali decenijama nakon događaja opisanih u Jevanđeljima, a nemoguće je da nijedan istoričar Rimskog Carstva ne bi zabeležio čudesno vaskrsnuće božjeg sina. Na isti način su i kremanska „proročanstva” nastala decenijama nakon što su Tarabići navodno prorekli budućnost. Uvek je bilo i uvek će biti zgodno sa distance od par decenija, događaje povezivati unazad sa navodnim proročanstvima. Ali hej, zato je u pitanju ipak religija, tj. verovanje, a ne potraga za dokazima.

U svakom slučaju, priča o uskrsnuću je središnje mesto, srž i suština hrišćanstva. Uskrs je najstariji i najvažniji crkveni praznik, a njegov značaj nije doveden u pitanje u hrišćanskom svetu, nijednom u dve hiljade godina ove religije. Sam apostol Pavle, prema Jevanđeljima, rekao je da bez Isusovog uskrsnuća, cela vera Isusovih sledbenika nema nikakvog smisla (Prva poslanica Korinćanima, 15:17 – A ako Hristos ne usta, uzalud vera vaša: još ste u gresima svojim.). Otuda i potreba za grčevitim držanjem za običaj i verovanje, jer zašto bi se vernik odrekao temelja same vere. A i proslave su zabavne, na kraju krajeva. Uz to, da se lepota proslave začini (ako vam već puna trpeza nakon posta nije dovoljna), tu je i obećanje večnog života, kroz Isusovo uskrsnuće (Rimljanima poslanica, 6:4 – Tako se s njim pogrebosmo krštenjem u smrt da kao što usta Hristos iz mrtvih slavom očinom, tako i mi u novom životu da hodimo. ).

Uz sva saznanja o korenima Uskrsa i o tome da je danas postao na mnogo načina, unutar i izvan crkava, komercijalizovan, da li hrišćani moraju da se premišljaju oko proslave i šta je sa onima koji baš i nemaju posebna verska osećanja?

Sve se to, na kraju krajeva, svodi na lični osećaj (kod nevernika i većine „imaneštovaca”) i na osećaj izvesne savesti (kod posvećenih vernika). Nema ničeg suštinski lošeg ili zlog u tome što će se bilo ko, pa i deca, igrati farbanja jaja, posebno onda kada je to deo šireg kulturnog obrasca, praćenog i čitavom ikonografijom deci posvećenog praznika (redovna pojava na Zapadu). U svetu čokoladnih zeka i jaja, prosto je nečovečno svojoj deci uskratiti bivanje delom sezone praznika. Sam običaj, koji korene vuče iz milenijuma iza nas i nekoliko civilizacijskih krugova dalje od današnje zapadne civilizacije, bezopasan je, sve dok nije praćen indoktrinirajućim mantrama i često zastrašujućim pričama o grehu, kazni, pokajanju, žrtvi i potčinjavanju. Taj, izvorno hrišćanski narativ patnje i bola, danas je sve ređi na Zapadu, a sve hipertrofiraniji u Srbiji. A bez toga se može, vrlo lako, posebno onda kada znamo da najveći broj nazovi-vernika u Srbiji, od običaja znaju samo par površnih stvari, kojih se svejedno drže samo onoliko koliko žele, a da im ne smeta.

Sve ostaje, na kraju balade, u rukama roditelja.

Deci mogu Uskrs predstaviti kao praznik zabave i slatkiša, ili ga mogu zamračiti pričama o mučenju, patnji, krvi, nasilju i nekakvom primarnom grehu, preuzimanju naših grehova i potrebi da budemo skrušeni.

Budimo iskreni – Priča o Uskrsu je samo još jednom prepričani i „gluvim telefonima” i pragmatizmom dopunjeni antički mit. Na vašoj je savesti da li ćete njime lagati i sebe i svoju decu.

Lično mislim da je prvi pristup mnogo bolji, ne samo u čovečnom smislu, već i u pedagoškom. Ostavite deci priliku da pitaju ono što ih zanima i recite im istinu o pitanjima koja postavljaju. Ako držite snažno do vaše vere, onda verujte da će deca sama poželeti da i oni nastave putem tradicije koju vi baštinite. Ako ne držite toliko čvrsto do vere, onda ćete mirne savesti deci objasniti istorijski kontekst, prošlost i zaostavštinu Uskrsa i uskršnjih obreda. Ako niste vernici, a u sredini u kojoj živite, postoji osavremenjena kultura deci okrenutih praznika, ne uskraćujte deci zabavu sa čokoladnim zekama i jajima i pustite ih da se igraju ukrašavanja kuvanih jaja. Kako budu odrastala, biće vam zahvalna što ih niste odvajali od šireg civilizacijskog konteksta sredine u kojoj živite, a ako imate iskren odnos sa njima, lako ćete im objasniti racionalno sve nedoumice koje mogu imati oko ovog tradicionalnog praznika.

Ovako ili onako, bili vernici, „imaneštovci”, ateisti ili tvrdi antiteisti, provedite lepo dane produženog vikenda, uživajući u njima najbolje što umete, uz osmehe, radost i one najmilije.

Napukla arabeska

Islam smatram najagresivnijom i najštetnijom religijom, ikada. Njegov kapacitet da inače dobre ljude, pretvara u ubilačke monstrume, prevazilazi kapacitete svih ostalih religija. Njegova sposobnost da one ionako sklone agresiji i čistom sadizmu, pretvara u vođe raznih pokreta, političkih krila i nazovi-država, neuporediv je sa ma kojom drugom religijom ili ideologijom. Nepromenljivost islama, ili bar nepromenljivost iole nabolje, bez presedana je u poslednja dva milenijuma trajanja monoteističkih religija. Svima onima koji će u već prepoznatljivom maniru zagalamiti, „A Krstaši?”, poručiću da se prisete, ako je ikako moguće, toga da ako već žele da potežu Krstaše kao argument, ne zaborave da pričaju o vremenu od pre 8, 9 ili 10 vekova, a da je islam podjednako brutalan danas, kao što je bio i tada, kao i par vekova pre i vekovima potom. Zapravo, bio je i ostao brutalan. Onima koji će da podviknu, „A spaljivanje veštica?”, preporučujem da se osvrnu na to koliko je veštica spaljeno u zapadnoj civilizaciji u poslednjih 300 ili 400 godina, u poređenju sa tim koliko žena je svakodnevno izloženo kamenovanju, bacanju kiseline u lice i odsecanju glave u današnjem islamskom svetu. Svima koji će kritički mahati kažiprstom, uz opasku „A zapadni imperijalizam i kolonijalizam?”, preporučujem da pokušaju da pojme kojim je to onda čudesnim metodama, islam uspeo da u svega stotinjak godina, od sredine VII do sredine VIII stoleća, dođe od par šatora u Arabijskoj pustinji, do Poatjea u današnjoj Francuskoj. Rekao bih da nije bilo baš širenjem mira i ljubavi. Ako im to nije dovoljno, neka razmisle o tome koliko miliona Afrikanaca je stradalo tokom islamskih osvajanja po istočnoj Africi i tokom formiranja pravaca trgovine robljem iz tih krajeva. Ako ni tada ne budu kadri da razumeju, neka makar ovlaš pogledaju rezultate islamskog osvajanja Indokine i zastanu bar na časak pred cifrom od oko 80 miliona brutalno istrebljenih hinduista u samo nekoliko godina. Ako im je to previše daleko i strano, neka samo pogledaju kako izgledaju prosečne ulične demonstracije islamista u Londonu, Parizu ili bilo gde drugde u zapadnom svetu, pa neka izdvoje poruke ljubavi iz poziva na ubilačko, brutalno uništenje zapadne civilizacije i zavođenje islamskih država na tom prostoru. Onima koji bi da ne prenagljujemo, jer „treba dati vremena” da se u islamu dogode promene koje će dovesti do civilizacijskog napretka, samo bih spomenuo da ne fali njima dodira sa civilizacijom i svesti o napretku nauke, tehnike i društava, već volje, želje i potrebe da bilo šta menjaju u ideološkom konstruktu koji je formiran uporedo sa religijskim. Od epohe Prosvetiteljstva je u Evropi i zapadnoj civilizaciji uopšte, prošlo već tri stoleća, a način razmišljanja u okviru islama, nije se pomerio ni za stopu dalje od razmišljanja iz prve polovine VII stoleća. Svi oni razlozi koji su u Evropi pre tih trista godina, doveli do suštinskog odvajanja crkve i države, ne postoje u islamu. Ne da još nisu nastali, nego za njih ne postoji nikakvo, a ne samo plodno tle. Dok je hrišćanstvo bilo bremenito kontradikcijama, koje je svako sa iole razuma mogao uvek i u svakoj prilici da iskoristi da bi osporio bilo kakvu vrednost, a kamoli snagu te religije, islam ne pati od takvih slabosti. Vrlo jednostavno pravilo, po kom novije objave imaju prednost nad starim, rešile su pitanje kontradiktornosti Kurana, a devijantno kopile te religije umotane u ideologiju, šerijat, obezbedilo je prelazak često jezivih, čudovišnih učenja iz muslimanske svete knjige, u državne zakone. Hrišćanstvo nikada nije uspelo, niti je moglo da mutira na taj način. Opterećeno nizom protivrečnosti i u samom temelju izjedeno „cherry picking” logikom, tokom Prosvetiteljstva se samo smrvilo i urušilo sa pijedestala univerzalne moralnosti, koji je pretendovalo da zauvek zadrži. Ne zaboravite da Biblija, odnosno Sveto Pismo, nikada i nigde nije postala državni zakon. Čak ni u Vatikanu. Jednostavno, nemoguće je koristiti tu knjigu na taj način, jer je puna kontradikcija. Kuran i šerijat, zakonopravila su za bar 500 miliona, od oko 1,6 milijarde današnjih muslimana. Još oko 500 miliona njih, živi u sredinama u kojima se šerijat selektivno primenjuje, gde je selektivnost na štetu žena, kao po pravilu. Najjednostavnije od svih pravila, ono po kom se svaka apostaza ili kršenje šerijatskih pravila, može kazniti smrću, idealni je „failsafe”, tj. bezbednosni sistem, koji gotovo bez greške sprečava da veliki broj ljudi zauvek okrene leđa toj ekstremnoj, imperijalističkoj i kolonijalističkoj idologiji i religiji, čija istorija je ispisana krvlju stotina miliona žrtava. Strahom upravljaju stotinama miliona ljudi. I zato nemojte, molim vas nemojte, u bilo kom trenutku da pokušavate da opravdavate bilo koji čin nasilja i zlostavljanja, tako inherentan islamu.

To naravno nijednog trenutka ne znači da su svi oni koji se izjašnjavaju kao muslimani, loši ljudi. Naprotiv. Ogromna većina onih koji se izjašnjavaju kao muslimani, umereni su, što je eufemizam kojim se objašnjava to da se oni zapravo ne drže verskih učenja sopstvene religije. Da bude savršeno jasno, izuzetno je dragoceno što postoje ti ljudi i što čine ogromnu većinu islamskog sveta. Ono što je loše je to što su previše tihi i što se previše lako povlače pred ekstremistima, kojih ima, zavisno od procena, tek 2-5% ukupne muslimanske populacije. Doduše, ako to prebacimo u apsolutne brojke, imamo i dalje posla sa 30-80 miliona fanatika, ali to nikako ne umanjuje potrebu da onih preostalih više od 1,5 milijardi muslimana podignu svoj glas. Za to postoji mnoštvo razloga.

Koliko god bio unikatno agresivan i čudovišan, islam ipak deli nešto značajno sa ostale dve velike monoteističke religije, hrišćanstvom i judaizmom. Tačka dodira tri religije koje okupljaju zvanično više od 3,8 milijarde ljudi je mizoginija. Jeziva, zapanjujuća i patološka mržnja prema ženama, ono je što na najbolesniji način spaja učenja tri najveće škole verovanja u savremenom svetu. Od starozavetnih poduka (Eva, prva žena, navela je Adama, prvog muškarca, na greh; devojka se morala udati za svog silovatelja; udovica bez dece se morala udati za svog devera, ako on to želi, bez da ona ima pravo izbora, itd.), preko onih iz osvita hrišćanstva (poduke Svetog Pavla o tome da žene imaju ćutati u crkvi, da se moraju pokoravati muževima i da ne mogu da se obrazuju bez muževljeve dozvole), pa sve do novijih hrišćanskih poruka ženama (srpski patrijarh Pavle je poručivao da žene moraju biti pokorne mužu i činiti mu ustupke, čak i ako je on loš čovek, jer je to „put ka bračnoj sreći i miru”) i načina na koji su žene tretirane u islamskom svetu danas (pokrivanje glave ili celog tela, dvostruko ili četvorostruko manja vrednost svedočenja na sudu u odnosu na muškarca, krivica žene za silovanje, brojne restrikcije u vezi sa školovanjem, putovanjem, lečenjem, itd.), proteže se ta krvava nit razumevanja sve tri religije o tome da je žena niže biće, koje je neophodno „postaviti na svoje mesto.”

Monolitnost bilo kog učenja, pa i tako snažno agresivnih i prečesto ubilačkih kakav je islam, nije ipak apsolutna. Pukotine u toj arabeski mentalnog i fizičkog nasilja, naziru se. Sasvim prirodno, glas počinju da podižu upravo one koji su najugroženije u čitavom „mindframe”-u islamske ideologije – žene. Kao svojevremeno starovekovni ili pak severnoamerički robovi, tako i žene u islamu, moraju da žive kao maloletna i maloumna bića, prepuštena milosti i nemilosti, volji i zlovolji svog vlasnika, koji je muškarac. Dok se ne udaju, vlast nad njima imaju otac, braća, stričevi. Kada se udaju, ta vlast prelazi na muža i njegovu porodicu. Žrtve šerijatskih pravila, postaju zabrađene, bezidentitetne prikaze, čiji vlasnici i gospodari odlučuju o tome mogu li se one lečiti, smeju li da uče, mogu li negde otputovati i mogu li makar otići do lekara. Deca su vlasništvo muža, njegova je prva i poslednja. U slučaju nasilja ili bilo kakvog spora, sve da sud i želi da sasluša ženu, njeno svedočenje je dva ili četiri puta manje vredno od svedočenja muškarca. Ako bude silovana, sva je prilika da će krivica, a potom i smrtna kazna, pasti na nju. Ako to ne želi, obavezna je da pronađe četiri svedoka, koji će potvrditi da je ona žrtva. U suprotnom, ona je, samim tim što je žena, izazivala muškarca i navela ga na blud. Muž ili muškarac koji joj je „staratelj”  je može tući, može je maltretirati, može je zlostavljati. Može je čak i ubiti. Ona je imovina i ništa više. Dakle, savršeni „failsafe” mehanizam, koji očuvava sistem kojim dominiraju mizogini muškarci. To naravno ne znači da će čak i u šerijatskim zemljama, svi muškarci biti mentalni i fizički zlostavljači svojih žena. Naprotiv. Empatija i iskrena ljudska ljubav nije nešto što je na bilo koji način isečeno iz psihe svih muslimanskih muškaraca. Problem je u tome što islam i šerijat daju mogućnost i puno zakonsko pravo svakom onom među muškarcima, da svojoj agresiji da oduška, kada god to želi i bezmalo, kako god to želi. Mnogi su čuli za Malalu Jusufzai, ali takvih Malala ima mnoštvo, širom islamskog sveta.

Uzmimo u obzir to da od tih 1,6 milijardi muslimana, otprilike polovinu čine žene. To je dakle 800 miliona žrtava ili potencijalnih žrtava nasilja koje počinje još u primarnoj porodici. To je i 800 miliona žena koje ipak žive u XXI stoleću i koje ipak, koliko god se to šerijat i islam sam po sebi, zaista trude, ne mogu biti baš uvek i zauvek izolovane od ostatka sveta i od svesti da nije svugde u svetu situacija sa ljudskim i rodnim pravima tako jeziva. Štaviše, nije ni svaka od danas šerijatskih zemalja, uvek bila leglo mizoginije i potpune zatucanosti. Iranke i Afganistanke se sećaju i boljih vremena, ili su bar mogle da čuju za njih. Pre par decenija, nisu živele u šerijatskom paklu, već su imale izvesnu emancipaciju, značajnu slobodu i puno pravo da se smatraju, ako ne sasvim ravnopravne muškarcima, zbog tradicionalne patrijarhalnosti, ono bar dovoljno slobodnim da odlučuju za sebe i odaberu svoj životni put.

Odjeci tih, prema ovome danas, zlatnih vremena, nisu uminuli. Naprotiv, sve su glasniji sa svakom novom generacijom. Paradoksalno, u tome im pomažu upravo sve brutalniji zagovornici šerijata i najstrože primene islamskih pravila. Pomažu im tako što u svom paničnom strahu od gubitka potpuno neprirodne i nečovečne kontrole, oni samo još više stežu okove oko svojih majki, sestara, ćerki, supruga, terajući ih da se opiru sve više. Monolitnost islama, iako daleko, daleko jača od one koju ima hrišćanstvo i daleko šira, sveobuhvatnija od one koju ima relativno maleni judaizam, postaje sve neodrživija. Promenu donose žene, baš kao što su promenu u robovlasničkom američkom društvu, donosili prebegli i sasvim emancipovani robovi sa juga. Žene podižu glas i ne mogu biti ignorisane.

Masih Alinedžad, iranska novinarka, pokrenula je 2014. onlajn kampanju „My Stealthy Freedom” u kojoj je pozvala žene Irana da odbace islamske marame, hidžabe i obavezno pokrivanje glave, javno i hrabro. Njena ideja se izuzetno brzo primila i zapalila društvene mreže. Stotine i hiljade žena svih generacija se, uprkos jasnoj zakonskoj zabrani i pretnji zatvorom ili bičevanjem, odlučilo da prkosno oslobodi svoje kose i pokaže da nema čega da se stidi. Fejsbuk stranica ima preko milion sviđanja i važno je ostrvo slobode, koje pokazuje da čak ni verska policija i konzervativne iranske mule na vlasti, ne mogu sasvim ugušiti želju za slobodom. Nepotrebno je i reći da Alinedžad živi u izbeglištvu, u Engleskoj. Takođe, ništa manje važno, kampanji se pridružio i veliki broj muškaraca, koji su se slikali zajedno sa svojim suprugama, u činu podrške i prkosa.

Iran je ipak pravo ostrvo slobode i ljudskih prava, u poređenju sa Saudijskom Arabijom, jednim od najgorih mesta na čitavoj planeti na kom možete biti žena. Najkonzervativnija forma šerijata, bukvalno je žene ove zemlje pretvorila u stvari, predmete, imovinu. Žene Saudijske Arabije moraju prekriti čitavo telo, a jedno, ili izuzetno oba oka, mogu prikazati samo u „slučaju preke potrebe”. Osim takvog načina sakrivanja lica, nikabom, očekuje se da nose abaju, široku, nalik na haljinu odeždu, koja savršeno sakriva bilo kakva fizička svojstva ili, daleko bilo, konture tela žene sakrivene ispod nje. Očekuje se da nosi i maramu koja je toliko debela da u potpunosti sakriva bilo kakvu konturu lica. Zabranjena je odeća svetlih boja i odeća koja na sebi ima bilo šta, bilo kakav ukras koji može „privući pažnju muškarca”. Dakle, od žene se očekuje da nema identitet, da je u javnosti potpuno identična svim ostalim ženama i da nikako, svojim izgledom, ne „provocira” muškarce. Ona mora biti nevidljiva. Bitno je i da je odevena u crnu odeću, što je donekle i simbolično, jer tako, rekao bih, na najbolji način pokazuje da je simbol žalosti i tužna slika statusa žena Saudijskoj Arabiji i uopšte u šerijatom obojenom islamskom svetu. Uz to, žene u Saudijskoj Arabiji imaju bezbrojna ograničenja po pitanju obrazovanja, lečenja, nasleđivanja (imaju manja nasledna prava od muškaraca) i starateljstva nad decom (muškarac dobija starateljstvo nad decom). Žena ne može da radi ili otvori račun u banci, bez eksplicitne saglasnosti muškog „staratelja”. Ne može čak ni da ode do obližnje prodavnice, bez svog muškog pratioca. Muškarac i žena koji nisu rođaci, ne smeju čak ni stajati jedno blizu drugog na ulici ili na bilo kom javnom mestu. Ženama se uobičajeno niko ne obraća po imenu, već ih samo zovu „majka”, „sestra”, „žena”. Nemaju pravo na identitet i na posebnost. Nije i dalje retkost da se devojčice daju starcima za žene, da očevi završavaju poslovne odnose sa partnerima tako što trguju svojim ćerkama i tako što se ponašaju prema njima kao prema imovini koju je potrebno plasirati na tržište. Ne treba zaboraviti i to da u šerijatu i dalje postoji kategorija roba i jasno definisano pravo muškarca da drži seksualne robinje. Ženu, dakle, definiše isključivo muškarac čije je suštinsko vlasništvo. Anahroni, nakaradni način razmišljanja, koji nije odmakao ni pedalj dalje od VII stoleća, važi tako i dalje, u svom punom nasilnom, morbidnom zamahu.

Naravno, ne postoji apsolutna stega, koja može trajati doveka. Pukotine, koje su sve češće diljem islamskog sveta, zahvataju i saudijsku, strogo šerijatsku, konzervativnu, mizoginu i nasilnu patrijarhalnu (ne)kulturu i mesto žene u njoj. Vlasti se promenama opiru, ili daju minimalne ustupke, koji ne umanjuju poniženje, ali pokazuju tendenciju menjanja, koje će pre ili kasnije eruptirati u sveukupni bunt žena. Tek 2015., recimo, žene su u Saudijskoj Arabiji, dobile izuzetno ograničeno pravo učešća u političkom životu. Dopušteno im je da biraju i budu birane u organe lokalne vlasti, ali ne smeju da sede zajedno sa muškarcima na sednicama, ako budu izabrane. Mogu samo da se uključe u sednicu, telekonferensingom. Ali i dalje nemaju pravo da voze. Ne, zaista je tako. Ako ih uhvate iza volana, mogu lako dobiti kaznu zatvora od nekoliko meseci. Optužba je, nećete verovati – terorizam. Da, žena iza volana se smatra teroristom u Saudijskoj Arabiji. Doduše, isto je i u slučaju ateista, a kazna je još gora, često takva da će dovesti do smrti u zatvoru ili od učestalog bičevanja. U Saudijskoj Arabiji se smrtna kazna sprovodi i dalje javnim odsecanjem glave, sabljom, na sred ulice ili na nekom od gradskih trgova. Jedina razlika u odnosu na VII stoleće je u tome što to sada snimaju kamere mobilnih telefona i što se dželat doveze i odveze automobilom. I broj takvih kazni raste, jer raste i strah konzervativnih zlostavljača od mogućih promena. Nesposobni i nevoljni da menjaju sebe i zli, čudovišni zakonik ranog srednjevekovnog pustinjskog plemenskog vođe, oni samo pojačavaju stege. Iza svega toga, krije se – strah. Znate, kako je rekao moj dragi prijatelj Bob Živković, a šta ako se mrak u stvari boji nas? Šta ako je sve to samo dvorac načinjen od hartije, koji će se srušiti pred najobičnijim dahom, a ne vetrom? Oni se plaše. Plaše se promene i to one koja će učiniti da više nisu ničim zasluženi gospodari života žena oko sebe. Strah ih tera da pribegavaju jedinom rešenju koje poznaju – još većem nasilju.

Moram napisati i sledeće – Osim što moraju pobediti tu dominantnu, mušku i patrijarhalnu hijerarhiju, još je važnije da žene moraju pobediti strah u svim onim ženama, koje su nakon godina i decenija indoktrinacije, postale još glasnije zagovornice mentalnog i fizičkog ropstva, od svojih sopstvenih tamničara. Taj svojevrsni stokholmski sindrom, u kom su se žrtve šerijata sasvim srodile sa svojim zatvorom i smatraju ga nečim dobrim, korisnim i neophodnim, jezivo je zlo. Svesna i odrasla ljudska bića, koja podležu ideologiji i religiji, koja ih uči da su niža bića, manje vredne od muškaraca, najveće su i žrtve i čuvari takvog nakaradnog poretka. Onda kada rob postane svestan svog ropstva i svog zla istog, tada postaje zagovornik slobode i borac za istu. Zato ženama, žrtvama šerijata i islama, borba nije laka. Ne samo što moraju da se bore protiv sistema koji se samo još više zatvarao i blokirao u poslednjih 14 vekova, već moraju da se bore i za slobodu umova svojih sapatnica, čiji umovi su u toj meri silovani, da su uverene da je ta iluzija života koji žive, zapravo mnogo bolja od stvarnosti, slobode i prava na izbor. Za svakog muža, oca, brata, sina, kog se bora da nateraju da počne da ih posmatra kao ravnopravna ljudska bića, žene koje žele da se otrgnu iz ralja šerijata, moraju da se bore i sa po jednom ženom čija filozofija „umotana sam, jer je i bombona čista i lepa samo dok se ne razmota” koči ono što bi morala biti zajednička borba. Uz to, moraju da se bore i sa strahom žena koje bi možda i rekle nešto, ali se plaše da će muževi, očevi ili braća saznati i sasvim legalno, šerijatski, polomiti ih od batina.

Žene iz šerijatskog pakla Saudijske Arabije moraju pobediti i globalnu politiku, koja zarad ekonomskih interesa, nafte i uticaja, na globalnom planu ćuti i toleriše sistematsko unižavanje ljudskih prava čitave jedne polovine stanovništva ove zemlje. Petrodolari i ono što se kolokvijalno naziva „dobrim vezama”, doveli su do toga da krajem 2015., Saudijska Arabija dođe na čelo Saveta UN za ljudska prava, iako je te godine, ova zemlja izvršila više smrtnih kazni od ISIS-a, a sve zbog „verskih zločina”. Da, živimo u vremenima sveopšte hipokrizije u visokoj politici, ali ne smemo odustati, zbog onih žena koje nemaju privilegiju da odustanu.

Ovo je, dakle, pitanje koje je čak značajno iznad rada i dela žena poput Ajan Hirsi Ali, možda i najpoznatije žene, kritičarke islama. Ne, Ajan Hirsi Ali i neke druge otvorene kritičarke islama, oslobodile su se te religije i napustile zauvek stege islamskog sveta. Njihova kritika je dragocena i važna u pomaganju spoljnom, pre svega zapadnom svetu da razume svo zlo islama i šerijata, ali na unutrašnjem planu, borbu vode žene koje i dalje žive pod stegom šerijata. Ovo je zato pitanje žena koje i dalje žive u okvirima religije umotane u ideologiju i obrnuto, i u okvirima tog agresivnog, ponižavajućeg, mučnog sistema, pokušavaju da se izbore za sopstveno i za dostojanstvo ostalih žena. Ovo pitanje je čak iznad i mog ličnog prezira prema većini verskih učenja. Nemam nameru, kao što je nikada nisam ni imao, da bilo kome branim da veruje ili određujem u šta mora ili sme verovati. Ovo je pitanje osvojene slobode izbora, a ne nečije slobode da drugome ponovo nametne tuđe izbore.

Na kraju ću samo napisati da iskreno i duboko verujem da će one uspeti. Žene je priroda načinila po mnogo čemu jačim i izdržljivijim od nas muškaraca. Zato sam uveren da će vremenom uspeti da se izbore za svoje mesto, uprkos lavini nasilja koje su izdržale i koje ih još čeka. Na nama muškarcima, kao i na ženama iz čitavog slobodnog sveta je da im pomognemo, najbolje što možemo. Ne smemo ni ćutati, a svakako ne smemo odobravati nasilje, mentalno i fizičko, besmislicama o „tradiciji” i „drugačijoj kulturi”. Delimo zajedničku biologiju i ništa u svetu zakona prirode nas ne razdvaja. Zato ne smemo dopustiti ni ideologijama i religijama da nas dele po linijama koje u prirodi ne postoje. Svi smo ljudi, svi zaslužujemo ista, jednaka prava. Izborimo se za poštovanje tih prava, zbog sebe i sebi bližnjih, ali i zbog podrške onima kojima je teško da se sami bore.

———-

Izvori:

http://www.nytimes.com/2016/10/29/world/middleeast/saudi-arabia-women.html?_r=1

https://en.wikipedia.org/wiki/Sharia#Women

http://www.huffingtonpost.com/2014/05/12/iran-women-hijab-masih-alinejad_n_5309861.html

https://www.theguardian.com/world/2015/feb/24/iranian-woman-wins-rights-award-hijab-campaign

Precenjena ljudskost

Momak, još gotovo dečak, Stefan Simić, digao je na sebe ruku i ubio se pre par dana.

On i majka su živeli u kući njenih roditelja, u potpunoj bedi. U kući, za njegovih 18 godina mučnog života, nisu imali čak ni struju. Dečak više nije mogao da izdrži kažnjavanje koje nije ničim zaslužio i prekratio je mučni, teskobni život, videvši u smrti spasenje.

Njegov otac, nevenčani suprug dečakove majke, preminuo je pre više od deset godina, ali je pre toga, svu imovinu prepisao crkvi, da Stefanovoj majci ne bi ostavio ništa.

Sveštenik iz parohije u kojoj je Stefan živeo i umro, izjavio je da ne oseća odgovornost, jer SPC nije humanitarna organizacija.

Zaboravite isprazne i licemerne, uopštene poruke koje vam SPC, ali i ostale crkve šalju, o tome da je dobročinstvo vrlina. Zaboravite ih, ako ćete pričati o samoj crkvi i o samim crkvama. One za dobročinstvo ne znaju, ako bi trebalo da ga pruže. One umeju samo da uzimaju, gomilaju, otimaju, gramzivo grabe.

One su onaj pop iz stare priče, gde se utopio jer mu je čovek koji je želeo da ga spase, govorio “Daj pope ruku!”, umesto “Evo ruke, pope!”

Crkva nije humanitarna organizacija.

Crkva je profitna organizacija, esnaf bez morala, paradržavna i od zakona izuzeta zajednica sebičnih i samoživih ljudi, koja parazitira na popisnoj brojci o 90% građana vernika SPC.

Crkva nije humanitarna organizacija i nije tu zarad bilo čijeg spasenja.

Ona je tu zbog profita.

Ona dobija 7 miliona evra iz budžeta Srbije, koji ne puni.

Ona ima prednost u restituciji imovine, čije poreklo nije stečevina poštenim radom.

Ona ima plaćeno zdravstveno i penziono osiguranje, iz budžeta koji ne puni.

Ona godišnje prihoduje preko 140 miliona evra, iz raznih poslovnih poduhvata, bez plaćanja poreza.

Ona ima sveštenike, čak vladike pedofile, čiji sudski procesi zastare, pa država iz budžeta plaća odštetu zlostavljanoj deci.

Ona ima “male Versaje” i mermerom optočene vladičanske dvore.

Ona ima preko 600 hiljada evra prihoda godišnje, samo od doplatnih markica za Hram Sv. Save, dok Crveni krst Srbije ima deset ili dvadeset puta manje, a obolelima od raka se od ove godine više ne izdvajaju doplatne markice.

Ona ima gigantske, bizarne krstove, koje plaća lokalna samouprava, na zemljištu koje je poklonila crkvi.

Ona ima desetine miliona evra prihoda sa Ostroga, na koje porez ne plaća.

Ona zida hotele i govori vam da je to njena duhovna potreba.

Ona ima popove-koljače kao svoje svece i velikomučenike.

Ona ima antisemite i saradnike nacista kao rodonačelnike ideologije svetosavlja.

Ona ima progonitelje intelektualaca iz vremena rata, Nedićeve saradnike, kao moralne uzore.

Ona bi da u oganj baca one bez dece, iako su sami viši sveštenici obavezani celibatom.

Ona ima “Daj koliko daš, ali niko ne daje manje od sto evra”.

Ona ima molebane za kišu i Končitu Vurst kao krivca za kišu.

Ona je sve dalje od naroda, a voli da se poziva na narod.

Ona ima vas 90% kao svoje vernike, stado i kravu muzaru.

Ona ima sve nas, koje država tera da plaćamo bahatost gomile krpelja.

Ona ima sve.

Vi imate sve manje, a očekuje se da dajete sve više i izdržavate ovu hordu pijavica, mrzitelja i alavaca.

Probudite se.

Saveznici o kojima malo znamo

Istorija Balkana, posebno u poslednjih stotinjak godina, uglavnom je obeležena mržnjama, podelama, ratovima, zločinima, osvetama.

Gotovo da nema naroda ili države, koji u nekom periodu nije bio u ratu sa svojim susedima. Vremenom, kod mnoghih je nastala slika o vekovnim, čak svevremenim mržnjama i neprijateljstvima, o iskonskim neslaganjima i nerešivim međusobnim problemima.

Zaboravljena je ili naprosto skrajnuta, čitava istorija raznih zajedništava i savezništava, koja sežu daleko u prošlost, ali, kao povremeni bljeskovi, obasjavaju i noviju istoriju.

Jedan od najvećih tinjajućih i povremeno buktećih sukoba u poslednjih najmanje sto godina, onaj je između Srba i Albanaca. Nije mali broj onih koji bi spremno rekli da između dva naroda postoji samo i jedino mržnja.

Ipak, to nije neophodno tako.

Ne vraćajući se u dalju prošlost, onu pre XVII stoleća i intenzivnije islamizacije Albanaca, osvrnuću se na jednu ličnost iz Albanije, iz novije istorije, koja je bila, po svojim delima, saveznik Srba i Srbije i to na posletku i glavom platila.

Ovo je priča o Esad-paši Toptaniju.

Esad-paša Toptani (Esat Pashë Toptani, oko 1863 – 13. VI 1920) je poticao iz bogate zemljoposedničke porodice, poreklom iz Kroje, koja je 1816. godine preuzela kontrolu nad Tiranom i tu imala brojne posede, uključujući i zemljište na kojem se danas nalazi Parlament Albanije. Porodica Toptani se obogatila u vreme reforme zemljoposedništva u Turskoj, kada su vlasnici čitluka mnogo slobodnije, da ne kažem ekonomski ispravnije i pravednije, mogli da upravljaju svojim imanjima.

Početkom XX stoleća, bio je komandant žandarmerije u Janjini, a zatim u Skadru, kao i poslanik u parlamentu Osmanskog carstva. Bio je i komandant lične garde sultana Abdula Hamida II u periodu pre mladoturske revolucije. Tokom službovanja u Skadru, bavio se davanjem koncesija italijanskim preduzećima za eksploataciju drveta iz okolnih šuma.

Postao je simpatizer Mladoturaka posle ubistva njegovog brata Gani-bega Toptanija koje su izvršile snage lojalne sultanu Abdulu Hamidu II. Prema izvorima, koji su moguće i deo urbane legende, ubistvo Gani-bega Toptanija je izvršio sin velikog vezira po naredbi samog sultana Abdula Hamida II, kojeg je, opet navodno, Gani-beg uvredio, nakon što mu je dugo bio miljenik. Priča se i da je Gani-begov sluga osvetio njegovu smrt, ubivši ubicu svog gospodara usred dana na Galata mostu u Istanbulu. Po jednoj verziji, čak je sam Esad-paša ubio vezirovog sina, ali je to malo verovatno, jer je ceo događaj navodno izazvao prezir javnosti prema Esad-paši jer je dopustio da sluga osveti njegovog rođenog brata.

Nakon Mladoturske revolucije 1908. godine bio je poslanik u skupštini Osmanskog carstva kao predstavnik izborne jedinice Drač, a 1909. godine je kao ovlašćeno lice, predao sultanu Abdul Hamidu II ukaz o njegovom svrgavanju.

Tokom Balkanskih ratova komandovao je, posle misteriozne pogibije generala Hasana Rize u zasedi u Skadru, 18. januara 1913. godine, vojskom Osmanskog carstva prilikom opsade Skadra, kada je sedam meseci, tj. do 23. aprila 1913. godine odolevao napadima vojske Kraljevine Crne Gore. Prema nekim tvrdnjama, sam Esad-paša je organizovao ubistvo Hasana Rize. Nakon dugotrajne opsade, predao je Skadar. Uprkos strahu da će se Crnogorci brutalno osvetiti Albancima, zarobljenom Esad-paši i njegovim saborcima je dozvoljeno da, prilikom povlačenja iz Skadra, zadrže lično naoružanje. Pesnik Aleksa Šantić je inspirisan predajom Skadra vojsci Kraljevine Crne Gore napisao pesmu pod nazivom „Esad Paši“.

Balkanski ratovi nisu doneli ono što je Srbija, kao jedna od glavnih učesnica želela. Osim produbljivanja sukoba sa Bugarskom, za koji neki istoričari, mislim sa pravom, tvrde da je jedna od većih političkih grešaka obnovljene srpske države, Srbija je na kratko, na nekih pola godine, stekla izlaz na more, duž 50-tak kilometara obale današnje Albanije. To nije bilo po volji pre svega Austrougarskih vlasti, a pošto druge velike sile nisu želele da zaštite želju i interes Srbije da izađe na more, u haosu sve bržeg raspada Osmanskog Carstva i geostrateškog kalkulisanja probuđenim nacionalnim interesima i težnjama naroda Balkana, nastala je Albanija.

29. jula 1913., prema odredbama Londonskog ugovora, nastala je Kneževina Albanija, čiji prvi knez je bio Vilhelm od Vida (Wilhelm zu Wied, tj. Wilhelm Friedrich Heinrich), nemački plemić srednjeg ranga. Balkanske saveznice, pre svih Srbija i Crna Gora, morale su tako početkom avgusta da se nevoljno povuku sa osvojenih teritorija, a srpski san o izlasku na more, nestao je. Treba dodati i nešto što danas možda izgleda kao kuriozitet. Naime, kada je srpska vojska ušla u Drač, dočekana je slavljenički, kao oslobodilačka, a tih kratkih pola godine srpskog upravljanja primorjem, pamte se kao period prosperiteta i mira u toj regiji, za razliku od dešavanja na, takođe od Turaka osvojenom Kosovu.

Tek, pošto vlast novostvorene Kneževine Albanije još uvek nije bila u potpunosti konstitutisana, kontrolu nad teritorijom Kneževine Albanije su imale dve osobe. Najveći deo Albanije je kontrolisao Esad-paša Toptani, koji je pod komandom imao hiljade naoružanih žandarma i iskusnih vojnika sa kojima se povukao posle predaje Skadra. Druga ličnost po uticaju je bio Ismailj Ćemali (Ismail Qemal Bej Vlora), koji je bio mnogo više političar, nego vojnik. On je bio na čelu privremene vlade koja je 28. novembra 1912. godine i proglasila nezavisnost Albanije, pod patronatom Austro-Ugarske. Pragmatični političar, jedan od zakasnelih romantičara sa maksimalističkim težnjama, resor odbrane je poverio Isi Boljetincu (Isa Boletini, odnosno Isa Šalja), rođenom u Kosovskoj Mitrovici, jednom od predvodnika oko 20000 kosovskih kačaka, koji su tokom Prvog balkanskog rata prebegli u Albaniju.

Ismailj Ćemali je imao punu podršku Austro-Ugarske, koja se uveliko spremala za rat sa Srbijom, kada je dopustio, premda ne javno, da Kačaci upadnu u Kraljevinu Srbiju na području Ljume, Đakovice, Prizrena, Debra, Kičeva, Struge i Ohrida, gde su im logističku pomoć pružali pripadnici makedonske revolucionarne organizacije VMRO, koja je par decenija kasnije, zajedno sa Ustašama, organizovala ubistvo kralja Aleksandra u Marseju.

Ne ulazeći u sve razloge ovih akcija, od kojih mnogi leže u nerešenim nacionalnim i državnim pitanjima većine balkanskih naroda i država, gde niko nije dobio sve ono što je želeo i gde su Austrougraske vlasti vešto manipulisale obećanjima i nadanjima što dela Albanaca, što Bugara, spomenuću da se ovakvoj politici Ismailja Ćemalija, Esad-paša suprotstavio.

Esad-paša je verovao takođe u potrebu za albanskom državom, kao i u pravo Albanaca da svoje nacionalne potrebe zadovolje postojanjem nezavisne države. Ali, verovao je i u šire interese balkanskih naroda, koje je video kao saveznike protiv upravo onih moćnika, koji su svoje interese zadovoljavali podgrevanjem nikada zadovojenih ili nikada zadovoljnih teritorijalnih apetita balkanskih naroda. Štaviše, Srbiju je video kao prirodnu saveznicu Albanije i Albanaca, svojevrsni Pijemont slobode balkanskih naroda, uprkos tome što su i potezi srpskih vlasti tog doba, posebno katastrofalni odabir činovnika i upravitelja na Kosovu, samo doprinosili sve gorim odnosima Srba i Albanaca.

Tek, Esad-paša nije želeo da Albanija bude uvučena u sukob sa Kraljevinom Srbijom, pa je 16. oktobra 1913. osnovao, uz direktnu podršku Srbije, Republiku Centralnu Albaniju, sa prestonicom u Draču i sa Tiranom kao najvećim gradom. Oko sebe je okupio veliki broj islamista i zemljoposednika, koji su se, kao i njegova porodica, u XIX stoleću okoristili reformama turskih zemljoposedničkih odnosa i koji su bili zabrinuti da bi vlada pod kontrolom velikih evropskih sila mogla da ih liši privilegija, koje su suštinski bile feudalne. Esad-pašu i Republiku Centralnu Albaniju je finansijski podržavala već i sama ratovima iscrpljena Srbija, koja je zauzvrat očekivala i određene teritorijalne kompenzacije kod Crnog Drima. Međutim, glavni interes Srbije je bio u tome da Esad-paša pomogne u obračunu sa kačacima Ise Boljetinca i u suštini, sa vladom Ismailja Ćemalija.

Znajući da će biti teško da se sa Bugarskom napravi mirni sporazum oko Makedonije, u kojoj je Srbija suprotno dogovoru proširila svoju zonu uticaja, pod izgovorom da je pomogla Bugarima kod Jedrena, a nije morala, Srbija je morala da što pre neutrališe skoro 20000 iskusnih i motivisanih kačaka pod komandom Ise Boljetinca, Hasana Prištine (Hasan Prishtina), glavnog ideologa Kosovskog komiteta i jednog od panalbanskih aktivista, kao i drugih vođa kačaka.

Vojni i politički razvoj situacije na Balkanu u narednim mesecima je prinudio, pod pritiskom velikih sila, umornih Balkanom a sve intenzivnije okrenutih svojim međusobnim zađevicama, Esad-pašu da 1. februara 1914. godine prepusti vlast Vilhelmu od Vida. Zauzvrat je dobio snažne položaje ministra odbrane i ministra unutrašnjih poslova, ali za njega još važnije, u danima pre predaje vlasti je uspeo da zbaci i protera Ismailja Ćemalija, koji je prethodnih meseci neprekidno raspirivao sukobe sa Srbijom i bio deo šireg plana terorističkih aktivnosti, pre svega u saradnji sa probarskom VMRO, sa kojom je u sadejstvu i pokrenuo ustanak kačaka i pomagao Ohridsko-debarski ustanak VMRO. U svakom slučaju, Esad-paša je predvodio delegaciju predstavnika 18 oblasti Albanije koja je putovala u Nemačku da formalno ponudi presto Vilhelmu od Vida, postavljeniku velikih sila i, mora se to reći, nevoljnom knezu nove države.

Esad-paša ipak nije bio ni naivan, a ni nameran da dopusti da se stvari dešavaju bez njegovog uticaja. Nakon uklanjanja Ćemalija i njegovih saradnika sa političke scene, pokušao je da osujeti Velike sile da postave kneza koji bi njega lišio istinske moći, a zemljoposednike njihovih privilegija. U potaji, organizovao je proteste i pobune i već krajem 1913. godine u saradnji sa turskim vlastima, u svojevrsnom iznuđenom, pragmatičnom savezništvu, izdejstvovao da tadašnji ministar rata u osmanskoj vladi, Ahmed Izet-paša (Ahmed İzzet Furgaç), rođeni Bitoljčanin, preuzme presto Kneževine Albanije. Prevrtljiva Autro-Ugarska je u ovome podržala Esad-pašu i čak parobrodom prevezla nekoliko stotina vojnika i oficira Osmanskog carstva u Valonu, da bi podržali ustanak islamista i ustoličenje Ahmeda Izet-paše. Ipak, ovaj pokušaj puča je propao, osmanske trupe su pohapšene (holandski žandarmerijski bataljon iz međunarodne misije ih je pohapsio), a svi učesnici su negirali da su na bilo koji način učestvovali u vojno-političkoj igrariji.

Albanski muslimani su, sasvim prirodno, bili u velikom broju protiv izbora Vilhelma od Vida za kneza, ali je Esad-paša založio svoj autoritet iza ove odluke velikih sila, svakako zarad obećanja o tome da će zadržati značajni deo moći u svojim rukama, što je uticalo na smirivanje nezadovoljstva sa jedne strane ali i dovelo do stvaranja određenog animoziteta prema Esad-paši sa druge strane. Nevoljni strani knez, neuređena albanska politika, sa snažnim tragovima i uticajima osmanskog doba i plemenska podela Albanije, bili su nesigurna mešavina. Već par nedelja po dolasku Vilhelma od Vida, a navodno zbog toga što nije sproveo agrarne reforme, došlo je do proturske pobune koju su predvodili nezadovoljni zemljoradnici. Zbog optužbi da pomaže pobunjenike, što zaista i nije daleko od istine, Esad-paša je 19. maja 1914. uhapšen i proteran iz Albanije. Esad-paša je za to direktno optužio Austro-Ugarsku i njene agente. Holandska žandarmerija, koja je u suštini policirala albanskom obalom, sprovela je Esad-pašu do broda u luci i otposlala ga u izgnanstvo, u Bari.

Sa odlaskom Esad-paše, velikoalbanska struja je ponopvo ojačala i učestali su upadi kačaka u Kraljevinu Srbiju, što je u vreme ministrovanja Esad-paše bilo na svaki način sprečavano i kažnjavano. Štaviše, u tom periodu intenzivnih austrougarskih priprema za rat, austrougarski vojnici i oficiri, kao savetnici su tesno sarađivali sa kačacima i drugim paravojnim grupama, a kasnije tokom godine i kombinovanim odredima sastavljenim od domaćeg stanovništva i bugarskih komita.

Bilo je jasno da Austro-Ugarska, a sa njom i Turska, čiji uticaj nije nestao iz albanske politike, žele da iskoriste teritorijalne težnje Albanaca i njihovu nacionalnu podeljenost između Albanije i Srbije, za predstojeći rat na Balkanu. Ne želeći takav sukob, koji je vremenom eskalirao u Prvi svetski rat, Esad-paša je dobio podršku vlade Kraljevine Srbije da se tajno vrati u Albaniju i preuzme vlast, a da zauzvrat potpiše sporazume o zajedničkoj odbrani, carinskoj uniji i slično, što bi garantovalo mir za Albaniju i bezbedne jugozapadne granice Kraljevini Srbiji. Po svojoj suštini, ti sporazumi bi Albaniju stavili u podređeni, neki kažu čak i kolonijalni položaj prema Srbiji, ali je u pragmatičnoj politici Esad-paše i srpskih vlasti, takav sporazum mogao da na duže staze, donese decenijski mir na Balkanu. Slabija albanska ekonomija bi vremenom profitirala od carinske unije, a zajednička odbrana bi neprijateljstva mogla vremenom da pretvori u savezništva, pod pretpostavkom da bi takav sporazum doveo i do popuštanja loše vođene srpske politike na prostorima nekadašnjeg Vilajeta Kosovo, koji je držan van ustavnog poretka Srbije, uz katastrofalne poteze, koji su neefikasnošću doprineli narastanju animoziteta između Srba i Albanaca. Ipak, tu smo na terenu alternativne istorije i hipotetike.

Kada je knez Vilhelm, zajedno sa celom vladom, već u septembru 1914. pobegao iz Albanije na jahti italijanske mornarice, Esad-paša je bio u Francuskoj. Ipak, ubrzo se iskrcao u Drač. Tu je stigao preko Atine i Niša u kojima je informisao predstavnike Srbije i Grčke o stavu koji će Albanija pod njegovim vođstvom zauzeti prema Centralnim silama, odnosno, izjasnio se za privrženost Antanti i srpsko-grčkom savezu.

U Nišu je, pre povratka u Albaniju, sa Nikolom Pašićem, predsednikom vlade Kraljevine Srbije) potpisao i tajni sporazum kojim je bilo predviđeno osnivanje zajedničkih političkih i vojnih institucija, vojni savez, gotovo federalna državna tvorevina Srbije i Albanije i ekonomski bitna izgradnja pruge od Srbije do Drača. Tekstom sporazuma je bilo predviđeno da Srbija na poziv Esad-paše vojno interveniše u cilju zaštite režima i da finansira Esad-pašinu žandarmeriju i snabdeva je vojnom opremom, što je bilo neophodno u situaciji u kojoj je ionako plemenski podeljena Albanija, lako mogla ponovo da sklizne u nestabilnost i sukobe.

Politički pripremljen, odnosno sa izvesnim zaleđem koji bi mu obezbeđivala pre svega Srbija, iako i sama već potpuno iznurena godinama ratovanja i ekonomskim pritiscima i carinskim ratovima sa Austro-Ugarskom, Esad-paša je odmah po povratku u Albaniju formirao novu vladu i proglasio Albaniju za Albanski Islamski Emirat, u mudrom pokušaju da pridobije muslimansku većinu, koja je i dalje bila pod uticajem turske i ideja kalifata. Na brzinu sastavljeni senat ga je sutradan po zauzimanju Drača (zauzeo ga je 3. oktobra), proglasio za predsednika vlade. Ta albanska država nije nikada bila u punom kapacitetu međunarodno priznata, iako je imala podršku i de facto priznanje i pomoć Kraljevine Srbije. Kada je postalo jasno da će Esad-paša učiniti sve da čvrsto drži sve poluge vlasti u svojim rukama, diplomatski predstavnici Austro-Ugarske i Bugarske su pokušali da izdejstvuju savezništvo, posebno u smislu zajedničkog napada na Srbiju. Pravilno procenivši da će Saveznici dobiti rat u krajnjem ishodu i da će mali narodi profitirati iz toga, ali i zbog za sebe i svoju vlast povoljnog saveza sa Srbijom i ideje o određenom panbalkanskom savezništvu kao dugoročno ispravnoj ideji, Esad-paša je odbio predloge Austrougarske i Bugarske i otvoreno se svrstao na stranu Saveznika.

Kada je početkom novembra 1914. godine i Turska ušla u rat na strani Centralnih sila, Esad-paša je došao u tešku poziciju i izgubio u najvećoj meri podršku albanskih muslimana, tradicionalno okrenutih Istanbulu. Uz to, otvoreno je podržavao Saveznike i bio saveznik Kraljevine Srbije, što je bilo neoprostivo u očima velikoalbanaca, kačaka i njihovih saveznika, pre svega iz Austro-Ugarske. U skladu sa tom promenom političke klime, vojni sud u Istanbulu ga je čak i osudio na smrt u odsustvu, a islamisti, odnosno velikoalbanski aktivisti su u organizaciji Austro-Ugarske i, sasvim ironično, Mladoturaka koje je nekada podržavao, protiv njega podigli niz plemenskih, islamističkih, velikoalbanskih i svakako antisrpskih ustanaka. U toj situaciji, ionako tradicionalno plemenski podeljena Albanija je bila rascepkana, a brojne grupacije su se nametale kao dominantne ili makar bitne za buduće pregovore.

Početkom juna 1915. godine, u jeku rata i sopstvenih strateških problema, Srbija je poslala 20000 vojnika Esad-paši, da bi ispoštovala sporazum i svog lojalnog saveznika. Te trupe su brzom akcijom prekaljenih vojnika, zauzele Elbasan i Tiranu i oslobodile opkoljenog Esad-pašu, u njegovom sedištu, u Draču. Štaviše, pohapšene su kolovođe pobune i predate Esad-paši, koji ih je povešao. Tokom gušenja pobune, snage lojalne Esad-paši, zajedno sa srpskim vojnicima, zaplenile su čak 30000 pušaka kojima je Austro-Ugarska naoružala pobunjenike, da bi se borili pre svega protiv Srbije.

Kao kulminacija ove, u našoj istoriji ne često spominjane akcije, u Tirani je 28. juna iste godine potpisan tajni ugovor o personalnoj uniji, tj. ujedinjenju Srbije i Albanije u zajedničku državu, sa zajedničkom vojskom, carinskom upravom, centralnom bankom i spoljnom politikom. Prema ugovoru, Srbija bi dobila izlaz na more, u korigovanim granicama iz 1912. godine, nakon Prvog balkanskog rata, a Esad-paša bi postao nasledni knez Albanije, u državi koja bi bila i dalje Kraljevina Srbija, ali uvećana za Albaniju i politički upodobljena novim prilikama. Na određeni, savremenim državama poznat način, to bi bila izvesna federalizacija. Esad-paša je, iako pragmatični političar, bio pre svega zagovornik principa „Balkan balkanskim narodima”, pa se i u tome vide njegovi razlozi održavanja bliskih kontakata sa svojim direktnim susedom Srbijom.

Ako bismo se pitali zbog čega nije napravio povoljne planove sa Bugarskom, takođe balkanskom državom, najverovatniji razlog bi bio pre vega u prirodnoj povezanosti Srbije i Albanije i u tome što je Srbija mnogo direktnije, samim tim, mogla da utiče na prilike u Albaniji i ima uticaj na širu albansku populaciju, posebno u nekadašnjem Vilajetu Kosovo.

Verovatno najdrastičniji primer solidarnosti i sitinskog savezništva Esad-paše prema Srbiji, pokazao se tokom mučnog srpskog povlačenja kroz Albaniju. Ne zaboravimo da je Srbija tada bila u suštini privremeno izbačena iz rata, tj. da su austrougarske i bugarske trupe efektivno izvršile invaziju. Albanija je mogla da ostane ili po strani, ili da se pridruži osvajačima i učini sve da dotuče srpsku vojsku, ostavljenu bez drugog upotrebljivog koridora za povlačenje. Ipak, uprkos svemu tome, Esad-paša je srpskoj vojci i komandi, a ne zaboravimo da se sa vojskom povlačila i vlada i sam kralj Petar I, pokazao izuzetnu solidarnost. Njegova žandarmerija je na granici štitila bokove kolona srpske vojske u odstupanju, dok ju je u neprohodnim i divljim područjima susretala i pokazivala joj put i pružala namirnice. Ne mali broj analitičara, ovo ponašanje pripisuje jednom tradicionalnom albanskom fenomenu – „besi”. Besa je nešto što bi se najbliže moglo opisati kao data reč ili zakletva i u tradicionalnom albanskom društvu, podrazumeva obavezu iznad svih ostalih. Bilo da je u pitanju obavezivanje na pomoć, ili pak obavezivanje na krvnu osvetu, besa je nešto što se u albanskoj kulturi smatra vrhuncem nečije časti i iskazivanja privrženosti istoj.

U svakom slučaju, Esad-paša je na značajan način olakšao prolaz srpskoj vojsci, uprkos teškim okolnostima i nestabilnoj političkoj situaciji u samoj Albaniji. Lokalno seosko stanovništvo, pružalo je srpskoj vojci čak i redovno utočište po naredbi Esad-paše. U vrhunskom činu savezništva, čak je i poslednje zalihe hrane za svoju žandarmeriju ustupio srpskoj vojci, čime je zaista efektivno spasao čitave srpske jedinice. Uz to, izdao je naređenje da se na teritoriji Albanije obavezno mora primati i prihvatati srpski dinar kao sredstvo plaćanja, da bi omogućio srpskim vojnicima da kupe oskudne namirnice za svoje potrebe. Primera Esad-pašine pomoći je mnogo, a sasvim je sigurno to da bi broj žrtava Albanske golgote srpske vojske i brojnih civila bi bio mnogo veći da nije bilo podrške Esad-paše.

Sa grčkom je napravio dogovor da se Grcima prepusti jug Albanije, tada većinski zaista naseljen grčkim stanovništvom, kao zalog trajnog mira dva naroda.

Točak rata je u to vreme, na prelazu 1915. u 1916. bio nenaklonjen Saveznicima. Austro-Ugarska je nakon što je okupirala Srbiju i Crnu Goru, rešila da kazni i nepokornog Esad-pašu. Počelo je i osvajanje Albanije, koja je (kao Albanski Islamski Emirat) objavila rat Centralnim silama. Jedno vreme, do pred kraj 1916., trupe Esad-paše su zajedno sa iskrcanim italijanskim trupama, držale svojevrsni front oko Drača, kada je došlo do nove geopolitičke igre, koja je Albaniju gurnula u novi krug unutrašnjeg nasilja i izbila oslonac Esad-paši.

Naime, da bi privukle Italiju Antanti, velike sile, pre svega Engleska i Francuska, poigravale su se obećanjima i teritorijama drugih naroda i država. Istine radi, pregovarali su i sa Srbijom (Londonski mir ili sporazum) oko značajnih teritorijalnih proširenja nakon dobijenog rata, ali su ta obećanja u najvećoj meri propala zbog nezajažljive ambicije prestolonaslednika Aleksandra da nakon rata vlada što većom državom. Tek, u tajnom dogovoru sa Italijom, velike sile su odlučile da dodele albanske luke Saseno i Valonu Italiji. Kako je Italija već imala svoju vojsku u Albaniji, isprva kao pomoć u zadržavanju austrougarskih trupa, okupacia je bila brza. Luke su zauzete 30. oktobra i 26. decembra, a okupacija je de iure okončana 3. juna 1917., kada je italijanski general Đakinto Ferero proglasio jednostranu deklaraciju o nezavisnosti okupiranog dela Albanije pod protektoratom Italije. U suštini, okupirani delovi Albanije su postali italijanski kolonijalni posed, dok je rat još trajao i dok su Albanci, posebno oni pod Esad-pašinom vlašću, zapravo bili na strani istih tih saveznika, koji su Italiji dali veliki deo Albanije na poklon.

Pod pritiskom Austro-Ugarskog nadiranja, italijanske izdaje i strateškog francuskog zauzimanja regiona oko grada Korča (tada većinski grčkog) i proglašenja Republike Korča, Esad-paša je ponovo morao da napusti zemlju. Otputovao je prvo u Brindizi u Italiji, a potom, pošto je Italija želela da ga iskoristi za svoje političke igre u Albaniji, prešao je u Francusku. Formalno je uputio protest nakon proglašenja italijanskog protektorata, 1917. godine, ali bez ikakvog efekta.

U Francuskoj je nastavio političku borbu. Napokon, prebačen je u Solun, gde njegova vlada, uz posredovanje grčke i srpske diplomatije, dobija status savezničke, a oko 1000 njegovih prebeglih žandarma dobija svoj kamp i svoje mesto na Solunskom frontu. U isto vreme, uz pomoć srpske vlade, bezuspešno je pokušavao da preuzme kontrolu nad Republikom Korča od Francuske. Početkom 1918., u još jednom licemernom potezu Saveznika, Esad-paša gubi status nezavisnog predstavnika savezničkih vlada, priznaje se to da je u stvari Italija nosilac svih prava za albanska pitanja, a Esad-pašini žandarmi su rasformirani kao posebna jedinica i potom pridodati francuskoj vojsci. Zvanično objašnjenje je bilo to da je moral tih jedinica izuzetno nizak i da ih je nužno pridodati kvalitetnijim jedinicama.

Kraj rata je Esad-paša dočekao sa svojim jedinim trajnim saveznicima, Srbima. Po završetku rata, u Francuskoj je na mirovnoj konferenciji bio deo delegacije Srbije, odnosno već formirane Kraljevine SHS, kao predsatvnik Albanije. Smatra se da je to bio deo ranijeg sporazuma o ujedinjenju, gde je jedino srpska, odnosno sada jugoslovenska strana, želela da brani interese Esad-paše i Albanije. U tom svojstvu, dela jugoslovenske delegacije, podneo je memorandum o Albaniji krajem aprila 1919. godine. Njegove pristalice su tada u Parizu konstituisale ad hoc nacionalnu skupštinu i formirale Kraljevinu Albaniju, krunišući Esad-pašu za kralja. Ipak, stvarnost na terenu, odnosno u samoj Albaniji, bila je značajno drugačija. U Albaniji je u tom periodu trajao ustanak protiv italijanske vojske, koja je ubrzano gubila uporište za uporištem i nakon svega par dana bila svedena samo na utvrđenu Valonu, branjenu brodovima ratne mornarice. Ustanak je vodio Osman Bali, bliski prijatelj i saradnik Esad-paše.

Ipak, za Esad-pašu, nije više bilo povratka u Albaniju. Od evropskih saveznika, imao je samo jugoslovensku državu, koja je nakon rata morala da nastavi borbe sa kačacima, dok je sudbina Albanije bila sve manje u sferi mogućnosti ali i interesovanja jugoslovenskih vlasti, prepuštena lokalnim plemenima i velikim silama. To što je bio proglašen za kralja, u tom trenutku je pokrivalo jurisdikciju samo nad sledbenicima okupljenim u Francuskoj, dok bi u Albaniji morao da se ponovo izbori sa morem lokalnih problema. Nevoljno, velike sile su prihvatile njegovo krunisanje, ali bez previše očekivanja i bez ikakvih obećanja za pomoć Albaniji ili Esad-paši.

Iako spreman za izazov, Esad-paša Toptani je ubijen u atentatu, 13. juna 1920. godine, dok je izlazio iz Hotela Kontinental u ulici Kastiljone u Parizu, sa namerom da ipak otputuje u Albaniju i obezbedi kraljevsku inaguraciju. Njegov leš je dugo boravio u mrtvačnici, a vlasti nisu znale, niti imale volje da se bave njime. Napokon, nakon nekoliko dana, u poslednjem činu dugogodišnjeg savezništva, donesena je odluka – Esad-paša Toptani je sahranjen na srpskom vojničkom groblju u pariskom predgrađu Tije.

Atentator je bio Avni Rustemi, vođa revolucionarno buržoaskog pokreta Baškimi (Bashkimi, jedinstvo). Albanija posle ovog ubistva upada u duboku anarhiju, čija je posledica smrt više od deset hiljada građana od gladi i bolesti, samo tokom 1920. godine.

Avni Rustemi je ubijen 1924. godine po nalogu sledbenika Esad-paše Toptanija, njegovog rođenog sestrića, Ahmeda Zogolija (Ahmet Zogolli) tada premijera, a kasnije kralja Zoga I od Albanije.

Esad-paša se u Albaniji i danas smatra za jednog od najvećih izdajnika albanskog naroda, dok se u Srbiji malo zna o tome da je bio istinski, dugogodišnji prijatelj srpskog naroda. Štaviše, u vreme komunizma i vladavine Envera Hodže, Avni Rustemi je proglašen za narodnog heroja Albanije.

Kuća porodice Toptani, koja se i danas nalazi u centralnom delu Tirane je, iako formalno stavljena pod zaštitu države kao spomenik kulture i pretvorena u muzej, zapravo sasvim zapuštena, obrasla korovom i ruinirana, a ulaz u utvrđenje u kojem se nalazi je onemogućen za posetioce. Simbolično, čak i to nasleđe Esad-paše je tabu za današnje Albance.

U Beogradu, jedna voždovačka ulica nosi Esad-pašino ime.

Krausova zabluda

Amerika će na kraju propasti, ne zbog nekakvog rata ili ekonomske krize koja potiče iz ne znam kakvog mešetarenja, nego zbog pukog favorizovanja ili samo tolerancije neznanja.

Nacija u kojoj vrhunski politički predstavnici podržavaju tezu o tome da treba učiti decu obe „verzije“ porekla planete, onu religijsku, po kojoj je stara 6’000 godina i onu naučnu, po kojoj je stara oko 4,5 milijardi godina, a koja je i lako dokaziva i dokazana, ne može napredovati. Nacija u kojoj 50% stanovnika veruje da se Sunce okreće oko Zemlje, a političari neće da im kažu da to nije istina, već ih tetoše, osuđena je na propast. Narod u kom 80% populacije veruje u anđele, a političari sa osmehom govore kako je to važno verovanje, ne mogu napredovati na duge staze.

Kraus i jeste i nije u pravu. U pravu je kada kaže da je potrebno uložiti veći napor u obrazovanju, od strane samih predavača. Ali nažalost, mislim da nije u pravu ako misli da će to pomoći, sve dok država kao takva, ne raskrsti sa podržavanjem i tolerisanjem budalaština.

To je kao da čašom od dva decilitra, pokušavate da napunite kadu u kojoj je odvod otvoren. Koliko god čaša vode da donesete i sipate, one odlaze u nepovrat.

Dokle god predsednici, u XXI veku smatraju da ih je na to mesto postavio Bog, dokle god misle da vode „svete ratove“ i dokle god se u najvišim političkim telima podržavaju neutemeljene hipoteze o svetu, njegovom nastanku i prirodi, ta zemlja je na putu propasti.

Tehnološki i tehnički napredak, ne može beskonačno postojati u istoj ravni sa sujeverjem, promocijom neznanja i nametanjem mitova. Jedno od ta dva mora da se skloni. U racionalnijim društvima, Prosvetiteljstvo je stvari postavilo na pravi kolosek. U onim moćnim, ali iracionalnim, mitovi se guraju da zauzmu istu stepenicu sa razumom, preteći da izguraju razum potpuno.

Samozadovoljnost i samodovoljnost imaju rok trajanja. Sve velike svetske imperije, kroz istoriju, dokaz su tome. Pre ili kasnije, sve one su skrenule ka dekadenciji i propasti, nesvesne toga da su se prenaduvale. Danas se menjaju tehnike, ali principi ostaju.

„Founding fathers“ se ne prevrću u grobovima, oni se vrte u centrifugi.

Pravednici među narodima

„Devojčica u crvenom“

Sinoć sam, po ko zna koji put, gledao „Šindlerovu listu“.

Zanemariću svu virtuoznu rediteljsku veštinu Stivena Spilberga i to kako on može sitnim detaljima da temu naglasi. Zanemariću tu malenu igru boja i nijansi, tonova i ambijenta, koji postaju neverovatno važni deo svake od scena. Zanemariću i sav raskošni talenat i vrhunsku glumu Lijama Nisona, Bena Kingslija i Ralfa Fajnsa.

Priča o Šindleru, uz koliko god detalja i ličnih momenata samog reditelja i njegovog scenariste da je predstavljena, tačna je. Oskar Šindler je bio češki Nemac, špijun Abvera, industrijalac i čovek koji je godinama koristio robovsku radnu snagu logoraša, mahom Jevreja. A onda je postao čovek koji je spasio, veruje se, oko 1’200 tih istih Jevreja, neminovne užasne smrti pred streljačkim vodom ili u gasnoj komori.

Doživeo je transformaciju dostojnu evolutivnog skoka bez presedana. Reskirao je sopstveni život spašavajući živote onih koji su smatrani nižim od najnižeg ljudskog bića u nacističkoj Nemačkoj. Svoje kompletno bogatstvo, veće od onoga što čovek može potrošiti za jedan život, on je utrošio na spašavanje čitavih jevrejskih porodica. Do bukvalno poslednjeg dana rata, čupao ih je iz kandži smrti. Od izrabljivača, saučesnika u zločinu i hedoniste koji je uživao u plodovima zlostavljanja drugih ljudi, postao je čovek, u najvećem smislu te reči.

Nakon rata, nijedan poslovni poduhvat mu nije polazio za rukom i u suštini, do kraja života je živeo od novca koji je dobijao od porodica onih koje je spasio tokom rata, tj. od „Šindlerovih Jevreja“ (Schindlerjuden).

1962. je proglašen jednim od Pravednika među narodima.

Kada je 1974. umro, njegovo telo je preneseno i sahranjeno na Sionskoj gori u Jerusalimu. Jedini je član Nacističke partije koji je doživeo takvu počast.

Postoji više scena u filmu koje prosto nateraju suze na oči. I ne mislim da sam zbog tihe suze slab, već samo da sam čovek. Jednostavno, nije moguće biti potpuno miran i hladan pred ljudskom sudbinom, koja je surova, hladna, čudovišna. Nemoguće je sa mirom gledati promenu čoveka iz simbola zlikovačkog sistema, pa do simbola onoga što čovek može, a mislim i treba da bude.

A onda se zapitam, može li se u današnjem svetu dogoditi slučaj nekog novog Šindlera? Koliku žrtvu su ljudi spremni da podnesu zarad mnoštva drugih ljudi?

I nisam siguran. Ne samo zbog iskustva ratova u bivšoj Jugoslaviji, gde su postojali zaista i glasovi protiv mržnje i nasilja, ali nikada sa takve pozicije moći i ugleda kakav je Šindler imao u Nemačkoj. Ne samo zbog današnjeg sveta, u kome se aktivnosti kalkulišu zavisno od broja kamera koje to mogu uhvatiti i broja reportera koji će o tome pisati romansirane priče.

Ljudi su se iskvarili. Postali su samodovoljni, sebični i ograničeni, na tako mnogo načina. Čitav svet se okrenuo nekoj bizarnoj varijanti hedonizma, sujete i sebičluka, koji postaju model opšteg ponašanja.

Pravednici među narodima, među svim narodima i prema svim drugim narodima, kao da su ostali u nekoj prošlosti, ne tako dalekoj po godinama, ali predalekoj po moralu, časti i ljudskosti.

Živimo u gadnim vremenima, u kojima će za ne još tako mnogo vremena, delovati da su filmovi poput „Šindlerove liste“ tek fantazija, ne toliko epska, koliko samo fantazija.

A to je tužno, jer ovako ili onako, okreni ili obrni, na kraju će ljudi imati samo jedni druge, samo druge ljude, onda kada postane tako savršeno nebitno to da li je neko sebi ili drugome dao kakvu plemensku odrednicu.

Jednom ćemo ponovo biti jedni drugima samo ljudi, ako uspemo da se setimo kako se biva čovekom.

Ubijeni smeh

Nakon masakra koji se u redakciji časopisa „Šarli Ebdo” (Charlie Hebdo, u prevodu „nedeljnik Čarli”) dogodio u Parizu u sredu, 7. januara, komentatori su se podelili u nekoliko grupa, kao i obično.

Sa jedne strane su bili oni koji su bez zadrške osuđivali zločin, u kom je 12 ljudi ubijeno zbog „uvrede verskih osećanja”.

Sa druge strane se polarizovalo mnenje žalosno velikog broja raznih relativista i apologeta.

Neću trošiti previše vremena na teoretičare zavere, koji u svemu vide nameštaljku Francuske ili SAD, da bi opravdali neki naredni rat ili već tako nešto. Takvi ljudi imaju dovoljno svojih paranoičnih problema, da bi mogli da shvate da je to što pišu širom Interneta, isto kao kada bi rekli da devojke žele da budu silovane, da bi mogle da silovatelja izvedu na sud i od njega dobiju odštetu, jer su i pre silovanja, samo želele novac.

Neću gubiti vreme ni na niz balkanskih sadista, koji su se, svaki iz svojih razloga, poradovali ovom zločinu. Isti su, koliko god im fokus bio blago pomeren. Isti su, bilo da se raduju jer su stradali Francuzi, „a Francuska je zlikovac iz EU i NATO”, bilo da se raduju jer su muslimani pobili „nevernike”, bilo da se raduju, uz ono „e, tako im i treba kad su primili u svoju zemlju te ludake”.

Posebna vrsta relativista i apologeta su oni koji opravdanje zločina nalaze u „imperijalizmu i kolonijalizmu Zapada”, odnosno, oni koji ubice vide kao nekakve osvetnike za godine francuskog kolonijalizma i za učešće Francuske, kakvo god bilo, u savremenim sukobima u Iraku, Afganistanu, Siriji i drugde.

Samo, ubice nisu došle iz neke od bivših francuskih kolonija. Ubice su rođene i odrasle u Francuskoj, ne zato što su tu njihovi roditelji prisilno dovedeni, već zato što su u Francusku pobegli iz primitivnih sredina, u kojima nije bilo budućnosti ni za njih ni za njihovu decu. Ako isključimo mogućnost da su u pitanju bili potpuno tragični mazohisti, jasno je da su u Francusku došli zbog boljeg života, ne zato što su želeli da im bude gore.

Podaci govore da su dvojica osumnjičenih, Šerif i Said Kuaši (Cherif Kouachi, Said Kouachi), stari 32, odnosno 34 godine, siročad alžirskog porekla, rođeni u Parizu, odrasli u sirotištu u Renu nakon smrti roditelja i potom ponovo naseljeni u Parizu, u 19. arondismanu („arrondissement”, četvrt grada), čuvenom po brojnoj populaciji severnoafričkog porekla.

Dalji uvid nam kazuje da je Šerif od ranije poznat vlastima. Nakon što je odrastao kao sve samo ne uzoran musliman (na Internetu postoje njegovi snimci gde repuje, a prema policijskim podacima konzumirao je i „travu”, pio alkohol i imao predbračne emotivne veze), svoje „prosvetljenje” je doživeo nakon rata u Iraku i snimaka iz Abu Graif zatvora. Tome su doprinele intenzivnije posete lokalnoj džamiji Adava (Addawa) i praćenje učenja radikalnog propovednika, Farida Benjetua (Farid Benyettou). Indoktrinacija je uzela maha u tolikoj meri, da je Šerif 2005. godine, preko Benjetuove mreže, poznate kao „Bute Šomon” (Buttes Chaumont, po pariskom parku u kom su se obučavali), pokušao da se uputi ka Damasku u Siriji, odakle bi bio prebačen u Irak, da bi se pridružio teroristima. Uhapšen je na aerodromu i nakon dugog suđenja i tvrdnji advokata Vensana Olivijea (Vincent Ollivier) da je u pitanju samo zbunjeni mladić koji je tražio „malo akcije”, 2008. godine je osuđen na 3 godine zatvora, zajedno sa Benjetuom i još pet saučesnika. Pušten je odmah, jer mu je kazna smesta prepolovljena, a u pritvoru je već proveo tri godine. Sam Kuaši je pred sudom tvrdio da je želeo da bude uhapšen, jer je hteo da odustane od pohoda, ali se uplašio. U pritvoru je upoznao Đamela Begala (Djamel Beghal), koji je služio desetogodišnju kaznu zbog terorizma, a koji potiče iz zloglasne londonske džamije u Finsberi Parku (Finsbury Park), u kojoj je propovedao vehabija Abu Hamza Al-Masri, podržavalac ideje kalifata i terorističkih akcija al-Kaide. Abu Hamza trenutno čeka presudu u SAD i preti mu doživotna robija za terorizam. Tokom devedesetih je u Bosni ratovao na strani mudžahedina u Armiji BiH, a jedno oko i obe šake je izgubio nakon incidenta sa bombom, u Afganistanu ili Pakistanu. Pozivao je na svojim propovedima vernike da ubijaju „nevernike”, jer „Alah to voli”. 2010. je Šerif ponovo privukao pažnju policije, zbog umešanosti u zaveru da se iz zatvora izvuče jedan od učesnika bombaškog napada u Parizu 1995. godine, Smain Ait Ail Belkačem (Smaïn Aït Ali Belkacem). Proveo je 4 meseca u pritvoru, ali su optužbe potom odbačene. Tada je prvi put spomenut i njegov brat, Said, kao mogući saučesnik, ali on nije procesuiran.

Naredne četiri godine, po svemu sudeći, nisu bili u žiži policijske pažnje, iako su ih američke vlasti stavile na spisak poznatih ili potencijalnih terorista (TIDE) i na spisak osoba kojima je zabranjeno da koriste vazdušni saobraćaj. Šerif je živeo sa suprugom u pariskom predgrađu Ženevijier (Gennevilliers), a susedi ih opisuju kao povučene, gde je supruga uvek bila pod burkom i nikada nije pričala sa muškarcima. Said je 2011. godine putovao u Jemen, a sumnja se da to ima veze sa lokalnom ćelijom al-Kaide. Veruje se da je u Jemenu prošao obuku iz pravljenja bombi. U Francuskoj, živeo je povučenim životom u Remu, sa suprugom i dvoje dece. Supruga je, poput Šerfiove, bila obučena u burku. Nikada nije bio osuđivan i da u danu napada nije zaboravio lična dokumenta u automobilu, kojim su se ubice dovezle i odvezle sa mesta zločina, teško bi bio povezan sa masakrom.

Treći osumnjičeni, osamanestogodišnji Hamid Murad (Hamyd Mourad), takođe rođeni Francuz, sam se predao policiji, nakon što je njegovo ime objavljeno u vestima.

Dakle, kakve veze osumnjičeni imaju sa kolonijalizmom i imperijalizmom Francuske? Nikakve.

Kakve veze imaju sa ratovima SAD u proteklih desetak godina? Nikakve direktne, u smislu da dolaze iz Iraka ili Afganistana.

Da li su napali neku vojnu jedinicu ili zgradu vlade Francuske ili SAD? Ne, nisu. Napali su redakciju satiričnog časopisa i tu ubili desetoro ljudi (od čega petoro starijih od 65 godina), uz dva policajaca na ulici i uz to ranili bar jedanaestoro drugih ljudi, sve vreme uzvikujući na arapskom „Alah je veliki!” (Allahu Akbar).

Razlog nije nikakav imperijalizam i kolonijalizam.

Razlog je islam i njegova septična učenja, koja zahtevaju krv svih onih koji „uvrede” verovanja koja su, u najmanju ruku, vredna prezira.

Kada bi kolonijalizam i imperijalizam mogao da bude razlog za ovakve masakre, postavilo bi se mnoštvo pitanja.

Koliko Indusa se opaše bombama i digne u vazduh svake godine u centru Londona, zbog britanskog kolonijalnog držanja Indije?

Koliko Filipinaca „kalašnjikovima” napada zgrade vlada u Madridu ili Vašingtonu, za godine kolonijalnog statusa?

Koliko Brazilaca baca molotovljeve koktele po Lisabonu, kao osvetu za portugalsku kolonizaciju?

Koliko Surinamaca ostavlja automobile-bombe po Amsterdamu, zbog holandskog imperijalizma?

Koliko Kongoanaca poziva na „sveti rat” protiv Belgije, za decenije kolonijalizma?

Koliko Angolaca, Papuanaca, Vijetnamaca, Kamerunaca ili Jamajčana zahteva da se život u Portugalu, Nizozemskoj, Francuskoj, Nemačkoj ili UK uredi po njihovim lokalnim običajima i zakonima, zbog godina kolonijalne vlasti ovih zemalja?

Na sva ova pitanja, odgovor je isti – Niko, ili bar niko razuman.

Sa druge strane, radikalni muslimani uvek i svugde imaju istu agendu, isti modus operandi.

Tamo gde su izrazita manjina, žale se da im nedostaju ljudska prava, ona ista koja ne postoje u zemljama iz kojih potiču, a u koje ne žele da se vrate ili odu da žive.

Tamo gde ih je više, zahtevaju uvođenje šerijata, iako su šerijat imali u zemljama iz kojih potiču, ili ga mogu imati, ako se u njih vrate.

Tamo gde su većina, ljudskih prava nema.

Zašto je to tako?

Zato što je to islam, religija obmotana ideologijom, i ideologija presvučena u religiju. Zato što je to islam, koji je po svojoj suštini i imperijalistički i kolonijalistički. Zato što je to islam, esencija netolerancije i mržnje prema svemu što je od njega drugačije ili mu se protivi.

Taj isti islam je za samo stotinjak godina, od šatora u sred Arabijske pustinje, došao do Tura, u današnjoj Francuskoj, ostavljajući za sobom krvavi trag nasilja i potčinjavanja.

Taj isti islam je između 1000. (osvajanje Afganistana) i 1525. godine (pad Delhijskog sultanata) smanjio populaciju Indijskog podkontinenta za 80 miliona ljudi. Dok je svetska populacija porasla za 200 miliona ljudi u tih 525 godina, populacija Indije je opala za 80 miliona! Broj pobijenih Indusa je nemoguće proceniti precizno, uzevši u obzir i natalitet, ali je ukupan broj sigurno veći od 150 miliona, samo za tih pet vekova, da bi razlika broja mrtvih i broja rođenih došla na stravičnih 80 miliona. Sami muslimanski vladari su ostavili brojne zapise u kojima se hvale žrtvovanjima i masakriranju Indusa, gde neretko, iz hira, ćefa ili za primer, naređuju ubijanje i po 100’000 ljudi odjednom. Prema ovom užasu, zločini španskih Konkistadora blede i iščezavaju, a Hitler, Staljin i Pol Pot deluju kao puki amateri.

1400 godina muslimanskih upada u Afriku, u potrazi za robovima, ostavilo je iza sebe računicu od oko 110 miliona mrtvih, što usled borbe sa lokalnim stanovništvom, koje nije baš žudelo za odlaskom u ropstvo, što zbog bednih uslova transporta, kada je do 80% onih zarobljenih umiralo.

Broj masovno ubijenih budista u Tajlandu i u Maleziji, između XIV i XVII stoleća, ostaje takođe nepoznat. Budisti, učeni mirnom, fatalističkom prihvatanju sudbine, bukvalno su slani na klanje od ruku poklonika ubilačkog Muhamedovog kulta. Dok su počeli da pružaju kakav-takav otpor, već je bilo kasno, ubilačka mašinerija islama ih je već gotovo istrebila ili odaslala u roblje širom narastajućeg islamskog sveta.

Između 1530 i 1780. godine, berberski pirati su oteli oko 1’250’000 hrišćana i odveli ih u roblje. Njihove sudbine? Ko zna, ali teško da su svi stigli do odredišta ili preživeli uslove svog ropstva.

Ne zaboravimo i 1,5 milion masakriranih Jermena, od strane Turaka u aprilu 1915. godine.

Tačan broj, koji se svakako meri milionima, decenijskih sukoba u Sudanu, nepoznat je.

Koliko je žrtava bilo u svim desetinama hiljada terorističkih napada raznih islamističkih, džihadističkih i drugih fanatičnih muslimanskih terorističkih grupa u poslednjih stotinjak godina, širom naše planete, nemoguće je reći.

Broj žrtava Islamske države na prostoru Sirije i Iraka, nemoguće je takođe proceniti, a statističari, ne bez doze morbidnosti, primećuju da broj ubijenih raste brže nego što su oni u stanju da prebroje.

Da li je svet nešto naučio?

Nisam siguran.

Svetska štampa, uz mali broj izuzetaka, nastavila je sa kvazi-liberalnim opravdavanjem zločina. Za samo par dana, bezbroj puta je izgovoreno ono uobičajeno, „To nisu pravi muslimani”, dok je ne mali broj onih koji se svrstava u tzv. „ALI idiote”, koji će vam, bez i da trepnu, reći nešto poput „Da, užasan je to zločin, ALI zašto su ih provocirali karikaturama?”

Taj užasni relativizam i eufemizacija jednog gnusnog, brutalnog i verski motivisanog masakra, čini nedužne žrtve jednog ludila, izazivačima, provokatorima, krivcima. Ubice će tako postati pravednici, što za veliki broj muslimana širom sveta već i jesu, a novinari i crtači će postati siledžije koje su bukvalno tražile ono što su dobili.

Za to vreme, islamisti planiraju neki novi napad, u džamijama širom Evrope, zaštićeni imami propovedaju džihad protiv „nevernika”, šerijatske patrole ordiniraju Londonom, a u Skandinaviji silovanja koja čine muslimani nad nemuslimankama svakodnevno uvećavaju bolesnu statistiku.

Uprkos tome što je islam, za razliku od većine drugih, a svakako za razliku od judaizma i hrišćanstva, religija i ideologija kojoj nije potrebno mnogo tumačenja, niti postoji mnogo toga što se može podvesti pod metaforu, alegoriju i hiperbolu, zanemaruje se, svesno i namerno, ta direktnost i predvidivost islama.

Zanemaruje se trag koji islam ostavlja iza sebe već 1400 godina.

Taj trag nije sakriven, već je brutalno očigledan, poput staze koja blješti crvenom bojom, bojom krvi ubijenih u ime islama i uz koju stoji niz zvučnika iz kojih stalno dopire isti poklič, „Alah je veliki! Smrt nevernicima!”

Sloboda nije sloboda, ako se ljudska prava pokoravaju verskim hirovima, ili ludilima izvan svakog razuma.

Biti liberalan ne znači odobravati i pomagati relativizaciju užasnih, necivilizacijskih i nehumanih učenja, namenjenih unižavanju svega ljudskog.

Biti tolerantan ne znači zamagliti karikature koje „vređaju verska osećanja”, već podržati slobodu misli, humor, ironiju i sarkazam, kao inteligentne forme kritike budalaština koje unižavaju ili uništavaju živote miliona ljudi.

Pod šerijatom danas živi 400 miliona ljudi u državama u kojima je to zvanični državni zakon, njih još 126 miliona živi u državama u kojima je šerijat deo državnog zakona i još oko 700 miliona ljudi živi u zemljama i kojima se šerijat primenjuje u slučajevima tzv. „porodičnog prava”, odnosno venčanja, razvoda, nasledstva i starateljstva nad decom.

Dake, preko 1’200’000’000 ljudi je direktna žrtva brutalnog zakonopravila koje svako „svetogrđe” kažnjava batinama, unakazivanjem ili smrću, nastalog u Arabijskoj pustinji, sa tendencijom uvećanja tog broja, do potpune svetske dominacije.

Tolerancija nije potčinjavanje razuma verskoj dogmi, već podsticanje razuma da se izbori sa njom.

Islam i njegov privezak, šerijat, odgovorni su za zločin u Parizu.

Ako se nešto ne učini, ti zločini će se ponavljati, a islamisti jačati sve više.

U budućnosti, čekaju nas, kako deluje, samo dve mogućnosti – ili će svi biti ateisti, jer će uvideti besmisao, nelogičnost i štetnost religije i odbaciti ih u potpunosti, okrenuti humanizmu, ili će svi biti muslimani, jer ništa drugo neće biti dopušteno.

Crvena i plava pilula su pred čovečanstvom, a samo jedan odabir je razuman.

Mislite o tome dok sledeći put vagate da li je smeh dozovoljen ili uvredljiv.

Onlajn demokratija

Internet, ovakav kakav mi poznajemo, postoji nekih dvadesetak godina. Napredovao je i nadalje napreduje, od siromašnih sajtova sa minimumom informacija sa početka devedesetih, sve do onlajn univerziteta, elektronske administracije, enciklopedija ili pak igranja igrica.

Korisnici su takođe vremenom postajali sve raznovrsniji. Isprva okrenut mahom naučnicima i akademskoj zajednici, danas je Internet poligon za sve generacije i sve slojeve stanovništva. Pristup za koji je danas dovoljan i mobilni telefon, učinio je Internet podrazumevanim delom savremenog života. U nekim zemljama, poput Nemačke, čak je nedavno proglašen jednim od elementarnih ljudskih prava.

Pravila komunikacije na Internetu nisu čvrsto definisana. Menjaju se i prilagođavaju potrebama komunikacije. Samo neka među njima, manje-više su univerzalna. Na primer, ako koristite „Caps Lock“, većina sagovornika će misliti da vičete. Ako kucate predugačke postove na društvenim mrežama, često ćete dobit odgovor „tl;dr“ („too long; didn’t read“). „Smajliji“ se već jako dugo podrazumevaju, a danas su evoluirali do raznovrsnih „emotikonsa“. Upotreba skraćenica je takođe uobičajena, a najveći broj njih su izvorno iz engleskog govornog područja, što je i očekivano.

Forumi, blogovi i društvene mreže, a naročito „Fejsbuk“, donele su pojavu grupa ili stranica, masovnog lajkovanja, deljenja slika, video materijala, tekstova i peticija širokom auditorijumu. U tom brzom, eksplozivnom narastanju, društvene mreže su postale rezervni životi i rezervna prebivališta velikom, možda čak i prevelikom broju ljudi.

Priznajte, kada se upoznate sa nekim, ako se to u stvarnom životu uopšte i desilo, vrlo brzo ćete se „povezati“ na „Fejsbuku“ ili nekoj sličnoj mreži. Danas je to naprosto tako.

Naravno, nisu sva iskustva Internet komunikacije pozitivna. U tom moru grupa i stranica, pojavljuje se gigantski okean korisnika, gde se samo na „Fejsbuk“ mesečno kači oko 1,3 milijardi ljudi. Među svima njima svakako ima onih koji će se sukobljavati između sebe ili sa administracijom tih grupa i stranica.

Uz katkad opravdanu a katkad krajnje dubioznu argumentaciju za razne, beskrajno šarenolike svađe, kao jedan od konačnih, nepogrešivo čestih „argumenata“ ističe se i sledeći – „Imam slobodu da iskažem svoje mišljenje“.

Vidite, nemate.

Internet, odnosno forumi, društvene mreže, blogovi i slična onlajn okupljališta, nisu demokratija. Shvatite to.

Sva ta mesta u virtuelnom svetu imaju svoje administratore, odnosno svojevrsnu upravu. Ta uprava je bog i batina na stranici na kojoj ste. Potezanje prava na iskazivanje mišljenja je na Internetu besmisleno, a dodatno je obesmišljeno time što će se na to često pozivati oni čije korisničko ime je lik iz stripa ili latinski naziv dela flore i faune, a profilna slika je pokupljena iz omiljenog filma, knjige ili eventualno nekog dela omiljenog umetnika.

Budimo iskreni. U stvarnom svetu je to vaše prave na iskazivanje mišljenja kud i kamo sistemski obezbeđeno, ali svakako ne apsolutno. Pa šta onda očekujete od Interneta? Vlast ne mora i uglavnom neće uvažiti vaše pojedinačno mišljenje u stvarnom životu, a očekujete da vas neko tetoši na Internetu? Ma dajte…

Administratori mogu da uklone vaše komentare, pa i vas same sa stranice, iz bilo kog od bezbrojnih razloga. Možda vam je argumentacija loša, možda kršite neko od eventualnih pravila foruma, stranice ili grupe, možda „trolujete“ (namerno izazivanje emotivnih reakcija u svrhu skretanja sa teme) ili „spamujete“ (nabacivanje sadržaja koji zagušuju temu), možda ste samo dosadni ili nervirate administratore, a možda im se samo ne sviđa vaš „nik“ (korisničko ime) ili „avatar“ (profilna slika) koji koristite.

Pomirite se sa tim, to su sve savršeno dopušteni razlozi da budete odstranjeni sa nekog foruma, grupe ili stranice.

Jeste, sve životinje su jednake, ali su neke jednakije.

Jeste, ne vrede sva mišljenja isto.

Jeste, demokratija na Internetu ne postoji.

Živite sa tim ili ugasite svoj nalog. Ne možete tu ništa.

U stvari, možete jednu stvar – napravite i sami svoj forum, stranicu ili grupu, budite administrator, bog i batina, prosvećeni apsolutista ili sumanuti diktator, pa sprovodite demokratiju, diktaturu, anarhiju ili šta god želite.

Sve ono što tom prilikom radite, a nije u suprotnosti sa zvaničnim zakonima (pretnje, pozivanje na nasilje, podvođenje, pedofilija, itd.), mada je i to pod znakom pitanja, dopušteno je.

Divlji Zapad?

Ne, to je samo Internet.

Dijagnoza bot

Era Interneta nam je donela mnogo toga. Među morem novih pojmova i pojava, izdvajaju se botovi. Izvorno, bot je skraćenica za softverskog robota, ili tzv. „inteligentnog softverskog agenta“. Svrha je oponašanje čoveka, bilo da je u pitanju recimo čet komunikacija, ili pak otvaranje Internet naloga i igranje igrica. Bot je vrlo retko nešto pozitivno, kao u slučaju korisničkih servisa gde daje automatizovane odgovore na karakteristične upite korisnika. Uglavnom je u pitanju zlonamerni program, namenjen zbunjivanju sagovornika, ometanju diskusije ili pretrpavanju („spamovanju“) neželjenim sadržajima.

U poslednje dve godine, Srbija nije značajno napredovala informatički, ali je zato prisustvo botova postalo redovna pojava. Kako je Srbija siromašna i bizarna zemlja, u njoj botovi nisu programi koji imitiraju ljude, već su u pitanju ljudi koji oponašaju prosti softver i daju automatizovane, prilično rudimentarne, banalne i neinteligentne odgovore. Granica između pukog oponašanja i jednostavne manifestacije sopstvenog vrhunca skromne inteligencije ipak je upitna. Dakle, u Srbiji je bot osoba koja oponaša program koji oponaša čoveka, odnosno, srpski bot je samo imitacija čoveka.

Od kako je SNS postala vodeća politička partija, a njen lider neprikosnoveni državni Vođa, pojava botova je postala konstanta srpskih medija, koliko god naziv „mediji“ bio korišćen sa značajnom rezervom. Njihov zadatak je da izbacuju šablonske hvalospeve Vođi i da ih masovno „lajkuju“, u stupidnoj zamisli da će to zaista i decidno uticati na javno mnenje. U zemlji u kojoj je poljski WC i dalje češća pojava od bežičnog Interneta, sama zamisao takvog uticaja na javnost je osuđena na propast i podsmeh.

Srbija je siromašna zemlja, a u siromašnim zemljama se zna šta najmanje košta a ostavlja utisak najveće vrednosti – obećanja. Tako je i botovima, toj malenoj bezglavoj vojsci od par stotina kopi-pejstera i kliktaša, obećano sve ono što ni u najluđim snovima nisu mogli da zamisle. U igri su opake nagrade, od vozača šefa računovodstva javnog preduzeća, preko mesta kafe kuvarice u poslušnom mediju, pa sve do izazovne pozicije portira u upravnoj zgradi posrnulog privrednog giganta iz šezdesetih godina prošlog stoleća.

Nisu preterano inteligentni, ali to se od njih ne očekuje. Očekuje se da samo mehanički obavljaju posao za koji je očigledno skuplje bilo platiti prosečnom trinaestogodišnjaku da sklepa odgovarajući softver. Klinac bi to odradio za „Milku“ od 250 grama, a botovi su besplatni. Čak će poneti i sopstveni sendvič koji im je spremila majka kod koje i dalje žive. I ona se sirota nadala da će od ovoga biti nešto, ali je u poslednje vreme digla ruke. Oni posebno netalentovani botovi nemaju čak ni priliku da rade iz stranačkih prostorija. Oni moraju da rade iz svoje sobe, arčeći u potpunosti samo svoje resurse.

Botovi ne biraju mnogo, oni se samo nadaju. Manje su od čoveka a tek nešto više od automata za espreso, samo zato što automat za espreso ne zovete Pera, Toza, Blagica, Milanka, Gavra… uglavnom.

Biti bot podrazumeva i određenu dozu mazohizma. Prosto je nemoguće da čak i neko tako ograničen ne razume da od obećanja neće biti ništa i da će mesto pomoćnika magacionera u propaloj državnoj firmi ostati samo nedosanjani san.

Među njima postoje svojevrsni „kapoi“, nalik na one iz konc-lagera. Njihov posao je da zastrašuju i obećavaju, a da bi disciplina ostala na nivou. Da nagrađuju ne mogu, nemaju čime. Međutim, kako su ti kapoi tek za gotovo beznačajnu nijansu inteligentniji od svojih potčinjenih, iskakanja iz koloseka su redovna pojava. Ne mislim tu na inače nepogrešivo nepismene tirade u slavu Vođe. Mislim na to da im informacije o ionako jadnoj „taktici“ em cure, na radost onih čiji IQ premašuje za bota nedostižnih 80, em da su toliko patetično stereotipni da više nije čak ni zanimljivo.

Najviše čemu se jedan bot može nadati je to da se uz Vođu pojavi na fotošopiranom propagandnom posteru stranke. Uživo nema šanse, jer Vođa nije toliko glup da pušta da mu se opasno blizu približe oni koji se mogu fatalno povrediti i običnom grickalicom za nokte. Čak je i taj poster na dugom, jako dugom štapu, pa botovi tu uobrazilju zadovoljavaju neveštim montažama u MS Paint-u, uzdišući duboko. No, nemojte misliti da oni uzdišu previše za Vođom. Ne, oni pate za svojim snom o uhlebljenju. Vođa je samo paradigma obećanja o tome. Ne interesuje njih ideologija, koje ionako nema u Vođinoj partiji. Sve su to već prežvakane priče koje sa manje ili više patetike rabe sve ostale stranke na političkoj sceni već decenijama.

Ironično, više integriteta od jednog bota ima i prosečni glasač SRS-a, dok je ma koji funkcioner URS-a, SPO-a ili Pokreta socijalista za njih moralna gromada. Više smisla za posao od njih ima i prostitutka sa Kaćke petlje, jer ni nju niko ne može da vaćari na obećanja.

Bot je nestalan i pojavi li se neko ko obećava bolje i više, a pride stekne politički uticaj, preći će kod njega bez reči, vođen pukim samoodržanjem, ili drečavom reklamom druge partije. Svoje hvalospeve o tome da „svaka čast tom-i-tom, ali da je Vođa za samo dve godine uspeo to-i-to“, očas posla će prilagoditi novom poslodavcu kod kog će volontirati na iluzijama. Dok traju obećanja, traje i mazohistička lojalnost bota.

Zato su jadni, u isto vreme vredni žaljenja i prezira.

A od njih su jadniji samo nazovi mediji, koji u sopstvenom podaništvu i ulagivanju Vođi, odbijaju da navalu tog smeća u komentarima filtriraju i sklanjaju.

Ipak treba preživeti, a za istinu koga briga.

Bitan je „lajk“ i da se ne talasa.